среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Бахатост и лицемерје - Вучићева робовласничка концепција рада
Економска политика

Бахатост и лицемерје - Вучићева робовласничка концепција рада

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Копривица   
петак, 01. август 2014.

У недавном ауторском тексту за таблоид „Информер“ премијер Вучић је као свој credo изнео следећи став: "Рад и само рад. A то - рад - jе, нарочито ако схватимо да нема других криваца, jедини начин да нам и заиста буде боље. Рад мора да буде наша главна идеологиjа, основа наше вере, наш главни залог за сваку и свачиjу будућност. Рад мора да буде наш последњи експеримент, и последњи покушаj"[1].

Вучић, иначе, зна да се позове на неког познатог мислиоца или идеју, ваљда да би изгледао паметније и убедљивије. Макс Вебер и идеја протестантизма су му нарочито омиљени, и радо их спомиње. Величање протестантизма посебно је било истакнуто у интервјуу са Светиславом  Басаром за Басарин „Нови Магазин“[2]. Зато би могло на први поглед да се учини и да ова „идеологија“ рада и „вера“ у рад, из почетног цитата, има везе са протестантизмом, и протестатантском „етиком“ рада о којој је Вебер писао у свом чувеном делу. То, међутим, не може бити истина. Сумњам чак и да је Вучић уопште (озбиљније) читао Вебера. Јер, протестантизам се, као нова вера, обраћао новој, грађанској класи (или, како би марксисти рекли, буржоазији) у периоду њеног историјског настајања и друштвеног успона. Требало је наћи идеолошко оправдање за њену (првобитну) акумулацију капитала, некако посветити моћ новца  и стицања, на које се до тада није благонаклоно гледало у (католичкој) религији. Идеја о „предодређеној изабраности“ од стране Бога, за рајски живот након смрти, оних који вредно раде и зарађују, тзв. предестинација, коју су проповедали оснивачи нове вере и водећи протестантски теолози Лутер и Калвин, одиграла је у томе главну улогу. Приватни појединац и власник сада је могао без гриже (релиогиозне) савести да се препусти стварању и увећавању свог материјалног богатства.

Насупрот овоме, Вучићево манично величање рада и куђење нерада, не упућује ни на какво зарађивање, стицање. Код њега, дакле, постоји само рад, рад и рад, штедња и одрицање, али не и оно што би са радом и уштедом требало да иде, а то је зарада, иметак, који се постепено обезбеђују и током времена проширују. О овоме Вучић уопште не говори или, у најбољем случају, као сви овдашњи „реформатори“ пре њега, коначан успех и сатисфакцију на основу марљивог и мукотрпног рада одлаже за неизвесну „светлу будућност“. Довољно смо се до сада наслушали истих и сличних прича политичких властодржаца и економских „генија“, које су се показале као обична тлапња и фатаморгана. Зашто бисмо онда, после толико година обмане и варања, одједном (по)веровали Вучићу?!

Па коме онда Вучић пре свега сервира ову своју „иделогију“ и „веру“ у рад, ако то нису они који раде али истовремено и зарађују, увећавају своју имовину? Која је то „већина“ коју он непрестано прозива, куди и куне, која „не ради“ или „ради мало“, која је „плаћена“ и „троши много више“ него што зарађује, и која, на крају, „колико је мало радила, а колико лагала и себе и друге, није тако лоше ни прошла“? Ко су „сви онима коjи ће одмах повикати да им jе доста тешког живота и мучења“, a којима ће он бахато подвикнути и узвратити (како доликује новом Вођи) да „смо живели боље и много боље од онога што смо заслужили и зарадили“? Укратко, кога Вучић заправо бичује и дисциплинује својим претњама и позивима на рад?

Једина и јадна већина у Србији (о) којој се, бар у последњих 5-6 година од како свет и нас тресе економска криза, стално говори да не ради ништа или ради мало, која то готово свакодневно слуша на свом радном месту, која се непрестано оптужује да је плаћена више него што зарађује, а која заиста тешко живи и мучи се, и одавно јој је доста таквог живота, може бити само - радничка класа. Свако ко је припадник радничке класе, без обзира у ком сектору радио и којим послом се бавио (мануелним или интелектуалним), искусио је ову реторику и може да је посведочи. Колико год радили (а ради се све више и дуже), и у континуитету били реално све мање плаћени (коме то Вучић продаје маглу да су плате и пензије у неком периоду биле повећане за 72-73 посто?!), ваши шефови и послодавци (приватни или државни, свеједно) вам, углавном, упорно пребацују да не радите довољно, те да сте тако за свој (не)рад заправо преплаћени. Ма колико ово звучало ступидно и апсурдно (о томе довољно говори податак да у марту ове године чак 120.000 радника није примило плату или им је плата била до 25.000 динара[3]), то се већини радника непрекидно подмеће. Јер, ради се искључиво о томе да се на њих, раднике, пребаци терет економске кризе, а да шефови и послодавци/власници, који су кризу и произвели, наставе да живе, са истим прохтевима и апетитима, као да се ништа и није десило, тј. да и даље уживају у својим привилегијама и несмањеном профиту.

Дакле, Вучић се у својим патетичним тирадама о раду обраћа, пре свега, (српској) радничкој класи у периоду њене деградације и пропасти (што је битна разлика у односу на протестантизам који се обраћа, како смо рекли, грађанској класи у јачању). Њој је првенствено намењена „промена свести“ о којој он тако махнито говори: „Закон о раду је вододелница за промену свести“. Та „вододелница“ подразумева „свест о већој марљивости и одговорности“. То значи да радници треба да постану „свесни“ да су сами одговорни, криви, за оно што их очекује („за све оно што нам се догодило у наjвећоj мери смо сами криви“, поручује Вучић), а не да своје незадовољство пребацују на надређене, и кују неке „теорије завере“. Они треба да постану незадовољни собом, да схвате да су до сада заправо били „привилеговани“, да је дошло време за „наплату“ таквог „лускуза“, и да стога стоички поднесу мере које им је Влада припремила. А зготовила им је законе о раду и пензијама, приватизацији и стечају. Лоботомизирани радници треба мирно и ћутке, а још боље, уз одобравање, да дочекају и прихвате ове законе и њихово спровођење. Више рада, мање зараде (бар за 10 посто), откази, дужи радни век, тежи услови за нормалну пензију, итд., уз остале владине мере (поскупљење струје нпр. , а тиме ланчано и свега осталог), све то треба оберучке да прихвати „преумљени“ српски радник, у име „светле“ економске будућности (судећи по истраживањима јавног мнења, ако им је веровати, овај Вучићев „последњи експеримент и покушај“ за сада, на жалост, успева; подршка Влади је преко 60% а сам Вучић је оцењен са 4.1).

Зато Вучићева концепција рада није протестантска него много пре робовласничка. Налик гоничу робова, он својим изјавама, интервјуима и текстовима, бичује раднике, терајући их да још више раде, без очекивања зараде довољне за пристојан, достојанствен живот. Он правда па и посвећује радничку муку и немаштину као „заслужену судбину“, желећи тако да дисциплинује ропски пролетеријат. У утеривању радника у робовске амове и омче помажу му његови верни и одани сарадници који такође, као и он, проповедају овакву „веру“ у рад. Тако министарка Михајловић изјављује: „Не разумем због чега људи у Србији беже од рада. Мислим да је нормално да човек тежи да ради што дуже, без обзира на то како су дефинисани услови за пензионисање. Лично, надам се да ћу радити докле год будем могла, и преко старосне границе за пензионисање“. Види се да министарка не живи у свету у коме живи већина наших грађана, тј. радника. Из министарске фотеље и лимузине, са осталим пратећим привилегијама на радном месту, свет рада се неминовно види другачијим очима. Али, без обзира на то, не може бити нормално да се ради што дуже, ма какав рад да је у питању. Идеал људске еманципације одувек је био да сфера слободног времена, а не рада, буде што дужа. Отуда технологија која треба да замени људски рад, отуда захтеви за скраћењем радног дана итд. Но, како је кренуло, за већину радника, и то у 21. веку, поново постаје идеал, циљ и захтев из 19. века, да раде „само“ 8 сати дневно. Исту поруку, радити што дуже, пласира и новопостављени Вучићев саветник Крстић. Тако он види „нелогичност“ у томе да жене иду раније у пензију од мушкараца, како је било пре ових законских промена: „Код нас жене живе три године дуже од мушкараца, а у пензију иду три године раније“. По мени, напротив, сасвим је логично да се живи дуже ако се раније оде у пензију, у условима рада какви су у земљи Србији поготово...

Иначе, свој текст за „Информер“ у коме је изложио „промену свести“ о раду, Вучић је насловио „Акција, одмах“. Опет је један ауторитет из прошлости послужио као (наводни) ослонац, овог пута Рузвелт. Наиме, то је био је слоган Рузвелтове кампање током председничких избора 1933. године, на којима је Рузвелт победио, и следеће године започео свој чувени пројекат „Њу дил“ који је опоравио САД након велике економске кризе и депресије. И на овом месту се показује трагикомична промашеност Вучићевих дилетантских покушаја да се сакрије иза неких великих историјских личности и имена. Јер, ниједно име и идеја који нешто значе и вреде у људској историји напросто не могу да кореспондирају са Вучићевом свешћу и политиком, пошто су ове од сасвим другог, њима туђег материјала. Поново се испоставило да се Вучић, као сваки полуобразовани а амбициозни тип, површно дохватио нечега што је начуо/видео у пролазу, а што му је зазвучало привлачно и употребљиво, не улазећи дубље у разумевање тих речи и њиховог контекста.

Тако је његово поређење са Рузвелтом из више разлога чиста бесмислица. Јер Рузвелтова „Акција одмах“ значила је, пре свега, јачање јавног, државног сектора, нарочито у области великих радова на националном нивоу, док Вучић пропагира (нео)либералну мантру о примату и приоритету приватног сектора, чије је дивљање под императивом потпуно „слободног“, нерегулисаног тржишта и довело до економско-финансијске кризе, и оне из Рузвелтовог времена, и ове из Вучићевог. Вучић отворено каже: „Сан мора да буде успех запослити се у приватном сектору“, као да је приватни сектор сам по себи нешто добро (за многе који раде у њему овај Вучићев „сан“ је истински кошмар), а јавни сектор мање вредан и недостојан радне амбиције и каријере (шта је са службама од општег интереса, које пружају прилику да неко покаже своју хуманост, пожртвованост или посвећеност васпитању и образовању нових генерација, као што су здравство, просвета, социјалне службе итд.) Као да јавни сектор, пре свега у области администрације, не компромутују и угрожавају управо неодговорне, похлепне ситносопственичке странчарско-политикантске елите, којима и Вучић припада, ма колико се трудио и упирао да створи другачији имиџ, и увери јавност у другачију политику. Тако Вучић лицемерно говори против злоупотреба и привилегија у јавном сектору, против „нове класе“ запослених преко везе, против партијског запошљавања, а управо у време његовог вођства се државни апарат додатно натоварио страначким кадровима, од општинског до републичког нивоа, међу којима је, наравно, гомила напредњака[4].

Вучић не нуди никакву стратегију засновану на мобилизацији унутрашњих, властитих ресурса, људи и капитала, у области производње, која би имала општенационални карактер, као што је Рузвелт чинио, него читаву економију своди на распродају преосталих домаћих добара и стране „инвестиције“. Даље, Вучићево цитирање Рузвелта да је „jедина ствар коjе треба да се плашимо сам страх“, и да смо се „плашили незадовољства оних који не брину о радницима, о послу, о привреди, него само о себи“, са чиме се он наводно храбро суочио и јуначки тај страх победио, такође је лицемерна и обмањујућа. Јер, са ким то Вучић шурује, и ко је одушевљено подржао и поздравио његов Закон о раду ако не најбогатији и најмоћнији српски тајкуни?! Је л' то Мишковић, Беко, Костић и остала братија не брину само о себи и својим интересима, већ и о својим радницима, и националним интересима српске привреде у целини?!

Вучић није победио страх од капиталиста, према њима је кротак и услужан, а према радничкој класи демонстрира бахатост и агресију као сваки гонич робова. Он загрижено слави и велича (нео)либералне мантре о тржишту, конкуренцији и такмичењу, и при том се опет, као ђачић који треба да изврши свој „домаћи задатак“ (то уосталом сам за себе каже), клања и склања иза неких ауторитета, овог пута с правом, јер су му они стварне газде и ментори (пред којима има толику трему да му чак "клецају ноге", како рече ономад у Берлину): „Људи не разумеју да у овој земљи морају да се понашају тржишно, што ми је чак и Ангела Меркел више пута поновила - тржиште, конкуренција, такмичење!“ Онима који не успеју на тржишту, у суровој борби за опстанак и већу моћ, у конкуренцији и компетицији у којој се најчешће игра грубо и прљаво, арогантно и обесно поручује следеће, као некад Ђинђић „Садите кикирики!“ борским рударима који су остали без посла: „Оно што ми штитимо јесте конкуренција, такмичење, а не појединца неспособног да уради било шта, као што је било раније. Не може неко 12 година да чека посао. Уради нешто, оснуј фирму, бави се приватним бизнисом“. Коме то Вучић грубијански, садистички, „саветује“ да оснује фирму и покрене приватан бизнис (за шта треба минимум неколико хиљада евра почетног капитала)? Је л' оним 120.000 радника који у марту или нису примили плату или су примили до 25.000 динара? Је л' онима који плату месецима и годинама не примају (скоро прочитах наслов о раднику који није примио плату читавих 145 месеци?!) Је л' онима којима се уместо плата нуде - гробнице[5]?!

Зато Вучићева прича да „сви слојеви друштва треба да поднесу терет кризе“, а не „преко туђих леђа“, звучи крајње цинично. Нама је потпуно јасно ко ће (поново) поднети највећи терет кризе и чија ће леђа пуцати под бременом вучићевских „реформи“. То сигурно нису они попут Бека, Костића & Co. који ових дана преузимају јавна предузећа да би их, својим „доказаним“ радом за опште добро, „усрећили“.

Не, то је ропски пролетеријат кога на јесен чека даље и још веће социјално пропадање, са смањењем већином ионако мизерних и нередовних плата (10 посто је некоме довољно за 4-5 дана преживљавања). Вучићеве последње поруке и претње „Убрзај, Србијо!“ и „Брините о величини таласа који наилази и који је незаустављив“ заиста треба да забрину радничку класу. Ако неко не заустави овај све бржи талас робовласничког лудила, радницима заиста не преостаје ништа друго него да, уместо плата које им се дугују, прихвате - гробнице. И тако бар на време себи обезбеде место на „оном“ свету, кад већ нису могли у овом.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер