Vašington je odustao od radikalnih mera u BiH

Prošlonedjeljna posjeta potpredsjednika Sjedinjenih Američkih Država DŽozefa Bajdena Sarajevu, Beogradu i Prištini protekla je uz snažan naboj, prisutan na nekoliko ovdašnjih javnih scena. Te tenzije imale su različite predznake, pa se u Sarajevu i Prištini mogla registrovati euforija i iščekivanje, dok je u Republici Srpskoj i glavnom gradu Srbije bila primjetna distanca, pa i ogorčenost. Naravno, obje percepcije imale su motive u protivrječnim sjećanjima na dio političke karijere DŽozefa Bajdena vezan za devedesete godine prošlog vijeka. Na početku razgovora za «Novi Reporter», politički analitičar i saradnik vašingtonske konsultantske firme «TSM Global Consultants» Obrad Kesić osvrnuo se na specifičnu težinu koju u američkom političkom sistemu ima funkcija potpredsjednika Sjedinjenih Američkih Država: «Naravno, mesto potpredsednika SAD jeste važno, potpredsednik je drugi čovek američke vlade. Imamo više primera da je taj potpredsednik postao predsednik, najviše zbog tragedija u američkoj istoriji, tako da ta pozicija nije nebitna. Mnogi misle da je funkcija potpredsednika rezervisana za čoveka koji će uglavnom da ide na sahrane i svečane događaje i da predstavlja administraciju od prijema do prijema. Ali, mi dobro znamo da je, recimo, u administraciji DŽordža Buša mlađeg mesto potpredsednika možda bilo važnije i od uloge predsednika, jer je g. Čejni u velikoj meri uticao na najvažnije odluke predsednika Buša, a neki bi čak cinično primetili da je on u suštini i odlučivao i da je predsednik Buš to i želeo, zato što nije bio komforan da se bavi spoljnom politikom i vojnim pitanjima. Kada je reč o g. Bajdenu, znamo da je on i postao potpredsednik na bazi toga što je u široj javnosti u Americi viđen kao jedan od najboljih stručnjaka za spoljnu politiku u Senatu. U momentu kada se odlučivalo ko će da bude potpredsednik, desio se rat između Gruzije i Rusije. Tadašnji kandidat demokrata, Barak Obama, imao je velike probleme u javnosti zbog jednog saopštenja koje su mnogi ocenili kao neodlučno i blago. Našao se u defanzivi povodom te krize, a Obamin glavni politički strateg Dejvid Akselrad kasnije je priznao da je upravo zato i donesena odluka da Bajden postane potpredsednički kandidat».

Novi Reporter: U kojim koordinatama se DŽozef Bajden kreće danas, kao potpredsjednik SAD?

Kesić: Sada imamo jednu administraciju punu ljudi – brendova u oblasti spoljne politike. Svi oni su poznate i uticajne ličnosti u tom domenu, od Hilari Klinton i Ričarda Holbruka u Stejt departmentu, preko ranijeg zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost u Klintonovoj administraciji DŽila Stajnberga, do aktuelnog savetnika za nacionalnu bezbednost generala DŽejmsa DŽonsa i samog potpredsednika Bajdena. Tu nema previše prostora i sada je na sceni «borba za teritoriju», tako da se potpredsednik nalazi u čudnoj situaciji. Kada je prihvatio da bude potpredsednik, on je mislio da će da ima dve važne uloge u Obaminoj administraciji. Prvo, očekivao je da će da gradi podršku za inicijative Bele kuće u Kongresu i među svojim bivšim kolegama u Senatu. Druga uloga bila je baš u sferi spoljne politike. U ovom momentu, za njega nema mesta niti u toj politici prema Kongresu, niti u spoljnoj politici. Mislim da je poseta Balkanu bila njegov pokušaj da ponovo postane relevantan u administraciji SAD, da pokaže da ima vrednost i snagu, odnosno, da stvori veći prostor za sebe i da definiše vlastitu ulogu u administraciji.

U sarajevskom govoru, Bajden je insistirao na tezi da se SAD protive dezintegraciji Bosne i Hercegovine, ali i da ne traže promjenu njene dvoentitetske unutrašnje organizacije. Ako to shvatimo kao podršku za status kvo, gdje se onda može pronaći prostor za promjene, koje su takođe bile dosta zastupljene u njegovoj retorici?

