Švajcarska na Balkanu?

Upravo u cilju sprečavanja izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini sa unapred predvidljivim posledicama (uzimajući u obzir istorijsko nasleđe međunacionalnih odnosa) organizovana je međunarodna konferencija o ovoj jugoslovenskoj republici pod pokroviteljstvom Evropske Zajednice, a pod rukovodstvom iskusnog diplomate Hoze (Žoze) Kutiljera iz Portugala. Prve sednice konferencije su otvorene u Sarajevu i to 14. februara 1992. g. (dakle, mesec dana nakon jednostranog nemačkog priznavanja samoproklamovanih nezavisnih država Slovenije i Hrvatske). Na zasedanje konferencije u Sarajevu, Hoze Kutiljero je došao sa već unapred pripremljenim nacrtom o uspostavljanju neke vrste bosanskohercegovačke konfederacije, a suština politike tog nacrta se sastojala u primeni tzv. „švajcarskog“ modela na Balkanu, tj. u podeli čitave Bosne i Hercegovine na etnonacionalne političke celine – kantone. Kutiljerova logika razmišljanja je u principu bila jednostavna – ako takav model može da funkcioniše u evropskoj Švajcarskoj zašto ne bi mogao i u balkanskoj Bosni i Hercegovini! Međutim, na kraju se ispostavilo da je tehnički iskusni, ali ne i dovoljno načitan balkanskom stručnom literaturom i politološkim pamfletima, portugalski diplomata kiksnuo iz dva krucijalna razloga: 1. nije pročitao knjigu Vladimira Dvornikovića „Karakterologija Jugoslovena“ iz koje bi se upoznao sa mentalitetom homo dinaricus-a; i 2. nije bio upoznat sa tekstom Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ u kojoj jasno stoji da muslimani ne mogu da žive zajedno sa nemuslimanima u istoj političkoj zajednici, tj. državi.

Međunarodna konferencija o Bosni i Hercegovini je nakon sesija u sarajevskoj kotlini 21. februara nastavila svoj rad na obalama Atlantika u Lisabonu, a 9. marta (nakon de facto otpočinjanja ratnih sukoba kada su muslimanski snajperisti ubili jednog i ranili još jednog srpskog svata na Baš Čaršiji u Sarajevu 1. marta) u multietnolingvističkom Briselu. Princip Kutiljerove kantonizacije Bosne i Hercegovine je bio zasnovan pre svega na etnonacionalnom načelu ali su i ekonomski, geografski, povesni i verski kriterijumi uzimani u obzir. Sam tvorac ovog projekta je predlagao da se za osnovu kantonalnog razrganičenja uzme popis stanovništva BiH iz 1981. g. (tj. poslednji koji je do tada sproveden u SFRJ, ali ne i faktor etničkog čišćenja i genocida protiv Srba od strane Hrvata i Muslimana/Bošnjaka za vreme endehazije). Tako su prema tom popisu, 52 opštine imale muslimansku većinu (37 apsolutnu i 15 relativnu), 37 imale srpsku većinu a 20 hrvatsku većinu. Ipak, odmah na početku pregovora se ispostavilo da Kutiljerova mapa ne odgovara zahtevima triju sukobljenih strana. Konkretno, Mate Boban na čelu hrvatske delegacije je zahtevao 32% teritorije BiH za hercegbosanske Hrvate, dok je Radovan Karadžić na čelu srpske delegacije iz Bosne i Hercegovine tražio 70% bosanskohercegovačke zemlje za Srbe. Treba napomenuti da su se dotični i hrvatski i srpski zahtevi bazirali na obostranom uverenju da njihovim etnosima pripada baš toliki procentualni deo BiH – uverenju koje je trebalo da bude zasnovano i dokazano na osnovu katastarskih knjiga (koje su uzgred budi rečeno u velikom broju izgorele za vreme potonjeg građanskog rata). Međutim, mora se napomenuti i to da je tzv. „međunarodna zajednica“ bar u nekim relevantnim slučajevima (npr. intervjui ser Lorda Ovena na britanskoj televiziji ili kazivanja prof. Malera za američki dokumentarac „Truth is the victim in Bosnia”) okvirno potvrdila opravdanost srpskih zahteva za dve trećine BiH dok se za hrvatski zahtev o 32% Herceg-Bosne ne može naći ni jedna „međunarodna“ potvrda opravdanosti.

Do 18. marta 1992, kada je konačno potpisan Kutiljerov plan o kantonizaciji BiH, stavovi tri suprotstavljene strane u pregovorima su se usaglasili. Tako su i muslimanska i hrvatska i srpska strana u BiH tog dana potpisale „Osnovne principe ustavnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu“, a kojima je ugovoreno da BiH ostane u postojećim granicama kao jedinstvena država ali sa tri konstitutivne jedinice od kojih bi svaka bila zasnovana na etnonacionalnom principu i neutralnog Grada Sarajeva. Sve u svemu, prema potpisanom Kutiljerovom planu bi oko 12−15% stanovništva BiH ostalo da živi van svojih etnonacionalnih kantona.

Ovi kantonizacioni principi su ubrzo dopunjeni 30. i 31. marta u Briselu sa tri nova dokumenta: 1. apelom za uzdržavanje od akcija kojima bi se moglo ugroziti mirno sporazumevanje; 2. razradom mehanizama za sveobuhvatnu zaštitu ljudskih prava kao i prava etnonacionalnih manjina; i 3. odlukom o formiranju specijalne radne grupe koja bi imala zadatak da odredi etnonacionalne kantonalne jedinice u okviru BiH: I) srpsku; II) muslimansku; III) hrvatsku; i IV) neutralnu teritoriju Grada Sarajeva. Osnovni zadatak te radne grupe je bio da sačini konkretnu mapu teritorijalnog razgraničenja i podele ali da pri tom vodi računa ne samo o etnonacionalnim već i konfesionalnim, saobraćajnim, kulturološkim i komunikacionim kriterijumima za organizovanje kantona. Mora se skrenuti pažnja da su u tom trenutku sve tri lokalne zainteresovane strane bile u principu zadovoljne sa planom pa su ga stoga i sve tri i potpisale. U tom kontekstu vredi navesti reči Radovana Karadžića koji je 18. mart 1992. nazvao „velikim danom“ za Bosnu i Hercegovinu: „Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini“...“Ostalo je još samo da se razgraniče kompetencije zajedničkih institucija i organa konstitutivnih jedinica, što je, kako nam se čini, neuporedivo lakše“ („Građanski rat više ne preti“, Dnevnik, Novi Sad, 19. mart 1992, str. 1). Ostaje činjenica da je Kutiljerov plan o „švajcarizaciji“ BiH bio neuporedivo lošiji za srpsku stranu u odnosu na Dejtonski sporazum iz novembra 1995, i to iz dva razloga: 1. Republika Srpska (tj. srpska država u državi) kao konstitutivni etnopolitički entitet ne bi postojala; i 2. srpske teritorije bi i fizički bile razjedinjene na dva dela sa velikom muslimanskom enklavom uz Drinu i dve manje muslimansko-hrvatske u Zapadnoj Bosni.

Iako je u početku nakon stavljanja potpisa na Kutiljerov plan o kantonizaciji BiH izgledalo da je građanski rat i stvarno izbegnut postizanjem iskrenog sporazuma sve tri strane o međunarodno priznatoj jedinstvenoj i funkcionalnoj „Švajcarskoj na Balkanu“ lider muslimanske pregovaračke strane – Alija Izetbegović, pravi neočekivani politički salto mortale koji samo nekoliko dana kasnije uvodi BiH u krvavi građanski rat. Naime, ono što je uradio Izetbegović nakon potpisivanja Kutiljerovog plana sigurno bi trebalo da uđe u anale prljave diplomatije s obzirom na to da je nakon razgovora sa (poslednjim) američkim ambasadorom u SFR Jugoslaviji, Vorenom Cimermanom, promenio stav i nonšalantno povukao potpis sa sporazuma (kao da poništava već oročen štedni ulog u banci) jer mu je Vašington ponudio više od Kutiljera, a to je ne samo jedinstvena, već i unitarna Bosna i Hercegovina. Da je Radovan Karadžić bio u pravu rekavši da su SAD isprovocirale potonji međuetnički rat u BiH potvrđuje i sam Voren Cimerman koji indirektno priznaje u svojim memoarima (kao poslednji američki ambasador u SFR Jugoslaviji) da je upravo on (tj. američka administracija koja je bila nezadovoljna odlukom Predsednika bosanskohercegovačkog Predsedništva da prihvati Kutiljerov plan) ubedio Izetbegovića da na kraju odbaci Lisabonski sporazum i mapu. Na kraju ipak ostaje neosporna činjenica da je Izetbegović povukao potpis sa već uglavljenog mirovnog sporazuma u Lisabonu upravo nakon razgovora sa predstavnikom američke administracije u Beogradu. Kao direktna posledica ovakvog američkog miga dolazi 6. aprila 1992. do priznavanja nezavisne BiH od strane Evropske Zajednice kao celovite i unitarne države, uz formalno obrazloženje da se ovakvim užurbanim diplomatskim potezom sprečavaju sukobi (koji su inače već izbili 1. marta kada su pobijeni srpski svatovi na Baš čaršiji od muslimanskih snajperskih hitaca).

Međutim, Izetbegovićevo poništavanje Lisabonskog sporazuma kao i ishitreno i „glupavo“ (kako je to u jednom intervjuu priznao ser Lord Oven upotrebivši reč „foolish“) priznavanje nezavisne BiH nakon toga su samo dolili ulje na vatru međuetničkih sukoba u nesuđenoj „Švajcarskoj na Balkanu“, jer Srbe nakon slučaja na Baš Čaršiji više niko nije mogao da ubedi u koncepciju unitarne BiH o kojoj je sanjao Izetbegović, nakon tajnog sastanka sa Cimermanom. Da ironija sudbine bude još veća, pred kraj rata, kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio, a Karadžić i Boban na tu ponudu pristali još pre početka samog rata, sam Cimerman je priznao da Kutiljerov plan o „Švajcarskoj na Balkanu“ uopšte i nije bio loš i da je njegovo odbacivanje od strane Izetbegovića bila čista greška (Nikolić M, „Bejker, De Mikelis, Karington, Dima, Vens: Priznavanje Slovenije, Hrvatske i Bosne bila je katastrofalna greška“, Argument, Beograd, 24. februar 1995, str. 3−5). Ono što je na kraju ipak zaživelo od Kutiljerove bosanske diplomatije bilo je samo tripartitno potpisivanje sporazuma o prekidu vatre na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine 12. aprila 1992. Ipak, od modela Bosne i Hercegovine kao „Švajcarske na Balkanu“ nije bilo ništa i to prevashodno zahvaljujući američkoj politici što većeg slabljenja pozicije Srbije na posthladnoratovskom Balkanu. Švajcarska će, u svakom slučaju, još morati da čeka da uđe na Balkan. Bar sve dok se drugi budu petljali u evrobalkanske poslove.