Stvaraoci Republike Srpske

Ovih dana ponovo se mnogo govori o Dejtonskom sporazumu. Ali, govorilo se, pisalo i raspravljalo godinama. Pretvorilo se to u pravu bitku. Zašto se još uvek i sa tolikim žarom bije ta bitka? Zato što su tvorci tog sporazuma, Amerikanci, smatrali da će ako ga učine takvim da se može tumačiti onako kako to svakome - a oni su smatrali svakako samo njima - odgovara. Bio je to vrhunac američke diplomatije, kako je oni shvataju.

Međutim, pitamo se zašto im je to bilo potrebno. U tom trenutku bili su toliko jaki da su mogli napisati, zahtevati i uraditi praktično šta god su hteli. Bili su tako reći, gospodari sveta. Zašto su imali ikakvog obzira, zašto su ostavljali bilo kakve nejasnoće i mogućnosti za drugačije tumačenje? Zašto su pristali na postojanje Republike Srpske? Zašto su je priznali? Priznali joj pravo da ima teritoriju, predsednika, skupštinu, vojsku. Zar to nisu elementi državnosti? Vezali su je za Bosnu i Hercegovinu, kojoj nisu dali epitet „republika“, sa samo četiri zajedničke nadležnosti. U tom trenutku, u Dejtonu, predstavnici Republike Srpske bili su - kako reče Dobrica Ćosić - „najusamljeniji ljudi na planeti“.  Srbija slaba, iscrpljena sankcijama, spremna na ustupke. Prijatelja niotkuda. Ipak, Srpska se, po Dejtonu, potvrdi kao Republika.

Gotovo odmah zatim poče „diplomatska“, bitka, na američki način, što znači silom, da se to menja. I ta bitka, sa različitim ishodima, traje i danas. Zašto? Odgovor izgleda neobjašnjivo komplikovan, a zapravo je jednostavan. Republika Srpska sama je postavila temelje svoje državnosti, takve koje je i američkoj „diplomatiji“ teško srušiti. Desilo se to 24. oktobra 1991. kada je održana prva Skupština Republike Srpske. Republika Srpska je tada počela da se uspostavlja kao država jer je počela da donosi svoje zakone.

Do uspostavljanja Skupštine došlo se postepeno, prvo u okviru Bosne i Hercegovine, zatim u okviru samostalne Republike Srpske, pa sada opet kao entitetska Skupština. Ali bez obzira na okvir, Skupština je tada postala - i do sada ostala - državotvorni osnov Republike. Verovatno da ni sami učesnici tog  24. oktobra 1991. nisu bili svesni važnosti tog događaja. Tada se još verovalo da je to samo jedan od poteza koji će dovesti do dogovora koji će sprečiti zloslutni sukob.

Nažalost, a to znamo tek sada, sukob, rat, nije se mogao sprečiti nikakvim dogovorom. On je bio već dogovoren. Rat je počeo, a Skupština Republike Srpske nastavila je rad. Bilo je tu lutanja, sukoba oko nevažnih stvari koje su u tim trenucima izgledali važne, neslaganja oko donošenja presudnih odluka, ličnih netrpeljivosti, teških reči, žestokih patriotskih govora, ali Skupština je radila, donosila odluke koje su je vraćale na pravi put i radila najvažniji posao – donosila zakone. A u odsudnim trenucima, kada je bio u pitanju opstanak naroda i Republike, radila je upravo ono što prava republika, kao demokratska tvorevina, i treba da radi: obraćala se narodu i davala mu pravo da donese odluku uvodeći referendum kao mogućnost da narod neposredno kaže poslednju reč.

Tako je rad Skupštine postavio temelj državnosti Republike Srpske. Štaviše, upravo je postojanje tog temelja bilo prepreka da se u Dejtonu ignoriše postojanje Republike Srpske i zahtevala su se kojekakva „dovijanja“ krojača Dejtonskog sporazuma.

Razume se, postojanje teritorije pod kontrolom vojske RS koju su svojim žrtvama i svojom hrabrošću omeđili vojnici Vojske RS, bio je isto tako teško savladiv argument za neprijatelje RS kada su morali da iscrtaju granice između dva entiteta.

I zato možemo reći da su predstavnici naroda u Skupštini postali stvaraoci Republike Srpske. Zato možemo reći i da su vojnici koji su sačuvali RS u teškim borbama stvaraoci RS. Majke koje su u ratnim godinama rađale decu, odgajale ih i hranile čekajući muževe sa ratišta, stvaraoci su RS. Učitelji, vozači, mehaničari, pekari, svi koji su radilili i živeli u RS četiri ratne godine – svi oni su stvaraoci RS. Samim tim što su tu ostali, RS je opstala. I ozvaničena je Dejtonskim i Pariskim potpisima.

Na Palama su se 24. oktobra 2015. u skromnoj nevelikoj sali okupili poslanici prvog saziva RS, oni koji su za četiri ratne godine održali 23 zasedanja Skupštine RS. Od Asocijcije stvaraoci RS, koju je pre godinu dana osnovao Momčilo Krajišnik, Predsednik Skupštine RS, dobili su spomenice i odlikovanja. Mnogi od njih posmrtno, mnogi u odsustvu zbog  bolesti. Da li su zaslužili ta odlikovanja? Jesu.

Kao što rekoh, celi narod, u prvom redu vojnici, stvorili su RS. Pa zašto odlikovanja samo poslanicima? Svaki čovek, svaki vojnik, svaka žena, majka, svi su brinuli za svoj život, za život svojih bližnjih, svako je morao da donese odluku šta će i gde će sa sobom i svojom čeljadi, kako ih sačuvati, kako prehraniti. Bile su to besane noći, teška besana noć za vojnika na položaju da li će morati da donese odluku da sačuva svoj život i život druga do sebe. Ali besana noć svakog poslanika bila je kako doneti odluku da se sačuva život stotine hiljada vojnika, ljudi, žena i dece, kako ih nahraniti, sačuvati od bolesti, od zime, od neprijatelja svih vrsta, da li se boriti oružjem, kojeg nikad nije bilo dovoljno, da li i kako pregovarati sa nadmoćnijima... pitanja je bilo uvek i mnogo i trebalo je naći najmudriji odgovor.  To su bile odgovornosti poslanika prvog saziva Skupštine i, bez obzira što je sigurno bilo i pogrešnih odluka, Dejtonski sporazum je dokaz da su oni uradili dobar posao, da su ispunili zadatak i da je svaki od njih zaslužio orden Stvaraoci RS.