ФБиХ обично слиједи политику САД и исламских земаља, а Изетбеговић и Комшић се нађу у недоумици само када се Арапи дрзну да не послушају Американце. РС пак обично слиједи политику Русије и ЕУ, али када дође до неслагања Москве и Брисела, као сада поводом Украјине, у Бањалуци нема недоумица.

Очигледно је да је радикална промена политичког система ургентна, али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене владавине партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

У историји црквене и државне дипломатије тешко је наћи пример који се може упоредити са доследном и дугогодишњом дипломатијом Саве Немањића, на његовом путу од монаха до архиепископа, која је довела до самосталне СПЦ и до слободног српског краљевства.

Сасвим је логично да грађани који су искусили оба економска система тврде да им је било боље у социјалистичком. Њима је заиста било боље у том систему, јер је његов смисао био економска и социјална сигурност најширег слоја грађана, и тако је и било.

Када смо последњи пут чули глас цркве у пословима који нису баш државни. Рецимо, да кажу нешто о насиљу у школама и породици, корупцији и грамзивости, неку реч утехе за незапослене и болесне... Јок, слабо их то занима, за разлику од пастве коју то и те како занима.

На централном делу Косова поља је монументални Споменик косовским јунацима. Нешто северније, али у непосредној близини, Муратово и Газиместан турбе, а непосредно уз реку Ситницу налази се велико рударско насеље Обилић.

Сребреница је исувише тешка тема да би се користила за политичке потребе. Коте ратних злочина су историјска опомена. Јасно је да их је било на свим странама. Али није на нама да меримо туђ морал и потребу да се неко нама извини.

Велики је раскорак између здраворазумских погледа на политичка решења (да за сад изоставимо економска) народа који мора да трпи, и погледа његове елите која му судбину одређује. Наравно да је највећи изазов решавање косовског политичког чвора.

Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања. Форензички материјал није био испитан темељно као што би то вероватно било случај да су обим и правна квалификација злочина били третирани као централно питање на суђењу.

Против те одлуке Владе РС, у Сарајеву су устали сви водећи бошњачки политичари, тражећи да ОХР одмах поништи ту одлуку, те износећи низ неоснованих оптужби на рачун власти у Бањалуци: од „апартхејда“, преко „дискриминације бошњачких повратника“ до „кршења Дејтонског споразума“!?