Од малигних болести у Србији ове године оболело 339 деце узраста до 19 година, а преминуло је њих 52

 Од малигних болести у Србији је ове године оболело 339 деце узраста до 19 година, а преминуло је њих 52. Септембар је месец борбе против дечијег малигнитета, а обележен је у Београду.

Једно дете сваког дана. Толико често родитељи у Србији чују најгоре могуће вести. За многе од њих, то је почетак тешке и неизвесне борбе, као што је то био случај са породицом Капата, када је 15-огодишњи Огњен сазнао да болује од леукемије.

„То није нешто што очекујеш, то није нешто на шта можеш да се припремиш, то је нешто што се буквално деси преко ноћи. Огњена је болело грло, ми смо отишли код лекара и добили дијагнозу да је у питању леукемија. Сруши вам се цео свет, у том моменту сте љути и питате се зашто баш мени, зашто баш мом детету, негде се питате зашто не мени него мом детету“, каже Радмила Капата, мајка детета оболелог од рака.

Према оцени стручњака, постоје три јахача апокалипсе када су у питању дечији малигнитети – леукемије, тумори мозга и лимфоми.

Успех у лечењу, мерен петогодишњим преживљавањем, износи преко 60 одсто – али тај проценат није довољан, оцењује Национално удружење родитеља деце оболеле од рака.

Стога планирају реконструкцију два кључна хематоонколошка одељења – у Институту за заштиту деце и омладине Војводине и у Дечијој болници у Тиршовој.

“НУРДОР ове године обележава Златни септембар покретањем једне нове кампање која се зове “Болница по мери детета”. То је концепт који НУРДОР заправо већ јако дуго негује и у суштина те кампање је да ми омогућимо свој деци једнаке услове лечења у свим здравственим центрима у Србији, у једном топлом и подржавајућем окружењу“, каже Марија Лакетић Љевар из Удружења НУРДОР.

Такво окружење је имао Душан Златановић, који је са 14 година сазнао да болује од рака штитне жлезде. Али оно што није увек имао су добри услови.

„Пошто сам се лечио у Београду већински, тј. оперисао, и ту ми се пратило лечење, такође сам имао један период лечења када сам био у Ћуприји. И сматрам да је велика разлика била, јер док сам био у Ћуприји, прозори нису могли да се отворе, није могла да се луфтира соба. Тамо сам примао радиоактивни јод, тако да је радијација била задржавана у самој просторији“, каже Душан.

Ипак, упркос свим изазовима, оно што је пацијентима највише помогло је снага духа и подршка породице.

„Ја сам имала срећу, ако могу тако да кажем, јер је мој син једно јако дете, које је одмах у старту рекло ‘добро мама, хајде да победимо тај рак, па да ја после наставим где сам стао’.Он је иначе тинејџер, у моменту кад је добио дијагнозу је имао 15 година,тако да смо једно друго бодрили и подржавали“, каже Радмила Капата.

Малигне болести не бирају време ни место, али оно што можемо да бирамо је да пружимо подршку.

Деца попут Огњена и Душана не смеју бити само бројке у статистици – стога су редовни превентивни прегледи кључни за рано откривање и успешно лечење.

(Н1)