Vašington post o “turskoj” BiH

(Press RS)

"Obnova nežne verzije Otomanskog carstva u Bosni", glasi naslov članka koji je objavljen na udarnom mestu spoljnopolitičke rubrike "Vašington posta". Iz samog naslova mogli bismo možda prepoznati dozu ironije kada ne bismo znali za američku stratešku podršku širenju turskog uticaja na Balkan, te da ugledni "Post" nezvanično izražava zvanične stavove supersile.

Autor Majkl Birbaum započinje naizgled apolitičnom pričom o dva internacionalna univerziteta koji deluju u Sarajevu, prošaranom izjavama prorektora jednog od univerziteta, turskog studenta, šefa lokalnog biroa inostrane agencije, urednika privatnog TV kanala, bivšeg bosanskog diplomate... Iz teksta će se dalje ispostaviti da se "internacionalnost" dva univerziteta u multikulti prestonici BiH svodi na tursko-bošnjačku bliskost po islamu, da su sva četiri sagovornika muslimani i da gaje dirljive emocije prema svojevrsnoj obnovi Otomanskog carstva.

Amir Zukić, urednik turske agencije Anadolija za BiH, svojom izjavom je inspirisao naslov članka: "Turski lideri rade na novom Otomanskom carstvu samo u nežnoj varijanti. Nekadašnja regionalna sila pokušava da se vrati na velika vrata". Bilo bi logično da je Birbaum upitao gospodina Amira da li je on dopisnik Anadolije samo sa Baščaršije ili je nadležan za celu BiH, da i on sam, u prethodnoj rečenici, nije napisao da je "Bosna dominantno muslimanska zemlja".

Preskočena pitanja

Muhamed Hažiabdić, prorektor univerziteta koji ima kapacitet za pet hiljada studenata, objašnjava: "Turke privlači da dođu ovde zato što smatraju da će Bosna, uprkos svim njenim problemima, ući u EU pre Turske, a univerzitet vide kao most između dve zemlje. Turci vole Bosnu, ona je evropska, ali u njoj se osećaju kao kod kuće. Njen miris i kultura su prepoznatljivo turski". Birbaum nije upitao gospodina Muhameda da li to znači da se Turci osećaju jednako kao kod kuće i u Banjaluci i u zapadnom Mostaru i da li su turske mirise prepoznali i izvan pretežno bošnjačkih kantona.

Fatih Seldžuk, devetnaestogodišnji brucoš iz Izmira, kaže da mu je otac rekao: "Treba da odeš u Bosnu, ona jeste slovenska, ali je muslimanska". Birbaum nije upitao mlađanog Fatiha da li zna da Bosna nije samo muslimanska, jer u njoj živi većina hrišćana i da pravoslavci i katolici brojčano dominiraju na tri četvrtine bosanske teritorije. A kako bi turski tinejdžer to mogao i da pretpostavi kada ga je, kako beleži i sam Birbaum, "u holu univerziteta dočekao portret Mehmeda Osvajača koji je 1464. uveo islam u Bosnu". Uz ovo "uveo" baš ne ide titula Osvajač, ali i Birbaum pominje da "hrišćansko stanovništvo sultane iz Istanbula doživljava pre kao okupatore nego oslobodioce". Ne znam samo ko bi ih i po čemu i mogao doživljavati kao oslobodioce, uključivši i potonje Bošnjake, koji pre toga nisu bili muslimani.

Esad Hećimović, urednik OBN-info, veli: "Za muslimane je povratak Turske na Balkan ostvarenje snova. Ali, to je problem za mnoge Srbe i Hrvate, jer nacionalne borbe iz 19. veka još opterećuju njihovu svest." Birbaum je mogao da upita gospodina Esada, kako to misli da je problem što "neke" Srbe i Hrvate opterećuje nacionalna svest iz 19. veka, a nije problem to što "neke" Bošnjake opterećuje verska svest iz 15. veka. Nije ga to upitao, kao što nije ni primetio da je o turskim univerzitetima u multikulti Sarajevu razgovarao sa Amirom, Muhamedom, Fatihom, Esadom... A šta bi, uostalom, i mogao da čuje od nekog Miloša ili Ante o univerzitetima od kojih jedan pripada svetskom lancu "Burč univerziteta" islamskog propovednika Fejtulaha Gulena, kada i sam zna...

"Sve veći uticaj Turske je uznemirio bosanske Srbe, koji imaju paralelnu vlast u Bosni unutar komplikovanog sistema koji je nametnut mirovnim ugovorima iz 1995." Kao novinar uglednog "Vašington posta", Birbaum mora da zna da se sintagmom "paralelna vlast" obično označava nelegalna vlast, a da Srbi imaju legalne organe vlasti u Republici Srpskoj. On, takođe, zna da politički sistem u BiH nije nametnut, nego kao aneks mirovnog sporazuma dobrovoljno potpisan od predstavnika sva tri naroda. Indikativno je da je zaboravio da se "mirovni sporazum iz 1995." obično naziva Dejtonski i da je "made in USA".

Put kroz Balkan

Dodaje Birbaum i to da se "zvaničnici iz paralelne vlasti žale što deo zemlje koji pripada bosanskim muslimanima potpada pod uticaj bivše imperijalne sile". U pravu je utoliko što konačno, bar indirektno, priznaje da postoje i delovi BiH koji ne pripadaju muslimanima". U krivu je, međutim, kad kaže da se "paralelna vlast", a to će reći Srbi, "žale" zbog turske invazije na bošnjačke kantone. Naprotiv, Srbi samo podsećaju OHR da se na taj način narodi u BiH verski, kulturno i društveno međusobno udaljavaju i da to ne doprinosi "funkcionalnoj integraciji" za koju se SAD, inače, uporno zalaže.

Neobična, američka priča Majkla Birbauma o uspešnoj kulturnoj (izgradnja džamija po BiH), obrazovnoj (islamski univerziteti u Sarajevu) i diplomatskoj (mirenje Zilkića i Zukorlića u Beogradu) misiji Turske na multi-multi-multi Balkanu tek na kraju dobija poentu. "Sve veće prisustvo Turske u evropskim oblastima koje su nekada bile deo njenog carstva jeste način da nadoknadi isključenost iz EU", piše u "Vašington postu". Nije li to jasno transatlantsko upozorenje Briselu da će, nastavi li da se opire prijemu Turske u EU, neoosmanlije zaposesti i proširiti muslimanske oaze u balkanskom dvorištu Evrope?

Članak, ipak, završava poletnom izjavom eksdiplomate Hajrudina Somuna: "Balkan je oduvek bio turski put za osvajanje Evrope. Morali su ovuda da prođu". Ali, ako je više verovati Angeli Merkel, teško da će Turska uopšte, a pogotovo preko bosanskih muslimana, otvoriti vrata EU. Pre da će Turci, svojim sve većim prisustvom u muslimanskim kantonima, i Bošnjacima i njihovoj Bosni zavazda zamandaliti tu kapiju.