Радар: Због снажног противљења руднику Румунија је победила - може и Србија

Из перспективе суседа – Румуније у овом случају – било је и задивљујуће и застрашујуће пратити протесте против експлоатације литијума у ​​Србији. Задивљујуће је и инспиративно због храбрости, упорности, одлучности и креативности које је показало толико много грађана. А застрашујуће је због тактике застрашивања, непоштовања имена, исмевања и других поступака које користе званичници који желе да прогурају пројекат по сваку цену. Али ово друго можда можете, уз добар прстохват црног хумора, сматрати и комплиментом када вас ваши противници тако отворено не воле. То показује да ваша храброст, упорност, одлучност и креативност имају утицаја. У Румунији нам је ово много пута помогло.

Протести у Румунији

Овде се боримо против највећег рудника злата у Европи, у месту званом Рошија Монтана. Почело је док је Румунија још била у процесу приступања ЕУ. За разлику од Србије, Комисија ЕУ није изрекла подршку руднику злата у време када извештај ЕИА још није био објављен, јер је то непрофесионално и неетично. Али генерално говорећи, подржавала је нова улагања и послове; састанак са рударском компанијом и тако даље. У јесен 2013. године, стотине хиљада нас је изашло на улице током неколико месеци, било по киши или по снегу, у градовима широм Румуније и у дијаспори, како бисмо исказали солидарност и дивљење за храброст и одлучност мештана из Рошије Монтане који су се борили за своју дом: своје село, школу, цркве, гробља и пољопривредно земљиште одакле је рударско предузеће хтело да вади злато. Када су села и градови заједно изашли на улице, енергија и одлучност су били толико моћни да је постало немогуће да румунска влада одобри приступ канадској рударској компанији Габриел Рисорсиз.

Протести у Румунији

Протести у Румунији

Суочен са тако великим супротстављањем, тадашњи румунски премијер рекао је да ће, ако се не постигне договор, канадска рударска компанија извести Румунију пред међународни арбитражни суд и тужити за више милијарди.

Ово је био случај и у Србији. Прво је у јануару 2022. Вучић рекао да очекује да ће Рио Тинто тражити међународну арбитражу ако његова влада настави са плановима за стопирање рудника литијума. Претходно је Рио Тинто већ изјавио да је компанија тражила правни савет „како би осигурала да [Рио Тинто] ужива поштен и правичан третман и да [њихова] инвестиција није на било који начин угрожена незаконитим, неразумним или дискриминаторним мерама“ . Како су известили ИА Репортер и Јус Мунди, Рио Тинто јесте поднео српској влади званично обавештење о намери; вероватно након што је рудник стопиран 2022. Такво обавештење се не претвара аутоматски у арбитражу. Сама претња је често једнако ефикасна.

У скорије време, са протестима против оживљавања рудника након „нових гаранција“ Рио Тинта и ЕУ, Вучић је поновио да, уколико се не постигне договор, Рио Тинто „неће тако лако отићи“ и да ће тужити државу „за милијарде“.

Као што је био случај у Румунији, Вучићева изјава је имала за циљ да застраши; да се грађани осећају кривим због борбе против деструктивног и штетног развоја. Имплицитно, његова порука би, такође, могла да гласи да ако грађанима није стало до Вучића, можда им је стало до милијарди које би можда морали да плате. Уобичајено „завади па владај“? Али само мало, зашто би грађани који покрећу Србију требало да плаћају нешто што не жели нико, осим Вучића и његових сарадника?

А „ако се не постигне договор“, да ли то значи да су процедуре издавања еколошких дозвола и јавне консултације у складу са правом ЕУ само представа? Да ли ће, без обзира на то шта грађани и стручњаци говоре током консултација, уколико се не постигне договор, Рио Тинто ипак тужити државу „за милијарде“?

Србија није у обавези да аутоматски изда еколошку дозволу. Све док Рио Тинто има исту шансу да добије дозволу као и било која друга компанија која је активна у Србији и докле год је неодобравање те еколошке дозволе основано, све би требало да буде у реду.

Протест испред РТС-а

Протест против рударења литијума

Рио Тинто би и даље могао да прети арбитражом и покрене је пред међународним трибуналом „за милијарде“ како би демонстрирао силу, али то не значи да ће и победити. И постоје добри разлози за то. Рио Тинто је у Србији од 2001. године, дакле више од 20 година. Имао је сасвим довољно времена за развој рудника Јадар. Разлог зашто то није могао да уради је углавном зато што није успео да убеди мештане, власнике некретнина и српску јавност генерално да је развој рудника вредан друштвене и еколошке жртве.

Испитивања јавног мњења након анкетирања то показују и то током периода од неколико година. Чињеница да се јавност толико дуго противи предлогу Рио Тинта би, ако ништа друго, ојачала случај Србије на арбитражном суду. То би показало да влада није била у стању да дозволи рудник због нечега што није у вези са њеним надлежностима или је изван њих, према Билатералном инвестиционом споразуму Уједињеног Краљевства и Србије; наиме, због снажног локалног и грађанског противљења.

Ако не верујете да је противљење грађана изнад обавеза по међународним уговорима, онда погледајте Рошију Монтану. Након протеста и немогућности владе да дозволи приступ рударској компанији, компанија Габриел Рисорсиз је 2015. године покренула арбитражу против Румуније пред ИЦСИД трибуналом у Вашингтону тврдећи да су ефективно експроприсани. Заузврат су тражили обештећење од око 4,4 милијарде долара.

Оно што се десило јесте да су велики протести 2013. године онемогућили да влада донесе посебан закон којим би се рудник злата прогласио од националног интереса. Канадској рударској компанији је такав закон био потребан да би се експроприсала имовина мештана који одбијају да оду и добила еколошка дозвола. Протести и супротстављање били су јак аргумент за румунске адвокате да докажу да влада није била у стању да донесе посебан закон због нечега што није у вези са њеним надлежностима или је изван њих према инвестиционим споразумима: наиме, због снажног локалног и грађанског противљења. Румунија је победила.

То значи да када неко каже да протести и противљење руднику значе да ће Србија бити тужена за милијарде, сетите се Рошије Монтане и сетите се да би протести и противљење само ојачали случај Србије.

Ако се вратимо само месец дана уназад – можете пронаћи интервју са немачком државном секретарком Франциском Брантнер која каже да „првобитни планови Рио Тинта у Србији нису испуњавали наше стандарде заштите животне средине. Зато је било исправно протестовати и добро је што је пројекат заустављен“. Ово је потврда онога што су Срби све време знали или што Влада Србије и Европска комисија нису желеле да знају. Према речима немачке државне секретарке, Рио Тинто је сада посвећен поштовању закона ЕУ о заштити животне средине, али је контрола на Србији. Канадска рударска компанија такође је тврдила да се, кад је у питању Рошија Монтана, придржавала свих закона и прописа ЕУ, пре и након приступања ЕУ, али очигледно није. Уколико је контрола у рукама Србије, онда је одлука на вама, народу Србије.

(Радар)