Политика условљавања и европска "перспектива“ Србије

Еу-ропско дресирање Србије се наставља, са све већим успехом. Сада је сасвим очигледно да оно што није успело Ивану Павлову са псом, успело је Европској Унији са српском државом. Док је Павлову било потребно више покушаја, и то уз помоћ врло реалног и опипљивог добитка (хране), да на звук звона изазове условну реакцију код пса (лучење пљувачке), дотле се наша власт (номинално нова, а суштински стара, јер следи исту политику) из прве облизује, без икаквог стварног поткрепљења, на саму звоњаву мантре „европска перспектива“ од стране бриселских врачева, опсенара и продаваца магле (ова мантра често се чује последњих дана у њиховим изјавама). Тиме се „српска“ власт, како видимо, жалосно срозава испод нивоа достојанства и памети једне животиње. У лику премијера спремна је да се хвали и поноси колаборацијом с агресором, и да себе и народ уверава у наводно непроцењив значај једне ноторне илузије зване „јасна европска перспектива“. Пошто је „европски пут“ за њу безуслован („Европа нема алтернативу“, понавља она ударни рефрен „жутих“), логично је да ни за њу, као ни за ове претходне, нема тог услова, бриселског или хашког, који неће крајње послушнички, понизно и  беспоговорно, прихватити и извршити.

А на том путу у европски „рај“ услови се непрестано нижу и умножавају, и нове препреке искрсавају (као што Ворен Кристофер тамо негде око Дејтона рече Милошевићу - ми немамо никакве посебне услове, сем да се од вас захтева да увек испуните оно што се тражи). Кренуло се тако са „демократизацијом Србије“ (читај рушење патриотске власти), затим „нормализацијом“ односа са Црном Гором (читај прихватање њеног одвајања) и Хашким трибуналом (читај изручење бранилаца земље и народа, сетимо се само Младића који је дуго важио за последњу препреку пред улазом у ЕУ), да би се последњих година упорно наглашавала и захтевала „пуна нормализација“ односа са Косовом (како директно рече Штефан Филе)[1]. Тек од понеког усамљеног европског политичара, и то врло стидљиво, можемо чути признање да са таквом политиком стално растућег условљавања ипак нешто није у реду (како нпр. рече белгијски министар спољних послова Дидије Рејндерс, „стекао сам помало утисак да се Србији додају услови“[2]). Тренутно је актуелно питање шта се то од Србије очекује да учини како би добила оно што јој ових дана није успело, а то је датум почетка преговора о чланству у ЕУ (нови услови се, значи, могу добијати, али не и „условни“ датум). Другим речима, шта значи „остварити додатни напредак у нормализацији односа са Косовом“, као главни услов за отпочињање ових преговора[3]? Ако има неког ко још увек не верује да се ради о нашем фактичком признању Косова (званично је онда непотребно), што иначе издајничка власт упорно демантује (само зато што то званично не каже), ту је Мирослав Лајчак да одагна сваку сумњу: „Коначно, ту је и питање структура на северу Косова. Од Србије се очекује да у потпуности сарађује са Еулексом, тако да Еулекс може да имплементира пун мандат на северу Косова, а то подразумева и сарадњу преко косовске полицијске службе. Прецизније, то значи прихватање јединственог административног и институционалног уређења на читавом Косову”. Наравно, мисли се на прихватање уређења Косова, а не Србије, тј. „интеграцију полиције и судства на северу Косова под приштинску администрацију“[4]. Исти услов понавља се у закључку тек завршеног самита ЕУ у Бриселу. Немачка је посебно истакла да „српске власти почну да повлаче своје присуство на северу Косова“[5]. Претходно је Европски парламент у својој резолуцији јасно нагласио да је „решење за статус Косова суштински спроведено“ и да „подела Косова није решење“, пружио подршку „територијалном интегритету Косова“, и у складу с тим ставом, затражио „укидање паралелних структура на северу Косова које одржава српска држава и то посебно повлачење служби безбедности и правосудних тела“[6]. О Србима на северу Космета у овој резолуцији говори се као о „српској мањини“. За Гвида Вестервелеа, односно Немачку, која очигледно диктира политику проширења ЕУ, поштовање територијалног интегритета Косова је од пресудног значаја (толико о једнакости унутар ЕУ - иако је већина земаља била за давање Србији, макар условног, датума за почетак преговора, надјачао их је глас Британије и Немачке које се залажу за „тврђи приступ“ Србији[7]). Вестервелеу се придружује аустријски шеф дипломатије Михаел Шпинделегер, који говори да су границе на Балкану нацртане (осим ако се не ради о границама Србије, примећујемо ми), и да је Косово стога недељиво[8]. Ту је и британски министар Вилијам Хејг који говори о неопходности развоја „добросуседских односа“ између Србије и Косова[9]. Коначно, ЕУ је позвала „обе стране да наставе пут ка ЕУ без међусобног блокирања“[10]. Из свега овога непосредно је уочљиво да се о Косову говори као о посебној, независној држави. Јер, једино нешто што је конституисано као држава може да има територијални интегритет (недељивост), да буде сусед некој другој држави, и да, независно од ње, иде путем ЕУ. Такве атрибуте бесмислено је примењивати у случају неке покрајине (области) која је у саставу одређене државе, поготово ако се мисли на њен однос према (властитој) држави (апсурдно је рећи да нпр. Баскија има територијални интегритет, да је сусед Шпанији и да, мимо ње, може да иде ка ЕУ). Али, гледано из „европске перспективе“, то што је бесмислено за Баскију, није за Косово. Из те перспективе, све је дозвољено само ако тако одлуче ЕУ моћници и насилници. Нарочито кад је у питању већ дуго силована и понижавана Србија.

Све у свему, наши толико помињани „бенефити“ се у овој магли „европске перспективе“ једноставно не разазнају, а национални и државни губици су врло евидентни и неоспорни. Зарад уласка у ЕУ, нечега о чему наш народ на референдуму никада није одлучивао, треба да се одрекнемо Космета, нечега о чему народ на (уставном) референдуму јесте одлучио, потврђујући да је Космет део Србије. Дакле, власт и ЕУ у једном маху два пута бахато игноришу вољу нашег народа. Зато је нама и већини грађана Србије сасвим јасно колико „истине“ има у речима Кетрин Ештон да су „људска права, демократија и владавина закона у срцу спољне политике ЕУ“[11]. Јер, када је реч о људским правима грађана Србије, тј. њиховој (непосредно) демократски израженој вољи на референдуму, ови принципи се распрскавају као мехур од сапунице. Из „европске перспективе“, имате људска права и за вас важи демократија све док се не докаже да сте Срби. За Венсана Дежера Космет може бити „каменчић у ципели“ који „жуља“ Србију на њеном „европском“ путу[12] (као што је, искрено, за нас Корзика каменчић који понекад зажуља Француску), али за родољубиве, национално свесне и образоване грађане Србије, то је камен-темељац наше државе, нешто за шта су жртвовани толики животи наших предака, захваљујући којима и ми данас постојимо, али и наших савременика, оних највреднијих међу нама који су 1999. храбро и часно бранили своју земљу и народ, или оних који и дан-данас бивају на Космету нападани и убијани само зато што не желе да напусте своју родну груду. Стога је одрицање од Космета једнако рушењу темеља сопствене државе, и нешто што показује крајње одсуство савести, обзира, поштовања и захвалности према онима који су своје животе положили у ослобођењу и одбрани Србије, почев од Косовског боја, па све до агресије НАТО-а и данашњег времена. Нема друге речи која такву гнусну и срамотну работу може тачније да именује од велеиздаје.

На примеру Космета непосредно је видљиво да је перспектива „европских интеграција“ једнака дезинтеграцији Србије, повлачењу граница унутар њене територије које се обманљиво и дрско називају „интегрисаним прелазима“. Зато читав овај доминантни, первертирани говор о „интеграцијама“ треба да прикрије праву суштину ствари, а то је силеџијско разбијање наше државе. Територијални интегритет (границе) Србије могу се несметано кршити и прекрајати, али се територијални интегритет (границе) Косова не смеју ни пипнути. Ништа ново, иста дволична и разбојничка политика била је у случају граница СФРЈ и њених република (опет, сем Србије, која се увек представља као изузетак, „преседан“, некакав историјски јединствен и нечувен пример државе насиља над другим, не-српским народима). Као што се и данас примери европске дволичности могу видети, рецимо, у случају Хрватске и Словеније које такође имају нерешене територијалне спорове, који каткад прерасту у озбиљну затегнутост, али ни једну ни другу то није ометало на „европском путу“. Тај пут се отворено нуди и Косову. Не чуди да се међу условима који се постављају пред Косово да би добио „Споразум о стабилизацији и придруживању“, нигде не помињу косметски Срби. Срби су за „Европу“ увек грађани другог реда, мање важни од свих осталих. Са њима ће се већ опробаним методама, помоћу штапа и канапа, и нешто мало виртуелне шаргарепе „европске перспективе“. Такође, у свим сусретима и разговорима на релацији Србија-ЕУ-Косово, не види се шта албанска страна губи. За Косово, наравно, није никакав проблем да призна Србију без Косова. Као што за Тачија није никакав проблем да разговара, посредно или непосредно, са Дачићем као премијер такве крње Србије. Али, за Србију би итекако требало да буде проблем признање Косова ван Србије, као што би за Дачића требало да буде проблем што, макар посредно, разговара са Тачијем јер тиме признаје његову самозвану функцију, а тиме и независност Косова (као што је посебан проблем и што се ништа не замера ЕУ на њеној отвореној про-албанској, боље рећи, анти-српској политици). На жалост, Дачић овде не види никакав проблем; он се, напротив, поноси својом „храброшћу“ што се сусрео са Тачијем. Па кад је он могао да учини такво „величанствено херојско дело“, „жртвујући се“ за „добробит“ Србије, зашто онда неки тамо радници не би могли да чисте снег?![13]

Дискурс „српских“ и европских чиновника препун је оваквих одурних изокретања, флоскула којима се вређају здрав разум и осећај части и самопоштовања. На првом месту, упадљиво је понављање похвала ЕУ упућених „српској“ власти за „храброст“ коју испољава у разговорима око Косова. Тако нпр. Штефан Филе истиче „храброст у тешким временима за процес проширења“[14] и „конструктивно ангажовање“ Србије[15], а Јелко Кацин „храбре одлуке српске владе“[16]. Тако „храбрима“, треба да нам се пружи „јасна европска перспектива“ (Филе)[17], како бисмо коначно схватили да је „будућност Србије једино у процесу приближавања ЕУ“ (Кацин)[18]. Али, није ли ова „храброст“ актуелне власти Србије заправо издајнички кукавичлук и лудост? У чему је храброст не супротстављати се моћнијем (ЕУ), тј. „храбро“ ићи против воље властитог народа који је, на жалост, немоћан? „Српска“ власт је наравно „конструктивна“ у пристајању на политику Брисела и Приштине, али резултат те политике је де(кон)струкција наше земље. Није ли, затим, лудост у овом тренутку безглаво срљати у маглу „европске перспективе“? Јер, има ли ЕУ као таква перспективу и будућност (која није магловита)? Каква је перспектива њених појединих чланица, Грчке, Шпаније, Словеније, других земаља које тресу економска и финансијска криза, и пратећи социјални протести? Осим тога, колико цинично у нашем случају звучи Филеова изјава да је „најбитније да се и ЕУ и земље кандидати осећају удобно током процеса проширења“ и да се тај „замах одржи“[19]. Јел' треба да се осећамо удобно што нам се, на путу европског „проширења“, властита држава систематски и незадрживо сужава?! И када логично страхујемо и питамо се који део њене територије је следећи на реду откидања у том европском „замаху“ отимања, југ Србије, Војводина или Санџак? Или цинична Дежерова изјава да је „Србија кључна земља у региону“[20]. Пре би се могло рећи да је независно Косово (да не причам о Хрватској која 1. јула улази у ЕУ) „кључније“ јер се њему и његовим интересима све подређује. На крају, сваки грађанин ко је иоле патриотски оријентисан би се с правом узнемирио и, да не кажем нешто теже, негодовао када би чуо да доказани „пријатељи“ Србије попут Гвида Вестервелеа или Јелка Кацина хвале „српску“ власт. Јер када Вестервеле поздравља њен „напредак“ и позива је „да остане на том путу“[21], а Кацин тврди да се „Србија креће у добром правцу“[22], јасно је да је реч о нашем националном назадовању на путу у тоталну пропаст. А када Карл Билт каже да је „напредак већи него што смо очекивали“[23], то само значи да Србија, чак и за понеког европског функционера, изненађујуће брзо „напредује“, гледано из наше, српске перспективе, ка потпуном самоуништењу. Ипак, јадни представници „српске“ власти, не само да не брину због подршке истакнутих србомрзилачких  персона, него се том подршком још хвале и поносе, грактајући да датум преговора „само што није“, к'о да већину народа Србије то уопште занима и к'о да ће тиме нешто стварно добити. Сем, разуме се, „бенефита“ даљег националног слабљења и понижавања. Тај „бенефит“ нам је, кад је ЕУ „усрећитељ“ и „спаситељ“ у питању, унапред загарантован.

„Европска перспектива“ је за Србију, што се тиче њеног истинског напретка и конкретних добитака, магловито нејасна, али је зато у погледу назадовања и видљивих губитака, суморно јасна. Председник ЕУ Херман Ван Ромпеј, приликом недавне доделе Нобелове награде за мир ЕУ, изјавио је: „Желимо да Европа поново постане симбол наде“[24]. Што се нас и „Европе“ тиче, ово може да звучи „само се ви надајте“. А ако „нада умире последња“, онда би пре ове „европске“ наде требало да умре Србија. Покушајмо да учинимо све што је у нашој моћи да се то не деси.