петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Мартенове “Поуке из БиХ” поучне за Српску
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Мартенове “Поуке из БиХ” поучне за Српску

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
понедељак, 21. март 2016.

 

“Након ратификације Дејтонског споразума, међународна заједница је јачање централних структура Босне поставила као свој кључни циљ. Тиме би се земља поново зацементирала и неутрализовале интерне сецесионистичке тежње. Овај процес смо назвали ‘изградња државе‘ ” – пише амерички дипломата Филип Леру Мартен у књизи “Поуке из БиХ” (Cambridge University Press, 2014) која је у нашој јавности остала без коментара.  

Мартен у књизи није објаснио да је независна БиХ и сама настала као резултат “интерних сецесионистичких тежњи” у оквиру СФРЈ и да се распала истовремено када је и међународно призната као држава. Затим да се није могла “поново” цементирати јер је још од средњег вијека била национално-вјерски подијељена и да су цјелину одржавале окупације и диктатуре. Најзад, да је амерички пројекат “изградње држава” доживио фијаско не само у БиХ.

Најважније је ипак оно што Мартен није прећутао. У цитираним редовима сасвим експлицитно стоји да су Вашингтон и Брисел од почетка имали за циљ “јачање централних структура”, а не досљедну примјену Дејтонског споразума. Дакле, нетом пошто је Холбрук скројио Дејтонски споразум а Клинтон га супотписао као гарант, стартовала је велика превара, камуфлирана тезом “споразум је донио мир, али не и политичко рјешење и треба га мијењати”. Централнизација је значила директно кршење Дејтона - тешко пронађног баланса између високе аутономије ентитета и минималних заједничких надлежности у центру. 

Зато се током поратне двије деценије, у ствари, не води борба између америчко-бошњачких боснољуба и, наводних, српских боснофоба, односно за и против БиХ, него између противника и присталица Дејтонског споразума. У неравноправном хрвању током првих десет година, Српској су у континуитету отимане надлежности, наметани закони и смјењивани политичари, а тек уназад деценију њена власт је успјела да заустави процес “јачања централних структура”. Томе је индиректно помогла концентрација Бушове републиканске администрације на друга жаришта по свијету и директно допринијела подршка Путинове пробуђене Русије, али прије свега одлучна политика Додикове власти на терену.

Долазак супруге Клинтон на чело Стејт департмента оживио је експерте за Босну илити бошњачке лобисте, попут Олбрајтове, Ешдауна, Коена, Сервера и сл. У име “незавршеног посла у Босни”, кренула је  нова офанзива на Српску, а Додик је маркиран као камен спотицања “међународне” мисије “јачања централних структура”. Иако активности нижег интензитета нису никад престајале, избори у РС крајем 2014. били су виђени као дан Д и опозиција окупљена у СЗП добила је подршку Запада, федералних медија и утицајних НВО у Београду. Легитимна предизборна кампања опозиције против лидера странке на власти нашла се са нелегитимним странцима и комшијама на рушењу предсједника РС.

Он и његови (СНСД-ДНС-СПРС) ипак су побиједили на свим нивоима (парламент, влада, предсједник), изузев за мјесто члана Предсједништва БиХ. Иако са послаником мање и на нивоу БиХ, СЗП је укључен у коалицију СДА-ХДЗ у заједничким органима јер су Бошњаци рекли “само не са Додиком”. А да је тај улазак у власт “на мала врата” имао своју високу цијену, показало се већ на конститутивној сједници Савјета министара БиХ. Српски представници су ћутали када је бошњачки предсједник Денис Звиздић најавио нови циклус трансфера министарских ресора образовања и пољопривреде из Бањалуке у Сарајево.

Трећу изборну побједу заредом Додик је искористио да оде и корак даље и да покуша да рехабилитује изворни Дејтонски споразум и из Сарајева у Бањалуку врати све оно што јој по Анексу 4 и припада. Уочи избора крајем 2014. опозиција је била та која је приговарала Додику и партнерима (ДНС, СП РС) што су четири године раније прихватили компромис са Кетрин Ештон, насјели на обећање структурног дијалога те одложили референдум о враћању правосуђа у надлежност РС. Када је нетом послије избора СНСД поновио исту иницијативу у Скупштини РС, опозиција је била суздржана: “Сувишан ризик сукоба са свијетом.”  Рекација тзв. међународне заједнице била је, заиста, драматична. Актуелни в.п. Инцко је позвао Додика “да РС врати са руба пропасти”, а бивши в.п. Лајчак је на њега апеловао “да престане да пријети референдумом и да ће организатори сносити посљедице”.  

На чему је сада РС? Наредни мјесеци биће још једна критична фаза за РС. У понедељак је 1. март и календарски почетак прољећа, које се, након зимског мировања, узима за најповољнији термин за почетак политичких таласања. А на јесен Српску чекају локални избори. Према истраживањима, а и по логици ствари, странке СЗП-а неће се добро провести. Њихову коалицију са СДА (и ХДЗ) у заједничким органима, власт на нивоу РС оцјењује као издајничку. Најблаже речено, Босић и Тадић, а поготово Шаровић, и чак и Иванић, нису у Сарајеву показали онолико национално-ентитетског патриотизма колико се од њих очекивало у РС. У исто вријеме, њихова систематска опструкција Народне скупштине, као и фокусирани напади на предсједника Републике нису донијели очекивани пад власти.

Уз такве негативне индикације, неколико мјесеци уочи општинских избора лидери СПЗ-а морали би да буду забринути шта их чека већ крајем године. Послије могућег двоструког губитка избора, изгубиће и спољну подршку, и Запад ће потражити неке дјелотворније партнере у РС и прагматично и даље трпити Додика до нове прилике. Унутрашњи расцјеп у СДС, између кооперативног врха и патриотски настројеног ширег руководства, драматично ће се продубити. “Изворни СДС”, састављен и подржан од политичких твораца РС и ратних ветерана ВРС, већ чека да преузме већи дио разочараног чланства и бирача.          

Другим ријечима, за СЗП, прецизније СДС, мораће нешто хитно да предузму још прије тога. Када је један од лидера опозиције, Драган Чавић, из скупштинске мањине поручио да СЗП прелази на ванпарламентарне методе борбе, многи су то схватили као најаву организованог изласка незапослених, пензионера и материјално угрожених на улице. Протести против неолибералних закона о радним односима, ниским пензијама, смањењу запослених у јавном сектору и других мјера ММФ-а, међутим, нису оно што би подржали протектори, па су масовне демонстрације против власти изостале. 

Шта им преостаје? –Једино појачана криминализација власти, а прије свега Додика, која се управо проширила и на његову породицу (оца, супругу, сина, ћерку). Поред “меке ноћи” једног приватног  опозиционог ТВ канала у РС, који дјелује као биро за криминализацију предсједника Републике, и у томе надмашује оне у Сарајеву и на Западу, у битку су се укључили истражни органи и тужилаштво у Сарајеву, међу којима су и кадрови СЗП, а налазе се под директном или индиректном контролом ино-протектора. Послије низа неуспјелих покушаја да се Додик, најприје као премијер и сада као предсједник, оптужи због свечаних одијела за министре, због скупог резаног цвијећа које је често мијењано у свом кабинету, или због луксузних пепељара у репрезентативној згради Владе, на ред је недавно дошао “незаконит кредит” за вилу у Београду, што је М. Додик јавном презентацијом оригиналног уговора са банком такође оповргао. Умјесто извињења, “Додиков” референдум о враћању судских надлежности, опозиција и странци цинично тумаче као његов провидан покушај да себе лично, сада испада и породично, заштити од судова у Сарајеву који нису под његовим надзором и гоне га због корупције. Нафташке везе Бушових са саудијском династијом, Бајденов син на челу државне гасне компаније у Украјини, власништво Олбрајтове над првим косовском мобилним оператером и сл. немају, наравно, никакве везе са корупцијом. Зашто, и поред тога, узалуд понављају те оптужбе? 

Прије свега, бјесомучним понављањем, бар до сада неоснованих оптужби, ипак има смсла јер деманти даје мањи ефекат него прва информација. Хиперпродукција, макар и лажних оптужби против исте особе, ствара утисак да ту ипак мора да има нешто.  Затим, због пропалих покушаја да Додика оптуже и осуде, за јавност анонимни истражитељи не сносе посљедице, а он је присиљен да се понижавајуће непрестано брани, оправдава, објашњава у медијима. Најзад, више или мање успјешан током више од деценије на власти, израстао је у, послије  предсједника-оснивача Караџића, најмаркантнијег политичара у четврт вијека дугој историји РС. За њега се везују најбоље године послијератне Српске и, посебно, ефикасан отпор иностраним и комшијским притисцима на Републику.

“Додик је добио све што је хтио за 10 одсто цијене. Пали смо на полицијској реформи, Савјету министара и скупштинском пословнику”- вајка се Филип Мартен поводом неуспјеха који је са в.п. Лајчаком претрпио у покушају да обједини ентитетске полиције. А као примјер успјеха узима в.п. Педија Ешдауна. “Његов стил био је јединствена комбинација тактичке интелигенције, енергије и шарма. Петричев мандат био је почетак бескомпромисне употребе бонских овлашћења, а Ешдаун је отишао и даље. Међународна присила, међутим, биће знатно умањена политиком његових насљедника.”  “Присила” коју Мартен одобрава, неки западни аутори су упоредили са колонијалном управом, а Додик је против Еждауна поднио тужбу за систематско кршење међународног споразума. Додик је заиста незгодан.

Али, свугдје у свијету се напад на предсједника републике сматра увредом и понижењем за нацију која га је директно демократски изабрала. Американци су створили прави култ од функције предсједника, коју сви поштују, обављао је Рузвелт или Буш јуниор. Готово као Енглези који увијек помно чувају углед краљевске породице, чак и када се ради о сумњивој саобраћајној погибији принцезе Дајане.

Англоамериканци, дакле, рачунају да ће, послије извјесно најтеже пресуде Караџићу и могућег рушења Додика, народ у РС бити уздрман и да ће “јачања централне структуре” лако привести крају, “неутралисати” ентитетски и национални отпор,  завришти  “изградњу државе” и “зацементирати” статус qуо. А то, како нам открива Филип Мартен, и јесте “кључни циљ” америчке политике у БиХ. Његове “Поуке из Босне” написане су у оквиру пројекта “Будућност дипломатије” у Кенедијевој школи за државну управу на Харварду. Учесници и будући дипломати већ за пет-шест година ће постати неки “асистенти помоћника замјеника подсекретара и сл. за Балкан” у Стејт департменту. Дакле, политика притисака, присила и превара неће престати на дужи рок.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер