Zašto su Bošnjaci u BiH "veći Turci od Turaka"

Šteta ako niste na TV-u videli sjajnu scenu sa sarajevske ulice, koja je pre desetak dana emitovana u beogradskoj emisiji "Utisak nedelje". Iz omanje grupe koja je iz grada na Miljacki izražavala podršku demonstrantima na istanbulskom trgu Taksim, novinarka je izdvojila za kratak intervju jednog pravog Turčina. I dok joj je sagovornik, koji kao profesor radi u Sarajevu, objašnjavao svoje razloge nezadovoljstva Erdoganovom politikom, u kadar je utrčao bošnjački obožavalac turskog premijera i verbalno nasrnuo na njega. "Ko si ti? Šta si ti? Odakle si? Šta to govoriš? Kako te nije sramota! Mi ovde volimo Tursku. Volimo Erdogana! Idi kući! Idi kući!" - uzvikivao je nepoznati mladić i gnevno poskakivao oko zbunjenog Turčina, koji je nemoćno pokušavao da mu objasni.

Bio je to spontan i iskren izraz frustracije i revolta sarajevske ulice zbog demonstracija protiv njihovog neoosmanskog zaštitnika sa Bosfora. Moćni lider velike zemlje, koji je tvrdio da mu je "Alija na samrti u amanet ostavio da brine o Bosni i Bošnjacima", i da je "njegov poslednji izborni uspeh istovremeno i pobeda Sarajeva", a preko svog ministra Davutoglua i da je "viševekovna turska okupacija BiH bila jedna uspešna priča, koju bi valjalo obnoviti", razvio je u Bošnjaka enormno kolektivno samopouzdanje po nekoliko osnova.

Između Brisela i DŽede

Kao regionalni politički lider, Turska je delovala ne samo kao pouzdan zaštitnik bošnjačke zajednice na Balkanu nego i kao efikasan promoter ambicija njenih lidera u BiH (ukidanje entiteta i kantona), u Srbiji (autonomija Sandžaka) itd. Kao vojno superiorna u širem okruženju i članica NATO-a, Turska je u očima Bošnjaka već viđena kao neposredni izvršilac željene vojne intervencije Zapada u okončanju "nedovršenih poslova u BiH" (Hilari Klinton), a njeni vojnici kako ureduju u RS i "HB". Kao privredno izuzetno ekspanzivna sila, Turska je u Sarajevu bila identifikovana kao "zlatna koka" koja će investirati i mimo strogih ekonomskih kriterijuma i rešiti socijalne probleme, nezaposlenost, pad standarda i sve drugo što materijalno tišti Bošnjake.

Kao napola kemalistička (sekularna, prozapadna), napola erbakanovska (islamistička, proarapska) i zemlja koja razvija originalnu "islamsku demokratiju", Erdoganova politika je Bošnjacima izgledala kao spasonosna formula, koja može da prevaziđe i odgovarajuće podele i unutrašnje nedoumice u njihovom mladom nacionalnom biću rastrzanom između Brisela, koji glava sugeriše, i DŽede, koju srce išće. Kao viševekovni okupator srednjovekovne Bosne, koji je islamizacijom hrišćana udario istorijske, verske i kulturne temelje današnje bošnjačke nacije, Turska je za Bošnjake ono što su za Srbe u RS i Srbija i Rusija zajedno, a za Hrvate u "HB" - Hrvatska i Nemačka zajedno, pa nije čudo što ju je eks-reisefendija Cerić nazvao "matica Bošnjaka". Napokon, kao "glavni saveznik SAD u regionu", prema sertifikatu Stejt departmenta, Turska je Bošnjake na imaginarnom planu indirektno dovodila u savezništvo sa supersilom: "Amerikanci su glavni globalno - Turci su glavni regionalno - mi smo glavni u Bosni".

Protivrečni zadaci

Sve te priče oko Turske kao metafore uspeha ("svaki dan u svakom pogledu sve više") u krizom zahvaćenom svetu pokazale su se preterane, u samosvesti njenog lidera prenaduvane, a u bošnjačkoj percepciji i očekivanjima tragikomične. Turska zaista jeste i ekonomski i vojno i politički moćna zemlja sa harizmatičnim liderom na čelu, a nesporna je i podrška supersile zasnovana na njenim globalnim kombinacijama ne samo u projektu "Veliki Bliski istok" nego i onim koje su vezane za jačanje uticaja u balkanskom dvorištu EU. Ispostavilo se, međutim, da je Erdogan na sebe preuzeo prevelike, prekomplikovane i protivrečne zadatke, koji još i nisu u svemu podudarni sa njegovim naraslim političkim ambicijama. Uloga glavnog zapadnog saveznika ne ide zajedno sa ulogom panislamskog kalifa. Prijateljstvo i sa Izraelom i sa arapskim zemljama takođe ne može, ili bar ne istovremeno.

Uspon sekularne srednje klase i razvoj potrošačkog društva teško je pomiriti sa šerijatskom zabranom alkohola, mini-suknjama i individualnim ljudskim pravima. Razvoj demokratije nespojiv je sa hapšenjem kemalističkih oficira, opozicionih političara i novinara. Da i ne govorimo o tretmanu velikih kurdskih, jermenskih i hrišćanskih manjina, te tenzijama između izvornih Seldžuka i islamizovanih Grka i drugih balkanskih naroda.

Ono što je moglo da se složi u knjigama Erdoganovog spoljnopolitičkog gurua prof. Davutoglua ("Strateška dubina") nije moglo da funkcioniše i u premijerovoj realnoj politici. A zapadnoj podršci sigurno nije promaklo da je turska politika u BiH više produbila podele nego što je pomogla integracije, više ohrabrila bošnjački radikalizam nego što je podstakla dijalog sa komšijama, više raspirila islamski ekstremizam nego što je doprinela umerenom islamu koji ne bi isključivao demokratsku praksu.

Kako će reagovati SAD

Šta će se dalje dešavati sa Turskom i Erdoganom, kako s obzirom na unutrašnja previranja, tako i s obzirom na snažne spoljne uticaje iz zapadnog i islamskog sveta, teško je za sada reći. Da li će surov obračun sa demonstrantima obeshrabriti nove pokušaje ili, naprotiv, raspaliti veće i snažnije proteste? Da li će premijerovo popuštanje oko gradnje trgovinskog centra zadovoljiti demonstrante ili ih, naprotiv, ohrabriti da traže više? Kakav će biti raspored snaga u eventualnoj sledećoj rundi manifestacija na trgu Taksim? Odnosno, na koju će se stranu razvrstati različiti delovi turskog društva i liberalni srednji slojevi, krupni biznis, islamske mase, Kurdi itd. Jer, pobuna mladih je, možda, bila samo kvasac, kao što je i gradsko zelenilo bilo, možda, samo povod. Ne manje važno je kako će reagovati SAD, koje su za sada osudile prekomernu upotrebu policijske sile i u medijsku mrežu lansirale sliku devojke u crvenoj haljini koja prkosi mlazevima suzavca, a to nije dobar znak za Tajipa Erdogana.

Ono što je sigurno, bošnjačka Bosna je na Erdoganovoj strani, a onaj mladi Sarajlija, koji je temperamentno branio Tajipa od Turčina, predstavlja autentičan glas naroda. Da u Predsedništvu BiH nema Nebojše i Željka, to bi, sasvim sigurno, bio i zvaničan stav cele BiH. Ovako je nezvaničan stav, i to samo polovine njene polovine.