За празну цркву Светог Марка не можемо да кривимо само домаћу власт, додвораваче према Вашингтону и Бриселу, а који нас, пак, уз помоћ Хага и посредством безброј медија подуже лоботомирају усађујући нам НАТО и Си-Ен-Ен истину о распаду СФРЈ и о колективној српској кривици.

Већ само одређивање Босанаца као нације свакако неће допринети смиривању политичке ситуације у БиХ. При томе се српском народу који не жели да припада јединственој босанској нацији, јер има свој аутохтони национални идентитет, утискује жиг геноцида.

Ако се зна да се на Косову и Метохији за злочине над Србима не одговара наравно да ће пуцати на нас. Ако се на северу покрајине међународна заједница, на папиру статусно неутрална, директно ставља на страну такозване косовске државе, наравно да ће вас охрабрити на сваки злочин.

СПЦ не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе у расправу колико је дрога присутна у школама.

Ми смо били исти они Срби из 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... којима је сада остављено да сами одлуче да ли ће плаћати рачуне за утрошену електричну енергију. Недељама смо били у мраку, трпели и чекали да неко на вишем нивоу преузме ствар у своје руке.

Погледајмо само реакције на процес против Радована Караџића који се данас поново наставља. Вишемесечно одлагање и десетине хиљада евра које је као додатну помоћ успео да добије тај босанско-српски оптуженик, изазива неразумевање код многих.

Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ.

Јасно је да се не може очекивати ништа добро од владе која је својевремено проглашавала светску економску кризу за развојну шансу Србије, а сада исту користи као изговор за све своје промашаје. Као и све досадашње, она продаје бајку о рају на замљи, када Србија буде примљена у ЕУ чланство.

У Цркви многи сматрају да ће пресудну улогу имати однос митрополита Амфилохија и владике бачког Иринеја (Буловића), који је досад конце углавном повлачио из сенке.

Дакле, мање емоција када је реч о Европи, а више конструктивног приступа, наравно уз пуно поштовање свих наших државних и политичких обавеза, укључујући, наравно, и оне уставне.