Vučić brani Sarajevo ili nož u leđa RS

Ljudi u Srbiji, pod neprestanom paljbom gebelovske mašinerije režima, uglavnom nisu u mogućnosti da prepoznaju njegovu štetočinsku prirodu. U prvom medijskom planu su uglavnom premijerova gluma i beskonačno prenemaganje, dezinformacije tabloida o „državnim udarima“ i kampanjama „rušenja Vučića“, dok ključne poteze režima, poput ekonomske devastacije, sporazuma sa NATO, briselskih sporazuma i prepuštanja severa Kosova Tačiju (koji je neki dan pobednosno posetio Jarinje) gotovo niko i ne primećuje.

Mešanje u referendum o Danu Republike Srpske možda najbolje pokazuje koliko ubitačnu kombinaciju po Srbiju i srpski narod daju dve glavne odlike Vučićeve vladavine – opsesivna potreba da se u narodu predstavi kao moćni suveren i državnik koji brine o nacionalnim interesima i, s druge strane, pokornost, snishodljivost i beskičmeno služenje zapadnim mentorima koji su ga doveli na vlast, kako slučajno ne bi izgubio njihovu podršku i poverenje. Zahvaljujući tim dvema karakteristikama, Beograd skoro da nije mogao imati goru reakciju i napraviti veću štetu od one koju je napravio povodom najavljenog referenduma u Republici Srpskoj o odluci Ustavnog suda BiH da zabrani proslavu 9. januara kao Dana RS.

1. Da je Vučić iole suveren i nezavistan državnik, koji vodi računa makar o minumumu nacionalnog dostojanstva, on bi nedvosmisleno podržao referendum o Danu RS i ustao protiv skandalozne pojave da Ustavni sud BiH brutalno gazi i nipodaštava jedan entitet i konstitutivni narod te države, negirajući mu čak i pravo da izabere datum koji će da slavi kao svoj dan (!?).

Odluka Ustavnog suda je bila toliko besmislena i ponižavajuća da su je čak i prozapadne političke opcije u Srpskoj, od SDS-a do srpskog člana predsedništva BiH Mladena Ivanića, osudile i podržale referendum kako bi se ova, praktično, fašistička odluka, negirala i odbacila. Stoga je bilo potpuno logično i normalno da to isto učini i vlast u Srbiji.

2. S druge strane, ako je već marioneta u rukama zapadnih službi i diplomata čija naređenja bespogovorno ispunjava – kao što se pokazalo da jeste – čak i tada je Vučić mogao i morao čistije i ispravnije da reaguje u ovoj situaciji. Naime, mogao je da kaže da Srbija nema nikakve ingerencije i uticaja u susednoj državi, te da ne može, ne želi i ne sme da se meša u njene unutrašnje stvari, a svoje „lično protivljenje“ referendumu da iznese u bilateralnim razgovorima ili, eventualno, da ga izrekne kao odgovor na neko „slučajno“ postavljeno pitanje na nekoj od svojih bezbrojnih konferencija za novinare.

3. Umesto svega toga, Vučić se, odlučan da ispuni svako naređenje iz Vašingtona, ali istovremeno i opterećen manijom sopstvene veličine i opsesivnom manipulacijom javnim mnjenjem, opredelio za najskandalozniju i najsramniju opciju – Umešao se u sukob Republike Srpske i Bakira Izetbegovića – i stao na stranu Bakira Izetbegovića!

Najpre je, nakon saopštenja „Saveta za implementaciju mira“(od kojeg se otvoreno ogradila Rusija) da „referendum u RS može ugroziti stabilnost u BiH“ i poziva ovog tela vlastima u RS da otkažu referendum, Vučić održao „hitne konsultacije“ sa predsednikom Nikolićem i ministrom spoljnih poslova Dačićem, gde je dogovoreno da se u četvrtak održi sastanak sa političkim predstavnicima Republike Srpske i Srba u BiH. Svako bi tada pomislio da je to učinjeno kako bi se pružila snažna podrška Republici Srpskoj da odbrani svoj interes i odupre se pritiscima. Kasnije se ispostavilo da je Vučićev motiv bio suprotan – faktička podrška bošnjačkom zahtevu za obustavom referenduma i vršenje dodatnnog pritiska na RS u tom smeru.

Svoju prljavu misiju zabadanja noža u leđa Republici Srpskoj Vučić je obavljao sve vreme predstavljajući se kao njen glavni zaštitnik i dušebrižnik i pokušavajući pritom da stekne jeftine političke poene dizanjem nacionalnih tenzija preko kontrolisanih tabloida. 

Najtragikomičnija epizoda njegovog pokušaja da digne tenzije i politički profitira iz cele priče predstavlja tzv. „tajni sastanak Vučića i službi bezbednosti sa strogo poverljivim motivima i sadržajem“ o kojem su odmah obavešteni svi tabloidi i novinske agencije!

Nažalost, tu nije bio kraj njegovom  šegačenju sa državom i vitalnim nacionalnim interesima, koje je podredio svojim ličnim hirovima. Na izjavu predsednika Republike Srpske da će referendum o Danu RS svakako biti održan bez obzira na saopštenje PIK-a, najoštrija reakcija stigla je upravo od Vučića (odnosno, „izvora iz Kabineta“), koji je, navodno, bio „strašno ljut“ jer je Dodik izneo svoj stav pre konsultacija u Predsedništvu Srbije, pa su, po njemu i same konsultacije postale besmislene, te se čak „dvoumio da li uopšte na njih da dođe“. Što se više zagledate nad njom, to više shvatate koliko je ova Vučićeva izjava infantilna, opasna i štetočinska. Valjda je Dodik trebalo da ćuti sve do četvrtka pa da Vučićevo i Nikolićevo protivljenje referendumu ima još veću težinu u javnosti RS i BiH!? Sreća po RS što je Dodik i pre i posle sastanka u Predsedništvu Srbije jasno rekao da će referenduma biti.

U svakom slučaju Vučićevo otvoreno prozivanje predsednika Republike Srpske (za sada još u rukavicama, ali za očekivati je da će u narednom periodu to biti sve oštrije), samo zato što ovaj nije želeo do kraja da igra u njegovoj otužnoj medijsko-političkoj predstavi, predstavlja još jedan sramni beleg i mrlju u istoriji Srbije. U najtežim trenucima, premijer Srbije, ne samo da nije podržao Republiku Srpsku u njenoj borbi za opstanak, nego je još i ostao „ljut“ i „uvređen“ na tamošnje vlasti što nisu njegovu izdaju učinile „veličanstvenijom“, time što će ćutati o referendumu sve dok on i Nikolić ne izdaju saopštenje da mu se protive!

Konačno, sam čin izdaje i zabadanja noža u leđa RS na sastanku u Predsednštvu Srbije takođe je praćen njegovom melodramom i demnonstracijom sile. Iako su sami zatražali sastank sa predstavnicima RS, navodno kako bi „demonstrirali srpsko jedinstvo“, nakon sastanka zajedničko saopštenje izdali su samo Vučić i Nikolić na jednoj nepunoj stranici.

Prosto je nedopustivo i sramno da se, nakon toliko drame, Vučić i Nikolić nisu udostojili da obrazlože svoj stav da se protive održavanju referenduma u RS. Da li oni to smatraju da Republika Srpska mora da se pokorava torturi Ustavnog suda BiH čak i kada su direktno napadnuti njene institucije i simboli. Da li smatraju da RS i Srbi u BiH nemaju pravo da sami izaberu datum koji će da obeležavaju? Da li će, kao što je režim pokušao da plasira u kontrolisanim tabloidima, u slučaju održavanja referenduma doći do oružane agresije na Republiku Srpsku, a Srbija neće smeti ili želeti da joj pomogne?

Naravno da pravi razlog nije ništa od navedenog – mada će se ovaj argument o tobožnjoj smrtnoj ugroženosti RS ukoliko do referenduma dođe sigurno često i mnogo ponavljati po režimskim i lažno patriotskim medijima i portalima – već se radi isključivo o realizaciji „domaćeg zadatka“ dobijenog od vašingtonskih i berlinskih centara moći (a zapečaćenog poslednjom Bajdenovom posetom), koje Vučić štreberski revnosno ispunjava. Sve drugo je samo propagandna magla i dim.