Pre svega, jasno je da su očekivanja od Bajdenove posete bila nerealna, posebno kada je reč o nekim političkim faktorima u Sarajevu, koji su verovali da će se s dolaskom DŽozefa Bajdena američka politika ponovo vratiti na kurs iz devedesetih godina, kada su Bošnjaci imali stoprocentnu podršku SAD. Ta podrška je uticala na politiku u BiH posle Dejtona, do te mere da je taj sporazum prošao kroz fazu značajne revizije, koja nije bila predviđena u samom ugovoru, gde se stvara centralizovana Bosna, uz formiranje niza zajedničkih institucija bez dejtonskog utemeljenja. Međutim, mi dobro znamo da je ne samo u BiH, nego u svim zemljama koje imaju vrlo složenu situaciju sa odnosima više naroda i religija, to rešenje neprihvatljivo. Takav model izaziva više sukoba, nego što ih rešava. U suštini, duh Dejtona jeste bio da Bosna mora da se izgradi na bazi federalizma, a to što se u jednom periodu odustalo od federalizma otvorilo je niz problema.

Sadašnja politička realnost u BiH je takva da se više ne mogu nametati važne odluke, kao što je to nekada rađeno. Zbog problema koje Amerika ima u oblasti ekonomije, zbog rata u Iraku i Afganistanu i niz drugih važnijih pitanja u spoljnoj politici SAD, ali i Evropske unije, ne postoji politička volja da se koriste te radikalne mere iz Dejtonskog sporazuma posredstvom visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. To znači da rešenja moraju da se traže u saradnji sa lokalnim liderima. Međunarodna zajednica je danas tu da ih motiviše, da ih, ako treba, nekada i pritisne, ali da ne odlučuje. Takvu evoluciju smo imali u poslednje dve godine.

U kolikoj mjeri je Vašington spreman da uvaži tu evoluciju u BiH, imajući u vidu garnituru koja je došla na vlast na posljednjim predsjedničkim i parlamentarnim izborima u SAD?

U Americi se, nažalost, u poslednjih šest meseci, sa dolaskom nove administracije, pogotovo potpredsednika Bajdena i državnog sekretara Hilari Klinton, stvorila jedna atmosfera s ambicijom da se vrati stara politika, gde će Amerika da koristi mišiće i da ponovo natera EU da nameće rešenja. Pri tome se ima u vidu ranija situacija, kada su srpski poltičari na ovom prostoru bili dosta slabi i kada su mogli jednostavno da se kontrolišu preko mera visokog predstavnika. Sada se zbog toga stvorila jedna atmosfera koja je pogotovo u Sarajevu iskorištena da se stvori očekivanje da je pojava g. Bajdena početak nove faze američkog liderstva na ovom prostoru, da ćemo se onda ponovo vratiti na to da se BiH gradi na principu centralizovane države. Simbolika koja je pratila posetu g. Bajdena govori da se američka spoljna politika, u suštini, nije mnogo izmenila, ne samo u odnosu na Bušovu, nego i na Klintonovu administraciju. Naravno, postoji jaka podrška ideji da Bosna ostane jedinstvena, kao i da BiH i sve zemlje zapadnog Balkana moraju da uđu u EU i NATO. Ali, šta se promenilo? Novo je to da nisu spremni da koriste radikalne mere da bi ostvarili njihovu viziju kako Bosna i Hercegovina treba da izgleda. Sada su se vratili na stav da se to mora desiti na lokalnom nivou, preko pregovora i kompromisa. Mislim da to otvara možda najrealniju šansu za opstanak BiH.

Da li to znači da više nije u opticaju zamisao o smjenama premijera RS Milorada Dodika i bošnjačkog člana Predsjedništva BiH Harisa Silajdžića, budući da su se Bajdenovi susreti s njima odvijali u prilično relaksiranim okolnostima?

