Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Уставно лицемерство наше власти и опозиције |
уторак, 08. јун 2021. | |
Недавно сам спомињао мисао др Зорана Р. Томића, професора Правног факултета Универзитета у Београду, који каже да је вријеме "кадро да учврсти митове и заблуде", али и да је "учинак времена прецењен, прашина те дистанце не лечи старе ране, али их често магли". С разлогом ту мисао морадох поновити на почетку овог текста, на чије писање ме је подстакла недавна колумна господина Славка Митровића под насловом "Јес пејпер". Нарочито су ми привукле пажњу тврдње господина Митровића да "супротно Уставу БиХ на нивоу БиХ егзистирају бројне надлежности настале на основу незаконитих одлука и поступака". У њих господин Митровић сврстава "одбрану и Оружане снаге БиХ са Министарством одбране; Високи судски и тужилачки савјет, Суд БиХ и Тужилаштво БиХ; изворне приходе; као и безбједност и обавјештајно-безбједносну службу са Министарством безбједности". С обзиром на то да се овом уставном проблематиком бавим континуирано дуже од 20 година, не могу, а да себи и свима нама не укажем како ствари, када је ријеч о набројаним питањима, стоје сасвим другачије од писања господина Митровића. Казивањем које слиједи не могу се излијечити сада већ старе ране постдејтонске Републике Српске, али се барем може разбити магла коју на те ране баца опортунизам, како власти, тако и опозиције у Републици Српској. Кажем то зато што су у том продавању магле јавности једнаки и наша власт и наша опозиција. Улазећи у ту њихову маглу морамо знати да су Уставом БиХ (члан ИИИ.5) прописане додатне надлежности институција на нивоу БиХ. То значи да те институције могу добити и друге надлежности, поред оних које већ имају према члану ИИИ.1. Устава БиХ (спољна политика, спољнотрговинска политика, царинска политика, монетарна политика и друге изворне надлежности прописане потоњом уставном одредбом). Дакле, не само те него и друге државне надлежности могу постати ингеренције институција БиХ, до чега, сагласно члану ИИИ.5. Устава БиХ, може доћи ако се о томе постигне сагласност ентитета. И управо су по основу те уставне одредбе сви послови које је набројао господин Митровић пренесене са Републике Српске на ниво БиХ.
Другим ријечима, сагласношћу Републике Српске њој су одузете и на ниво БиХ пренијете надлежности везане за одбрану и Оружане снаге БиХ са Министарством одбране; Високи судски и тужилачки савјет, Суд БиХ и Тужилаштво БиХ; изворни приходи; као и безбједност и обавјештајно-безбједносна служба са Министарством безбједности БиХ. Да је то тако, доказује неколико сада већ историјских чињеница. Када је ријеч о одбрани и Оружаним снагама, чињеница је да је тзв. комисија за реформу одбране, на чијем челу је, ако се не варам, био Никола Радовановић, кадар СДС-а, у свом извјештају из септембра 2005. године предложила да се формирају Оружане снаге БиХ као једина војна сила, што је значило укидање Војске Републике Српске (ВРС). Иста комисија је даље предложила да та једина војна сила буде компатибилна са НАТО-ом, што је значило и предлагање чланства БиХ (дакле, и Републике Српске) у НАТО савезу. Најзад, у извјештају комисије је предложено да Министарство одбране Републике Српске и све команде ВРС буду укинуте са 1. јануаром 2006. године. И тако је и поступљено, јер је најприје Народна скупштина Републике Српске (са све садашњом влашћу и опозицијом) дала своју сагласност за то, па је након тога у парламенту БиХ усвојен Закон о одбрани и Закон о Оружаним снагама БиХ. Тако су, дакле, данашња опозиција и власт развластили, да не кажем растурили Републику Српску у овој најважнијој области друштвених односа, иако нису морале нити их је ико на то могао натјерати. Јесте да је СДС-ов Никола Радовановић за све ово затим награђен мјестом министра одбране БиХ, али је цијену тог његовог личног бенефита платила Војска Републике Српске, које више нема.
На исти начин данашња опозиција и власт (СДС, ПДП, СНСД, ДНС, Социјалистичка партија и не знам ко све још не од њих) дали су у Народној скупштини Републике Српске свој пристанак и да се укине тадашњи Високи судски и тужилачки савјет Републике Српске те да се формира само један такав савјет, онај на нивоу БиХ. На основу такве скупштинске одлуке (као и исте такве одлуке Парламента Федерације БиХ), тадашњи ентитетски премијери (Перо Букејловић и Ахмед Хаџипашић) потписали су споразум о преносу ове до тада ентитетске надлежности на ниво БиХ. Када је ријеч о индиректним порезима, Уставом БиХ је замишљено да се сва питања у области финансија и финансијске политике уређују ентитетским прописима, уз једину обавезу ентитета да у омјеру одређеном савезним уставом из својих пореза и других буџетских прихода обезбиједе приходе за буџет БиХ. Упркос таквој јасној уставноправној позицији, и овдје су власти Републике Српске, предвођене тадашњим премијером Републике Српске и лидером Партије демократског прогреса др Младеном Иванићем, пристале да се развласти Република Српска тако што ће на ниво БиХ бити пренесено уређивање свих питања везаних за успостављање пореза на додату вриједност и система индиректног опорезивања. И тако је, казано језгровито, Република Српска сагласношћу оних који су је тада водили остала без ове своје државне надлежности, чему се није противила тадашња опозиција, а данашња власт предвођена СНСД-ом.
Када је ријеч о обавјештајно-безбједносним пословима, тадашњи високи представник је 17. децембра 2003. године донио одлуку којом је утврдио Приједлог закона о Обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ и упутио га Парламентарној скупштини БиХ. Одмах пада у очи неуставност да високи представник може предлагати закон, јер то није прописано ниједним извором међународног нити унутрашњег права. У члану 98. тог приједлога, који је у ствари био ништа друго до наређење, стоји да се са 1. априлом 2004. ставља ван снаге Закон о обавјештајно-безбједносној служби Републике Српске, што је значило не само крај те службе, већ и потпуно развлашћивање Републике Српске од ових њених надлежности. Нажалост, представници Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ су све то прихватили и изгласали овакав закон. Колико је дух конформизма узео маха у редовима свих представника Републике Српске, говори и сљедећи податак. У Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, која је у марту 2004. године прихватила овај закон, размјештај политичких снага из Републике Српске које су гласале за тај закон био је сљедећи: СДС је имао пет посланика, СНСД је имао три посланика, ПДП је имао два посланика, а Социјалистичка партија је имала једног посланика. Најзад, када је ријеч о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ, са списка господина Митровића, чињеница је да је у новембру 2000. године најприје високи представник противправно наметнуо законе о тим институцијама. Али је једнако тако чињеница да је парламент БиХ, а то значи и Република Српска путем посланика и делегата изабраних са њене територије, у јулу 2002. године прихватила тај охаеризовани закон, иако их на то нико није могао натјерати. И тада су у парламенту БиХ као посланици и делегати из Српске биле особе из данашње и власти и опозиције, које нису морале гласати за такав закон, већ су могле рећи не тиранији охаеризма и напустити своје функције. Наравно, никоме од њих то ни на памет није пало, јер је њихова лична корист била изнад свега. Да правна трагедија буде већа, у заглављу тих закона Парламента БиХ стоји да их та институција доноси на основу члана ИИ.4.а) Устава БиХ. А у тој одредби Устава јасно пише да "Парламент БиХ доноси законе који су потребни за провођење одлука Предсједништва БиХ или за вршење функција Скупштине по том Уставу." Дакле, Устав БиХ не дозвољава парламенту БиХ да прихвата тиранске и аутократске законе високог представника, па су због тога неуставни и судски непримјењиви, ако се држимо владавине права, не само Закон о Суду БиХ и Закон о Тужилаштву БиХ, већ и други тирански закони ОХР-а које је парламент БиХ прихватио на претходно наведени начин. Истина, ништа од свега тога не може промијенити опортунизам власти и опозиције из Републике Српске са којим су, вођени својим и само својим личним интересима, својом вољом гласали за нешто што је било (и остало) на штету Републике Српске. С обзиром на ове њихове историјске грешке, не могу, а да на крају текста не кажем нешто и о праву народа на самоопредјељење, јер је и о њему писао господин Славко Митровић у својој колумни. Истина, он је у њој само нотирао нешто што је познато свакоме ко је прочитао Устав БиХ и његов Анекс 1, а то је релевантна одредба Пакта Уједињених нација о грађанским и политичким правима, која прописује право сваког народа на самоопредјељење, што прописује и Повеља УН-а. С тим у вези у правној науци се истиче да то право могу конзумирати народи који трпе дискриминацију и којима се одриче право на представничку владу у таквој мјери да је то разгранато и угрожава опстанак таквих народа.
Али, сваки од ових услова у себи подразумијева да тај народ и његови представници имају љубав, самопоштовање и непоколебљив карактер да сачувају свој национални колективитет и државу. Нажалост, вријеме које је за нама, као и само неколико примјера које сам навео у овом тексту, показали су да су власт и опозиција у Српској гледали и гледају само то како ће остварити своје личне интересе. Да је другачије, барем би садашња власт одржала скупштинско обећање од прије пет и по година да нормама Кривичног законика заштити од даљег неовлаштеног преношења уставне надлежности Републике Српске, јер управо одузимање тих надлежности угрожава опстанак српског народа и Републике Српске. Нажалост, власт то обећање упорно неће да испуни, а и опозиција једнако неће да то учини. Стога је испразна прича о праву на самоопредјељење када се, како су показали примјери из овог текста, народ путем својих представника, а то значи и Република Српска, самодискриминишу и дозвољавају сопствени нестанак. |