Mislim da je to bio samo mehanizam preko koga se probalo da se utiče na američku administraciju. Već duže vreme u Americi postoji jedan jak lobi, koji ima više ciljeva. Tu su umešani razni ljudi i strukture, ali su jedinstveni u vezi s glavnim ciljem – da Amerika opet mora da se vrati na ulogu lidera na ovom prostoru. Kako su probali da ih ubede? Tu su morale postojati neke tačke motivacije prema novoj administraciji. Prvi argument je bio da je u BiH krizni momenat, da smo ovde maltene na ivici novog rata. Zbog toga je krenula i kampanja u «Njujork tajmsu» i drugim medijima, uz stvaranje slike da se svi ponovo naoružavaju, da se formiraju paravojne formacije, da se ništa dobro ne dešava u BiH, da sve ide unazad. Preko toga su hteli da kažu da Bosna i Hercegovina nema kapacitet da se sama izbori sa teškim izazovima. Onda, uz to ide i priča da nije dovoljno da se Amerika vrati na ovaj prostor, nego da mora da unapred ima neka rešenja, pripremljena za nametanje, zato što ovdašnji političari nisu zreli da donose odluke, nego da su oni izvor problema. Kada je sve to sastavljeno, trebalo je da se nađu primeri - koji su to političari? To se menja na ovom prostoru, neko nekada bude dobar momak, a neko loš momak. Nekada ista osoba može da bude i dobar i loš momak. Zbog toga smo u poslednje vreme imali pokušaje da se stvori utisak su svi problemi vezani za dve osobe - Milorada Dodika na srpskoj strani i Harisa Silajdžića na bošnjačkoj strani.

Kakve su im karakteristike pripisivane?

U suštini, to nije bilo iskreno. Njima nije toliko smetao Silajdžić, koliko im je smetao Dodik. Jer, Haris je napravio najveću štetu tom lobiju koji ima viziju kakva bi Bosna trebalo da bude zato što je upravo on blokirao takozvani aprilski paket ustavnih amandmana u BiH pre nekoliko godina. Ali, njega nisu videli kao veliku opasnost, zato što Silajdžić ipak nema toliko sigurnu poziciju u bošnjačkom biračkom telu, mada je i dalje prilično jak u tom segmentu. S druge strane, Milorad Dodik je uradio nešto novo na ovom prostoru, što je ključ cele priče. Pokazao je da politika nametanja, koja se provodi kroz radikalne mere visokog predstavnika, jedino može da uspe ako lokalni političari prihvate te odluke. Znači, lokalni političari su sve ovo vreme učestvovali u donošenju tih odluka, jer su ih prihvatali. Dakle, visoki predstavnik donese odluku da je neko gotov, da se mora povući sa svoje funkcije i tu ne bude nikakvih konsekvenci. Taj se povuče, uz neko retoričko negodovanje, ali se, u suštini, sarađuje sa tom odlukom, koja se ispunjava budući da je ljudi prihvataju. Kada se pojavio Dodik u ovom mandatu, situacija se promenila. On je prvi rekao: «Ako ja kažem neću, šta onda? Ja nisam spreman da prihvatim to, jeste li vi spremni». U suštini, odgovor na to bio je, a i sada je – da nisu spremni. Jer, posledice su mnogo jače, rizik po njihove interese mnogo je veći, ako nema saglasnosti žrtve. To je velika promena u mentalitetu, koja je promenila i odnos snaga, do te mere da mi sada imamo visokog predstavnika koji de facto ne može da koristi bonska ovlaštenja, na onaj način kako ih je koristio kada nije postojala drugačija politička volja.

Kolika je mogućnost da se u budućnosti pojavi specijalni američki izaslanik za zapadni Balkan, kao robusna zamjena za visokog predstavnika u BiH?

Za sada ne postoje indicije da će administracija da se opredeli prema tome. Mislim da bi to bila jako loša i štetna odluka za američku administraciju. Ne možemo da gledamo Bosnu i Balkan mimo konteksta celokupne američke spoljne politike i državnih i nacionalnih interesa. Postoje dva prioriteta u spoljnoj politici SAD, definisana u dosadašnjem toku mandata predsednika Obame i već vidimo da se dosta radi na tome. Prva velika i možda najvažnija promena u spoljnoj politici Amerike jeste takozvano restartovanje odnosa sa Rusijom. Ova administracija zaista želi ne samo da izgradi bolje odnose sa Rusijom, nego da izgradi jedno partnerstvo, jer su videli u Rusima jednog od najvećih mogućih partnera, ne samo u vezi s pitanjima Iraka i Afganistana, nego i povodom niza drugih pitanja, od Severne Koreje do Irana. Druga promena je nastojanje Obamine administracije da izgradi mnogo zdravije odnose i bolju saradnju sa EU. U prilog tome ide i ovo što se desilo sa posetom g. Bajdena, koja mora da bude usmerena prema ta dva važna cilja. Osim toga, mora da se uzme u obzir i ono što sam označio kao njegov lični cilj i motivaciju za tu posetu. Kada se to sastavi, onda znamo da će ti koji su očekivali veliki preokret u američkoj spoljnoj politici da se razočaraju, zato što Amerika ne može da napravi veliki preokret, a da ne uđe u sukob i sa Rusima i Evropskom unijom.

Kako ocjenjujete činjenicu da izjave DŽozefa Bajdena i Havijera Solane tokom posjete BiH nisu baš bile kompatibilne?

Upadljiva je jedna tačka gde su oni otišli u potpuno različitim pravcima. G. Bajden je u svom govoru izrazio zabrinutost zato što se maltene ništa dobro ne dešava u poslednje dve godine, zato što je porasla nacionalistička retorika do te mere da preti budućem napretku itd. Solana istog dana u poseti EUFOR-u govori o tome da BiH ima jednu konzistentnost u napredovanju, da je bilo dosta progresa, da ga ima i sada, ali se ne ide dovoljno brzo.

Znači, situacija u BiH, sa Solaninog stanovišta, ne podudara se sa Bajdenovom procenom da se ovde ide unazad, što je velika razlika. To znači da američka administracija, ako prihvati percepciju o velikoj krizi u BiH, koju u javnom mnenju stvara lobi o kome sam govorio, onda mora da prihvati i sve što ide uz to - da je EU kriva i odgovorna za tu krizu u velikoj meri. Ali, u ovom momentu, to ne odgovara američkim interesima, tako da je Bajden uradio ono što je jedino moguće po definiciji interesa koje imaju sa Evropskom unijom. Znači, imao je poruku podrške osnovnim elementima politike koju su izgradili Oli Ren i Havijer Solana. Verovatno ste videli taj njihov dokument, koji sadrži smernice EU. To što smo mi čuli od g. Bajdena u velikoj meri podržava ono što je izneseno u tom dokumentu.

Poslije sastanka sa Bajdenom, premijer RS Milorad Dodik izjavio je da BiH, što se njega tiče, može sutra da uđe u NATO. Može li naglašena zainteresovanost potpredsjednika SAD da BiH uđe u NATO postati krupan kamen neslaganja Banjaluke sa Beogradom, koji je proklamovao vojnu neutralnost, kao i sa Moskvom, koja je već duže vrijeme u zategnutim odnosima sa NATO-om?

Mislim da su malo preterane te špekulacije oko značaja odnosa NATO-a i Rusije na Balkanu. Smatram da političari sa ovog prostora prvo treba da gledaju sopstveni interes. Već duže vreme, bavim se pitanjem proširenja NATO-a i potencijalnog ulaska balkanskih zemalja, sa izuzetkom Slovenije, u tu alijansu. Radio sam kao konsultant za jedan projekat koji je finansirala američka vlada preko Ministarstva odbrane, u vezi s reformom vojske Albanije, Makedonije i Slovenije, u kontekstu priprema za ulazak u NATO. Ja od tog dana držim istu poziciju - osim u slučaju Slovenije, NATO je jedan luksuz koji zemlje zapadnog Balkana ne mogu sebi da priušte. Ljudi ne razmišljaju o tome da sa članstvom u NATO-u dolaze velike obaveze i troškovi. Jedini koji su napravili studiju koliko bi to koštalo jesu Poljaci. Oni su procenili da je cena njihovog ulaska u NATO bila između 2,2 i 3,5 milijarde dolara. Te pare su otišle iz njihovog budžeta i nisu bile usmerene samo na reformu vojske. Na njih je vršen veliki pritisak da moraju da obnove opremu i da je kupuju od vojne industrije Zapada, kako bi se mogli uskladiti sa NATO - sistemom.

Ovdje je rašireno uvjerenje da iz NATO-a novac stiže u budžet, a ne odlazi.

To je potpuno pogrešno. Mislim da je realna minimalna cena ulaska u NATO - milijardu dolara budžetskih sredstava. Onda postavljam pitanje - da li je to najpametniji način da se koriste ta sredstva? S druge strane, to nije ni dovoljno da se ispune svi uslovi za pristupanje NATO-u. Sada imao situaciju da većina zemalja – članica NATO-a deluje bez dovoljno ubeđenja da ta organizacija treba da se podrži. Prema propisu, svako od njih treba da troši dva odsto budžeta za vojsku, a realnost je takva da osim SAD, možda i Britanije, maksimalno tri države unutar tog saveza ispunjavanju taj standard. Svi ostali troše ispod jedan odsto budžeta. Otuda pitanje - ako je stvarnost takva, da li je vojna sposobnost tih drugih članica zaista na očekivanom i potrebnom nivou? Vidimo odgovor u Afganistanu. Tamo je NATO na ivici katastrofe i kolapsa zbog loše saradnje, zbog toga što razne trupe iz NATO – država u velikoj meri nisu borbeno sposobne i dobro opremljene. Potpuno zavise od Amerikanaca i nemaju političku volju koja bi im omogućila da učestvuju u tom ratu na relevantan način. Kada je reč o temi NATO-a u kontekstu Bajdenovog razgovora sa Dodikom, to je bio ključni momenat u njihovom odnosu. Kada je došao u BiH, Bajdenu je rečeno da je RS antizapadna, da koči reforme, da je jednostavno problem. Kada mu je Dodik rekao - potpisaću sada, dajte i potpisaću, onda ga je to potpuno vratilo na defanzivu i morao je da razmisli šta se dešava. Da li su ga stvarno loše informisali i kako da ide dalje, kako da provodi jedan od ciljeva koje je imao, a to je da vrši pritisak, ukoliko je dobio odgovor - nije to problem? Kako da nastavi sa tom temom u tom tonu? Nije bilo moguće.

Bajden je u Beogradu istakao da različiti stavovi Srbije i SAD o statusu Kosova nisu prepreka za unapređenje saradnje dvije zemlje. Mogu li odnosi među državama da funkcionišu uz ignorisanje tako krupnog neslaganja?  

Moglo se očekivati slanje takve kontradiktorne poruke. Ja sam u jednoj nedavnoj kolumni već najavio da će biti problem sa tim što će da se šalje poruka u kojoj se kaže - teritorijalni integritet i suverenitet BiH i Kosova ne smeju da se dovedu u pitanje i moraju da se zaštite po svaku cenu. Onda se kaže Srbiji – ali, vi ste izuzetak, za vas ne važi to što smo sada rekli, ne važi međunarodno pravo i vaš ustav, ne važi svetski poredak koji je stotinama godina garantovao teritorijalni integritet i suverenitet. Bajden je to i rekao - za vas ne važi zato što ste izuzetak, vi morate da prihvatite novu realnost. Onda je trebalo da vidimo osnovu na kojoj možemo stvarno da govorimo o tome, kao što se sada govori u Beogradu, da su odnosi Srbije i Amerike restartovani. Već sam rekao da je ključna stvar koju je ova administracija pokrenula – restartovanje odnosa sa Rusijom. Prethodne administracije su upravo tu grešile, u pristupu Rusiji. Nakon što su priznali da je to bila greška, onda je bilo lakše krenuti ispočetka. U sadašnjem odnosu američke administracije sa Srbijom i Srbima generalno, mi nismo došli do tog nivoa.

Gdje se onda nalazimo?

Američka administracija ne govori - mi smo grešili. Oni kažu - realnost je takva, znamo da vi još nećete da prihvatite da smo mi u pravu, ali to nije problem, mi smo širokogrudi ljudi. Mi ćemo da pričekamo, kada bude bolje vreme za vas, da vi prihvatite ono što tražimo. I to je problem. Zato smo na sastanku Tadića i Bajdena imali «slona od tri tone» u sobi sa njima. Bajden se pravio da ne vidi tog slona, odnosno, da ne vidi da Srbija neće i ne može da prihvati nezavisnost Kosova. Tadić se takođe pravio da ne vidi tog slona, što se ogledalo u tome da Amnerika neće da promeni stav o Kosovu i da ne može da ispuni dve želje srpske vlasti u ovom momentu - ulazak u EU i odbranu teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu. Ali su se dogovorili, bar za sada, da se ne govori o tome i da se prave da ne vide tog slona. Ja lično mislim da je samo pitanje vremena kada će taj slon da pravi haos. Jedna mala varnica može da napravi veliki problem u odnosu između dve zemlje. Albanci na Kosovu forsiraju međunarodnu zajednicu preko Euleksa da uvede institucije nove države na cijelu teritoriju Kosova, pogotovo na sever, i da nametnu Srbima te institucije. Ili, ako je to nemoguće, onda su spremni da preko nasilja ili prijetnji nasiljem izazovu neku veću intervenciju međunarodne zajednice, sa nadom da će ponovo doći do toga da Albanci moraju da budu zadovoljni, jer, ako su oni nezadovoljni, mogu da se pobune, a to može da ugrozi predstavnike međunarodne zajednice. Srbi nisu spremni da to rade, zbog čega se u međunarodnoj zajednici plasira svojevrsna šovinističko-rasistička teza, kroz poruku Srbima da su civilizovaniji od Albanaca. Mislim da je to osnovni problem.

Šta je cilj takvog «laskanja»?

Mi vidimo da je to licemerje u politici EU i SAD, gde se Srbiji maltene govori - vi ste civilizovaniji i odgovorniji, zreliji ste kao narod i možete da prihvatite da izgubite deo vaše teritorije, makar to bila i neka vaša svetinja, ali Albanci još nisu došli do toga. Ako samo pogledate politiku oko bele šengenske liste i prepucavanja između Srbije i EU, mislim da je apsurdna blokada stavljanja Srbije na tu listu - zbog toga što daje pasoše Albancima. Šta to znači? Da su za EU problem Albanci. Znači, oni govore Srbiji – to ne može, zato što mi nećemo da prihvatimo te ljude. Oni su problem kada dođu u naše države, a ako im vi omogućujete da lakše dođu u naše zemlje, onda vam nećemo dati ono što želite.

Kraj osporavanja entiteta

Smatram da još uvek nismo ušli u novu fazu odnosa Amerike prema ovom prostoru, ali smo na dobrom putu da se tu nađemo. Poseta Bajdena otvara tu mogućnost, ne zbog izjava u vezi sa Kosovom i Srbijom, nego zbog ovog što je rekao u BiH. Njegovo izlaganje vidim kao ključni, ako ne i istorijski momenat, gde imamo kraj priče oko entiteta. Više ne može da se tvrdi da su entiteti kočnica za ulazak BiH u Evropsku uniju, napredak zemlje i ustavne reforme. Čovek koji je bio jedan od najvećih kritičara RS, koji je najviše dovodio u pitanje njen opstanak, sada je dao do znanja da entiteti nisu problem. Druga važna stvar je politika EU koju su izgradili Havijer Solana i Oli Ren preko Miroslava Lajčaka, a odnosi se na inicijativu da lokalni političari počnu da preuzimaju odgovornost za budućnost BiH preko prudskog procesa, što je dobilo veliku podršku posetom g. Bajdena. U BiH imamo realnost da postoje želje sva tri naroda na ovom prostoru. Nema stabilnosti ako jedna strana misli da će da dobije sve što hoće, zato što će doći Amerika i to nametnuti za njih. Nadam se da je ova poseta kraj te priče i da ćemo vrlo brzo videti sledeći korak, a to je zatvaranje Kancelarije visokog predstavnika. Iako je bilo govora da se to neće desiti uskoro, mislim da je, ako se menjaju supstantivna politika i stavovi SAD, samo pitanje vremena kada će OHR da bude zatvoren.      

(Razgovor vodio Saša Bižić)