Betoniranje istine u Švajcarskoj

Kada bih u vezi sa nekim značajnim događajem rekao – sve okolnosti treba kritički ispitati i treba sastaviti detaljnu analizu materijalnih dokaza, moj stav bi bio pozdravljen opštim odobravanjem. Nikome ne bi palo na pamet da mi ospori pravo da okolnosti tog događaja istražujem ili da se tim pitanjem bavim. Ali sada zamislimo tu istu rečenicu, samo diskretno proširenu, sledećim dodatkom: sve okolnosti treba kritički ispitati i treba sastaviti detaljnu analizu materijalnih dokaza u odnosu na Srebrenicu. Te iste sekunde na mene bi se sručio bes bezbroj ustanova i „uglednih“ pojedinaca, a možda i tužilaštava. Ne samo da bi me oni jednoglasno osudili, oni bi sasvim izvesno doveli u pitanje čak i moje mentalno stanje. Mnogi od njih otišli bi korak dalje: osporili bi mi pravo da pitanja takve vrste, na takav način, uopšte javno pokrećem.

Na Balkanu, gde poštovanje stavova drugih nije uobičajena praksa, a uvažavanje civilizovanih normi javnog opštenja nalazi se na izuzetno niskom nivou, takva reakcija bila bi normalna. Slučaj koji ćemo prikazati u balkanskim okvirima ne predstavlja kuriozitet. On je poseban zato što predstavlja pokušaj presađivanja balkanskog kulturološkog korova i pravne anarhije u jednu drugu, visoko civilizovanu i, u svakom pogledu, čak preterano sređenu sredinu.

Pre desetak dana, bosansko-hercegovačka sekcija nemačke NVO „Društvo za ugrožene narode“ u Švajcarskoj podnela je tužbu protiv Denisa Ramelea i Nikolasa de Arauha, dvojice saradnika opskurnog lista La Nation, čiji je tiraž 4.000 primeraka, koji izlazi dva puta mesečno u podjednako opskurnom kantonu Vod, blizu Lozane. Njihovi delikti: oni osporavaju “genocid u Srebrenici i ubistvo više od 8.000 Muslimana”; poriču zločine u koncentracionim logorima “koje su počinili Srbi”; dovode u pitanje cifru “masovnih silovanja” koja su počini, opet, bosanski Srbi; najzad, oni znatiželjno postavljaju pitanje ko stvarno stoji iza “granatiranja pijace u Sarajevu.” Formalni osnov za tužbu: član 261 bis Krivičnog zakonika Švajcarske. Faktički osnov, po Filipu Grantu, predsedniku švajcarske sekcije ovog društva: autori koriste iste argumente kojima se služi Radovan Karadžić u svojoj odbrani u Hagu, gde se “poriče patnja žrtava, a pravdaju se dželati”[1]. Kako se usuđuju! Sram ih bilo!

Motivacija za ovu tužbu zvuči interesantno, s obzirom na ozbiljan pravni i kulturološki milje države kakva je Švajcarska (šta ako Haško veće nekim čudom ipak Karadžićeve argumente uvaži i proglasi ga nevinim?), ali razlog za to ne leži u insistiranju nekakvog gospodina Granta. Jer stvarni pokretač ove akcije ipak je, kao što su čitaoci mogli naslutiti, neko ko se preziva na “-ić”, konkretno u ovom slučaju direktorka bosanske sekcije Udruženja, gospođa Fadila Memišević: “Podneli smo tužbu protiv lista LaNation pred sudom u Lozani”, ona je objasnila, “sa osloncem na član švajcarskog krivičnog zakonika koji zabranjuje poricanje genocida.”[2]

Nije jasno sa kakvog profesionalnog stajališta gospođa Fadila nudi svoju analizu švajcarskog krivičnog zakona. Ali u članu 261 bis nema ničega nalik na ono što ona tvrdi. U delu gde se pominje genocid, tamo stoji:

“Svako ko javno, putem reči, u pisanom obliku ... ili na bilo kakav drugi način, ponižava ili vrši diskriminaciju na način koji predstavlja povredu dostojanstva jedne ličnosti ili skupine na osnovu njihove rase, etničkog izgleda ili veroispovesti, ili ko – iz istog razloga – poriče, grubo minimizira ili opravdava genocid ili drugi zločin protiv čovečnosti ... biće kažnjen trogodišnjim zatvorom ili novčanom globom.”

Švajcarski zakon – prema toma – ne zabranjuje istraživanje činjenica, čak ni u slučaju da rezultat takvog istraživanja odvede jeretičkom zaključku da se neki proglašeni genocid nije dogodio. On sankcioniše samo jednu specifičnu zloupotrebu, i to u vrlo precizno definisanom obliku: u funkciji ponižavanja ili diskriminacije neke zajednice, na način koji predstavlja povredu njenog ljudskog dostojanstva. Ali tu nema ni traga o zabrani “negiranja genocida,” šta god to na Balkanu značilo,[3] en général.

Dostojanstvo bosanskih Muslimana svakako da ne zavisi od beskonačnog ponavljanja neodržive zvanične verzije događaja u Srebrenici ili propagandne teze, koja je jedno vreme bila popularna u periodu ratnog sukoba, da su Srbi silovali 60.000 Muslimanki. (Samo vrlo mali procenat te cifre mogao je biti dokumentovan, a u međuvremenu su se nakupili brojni dokazi da se među žrtvama ratnog silovanja zapravo nalaze žene iz sve tri etničke grupe.) Dostojanstvo bosanskih Muslimana takođe ne zavisi ni od zabrane javnog iznošenja neoborivih dokaza, koje je otkrio nemački publicista Tomas Dajhman, da logor u Trnopolju nije bio logor smrti već logor potpuno otvorenog tipa, formiran u prvom redu da u ratnom haosu u prijedorskom kraju muslimanskom stanovništvu pruži određenu meru zaštite, a koji je ekipa Skaj njuza prikazala potpuno lažno i zlonamerno. Njihovo dostojanstvo ne zavisi takođe ni od usvajanja balistički nemoguće verzije granatiranja Markala, toliko diskreditovane i nemoguće da je tužilaštvo Haškog tribunala samo odlučilo da tu tačku iz optužnice Radovana Karadžića – povuče.[4]

I hvala Bogu za to. Jer, nema sumnje da je u Srebrenici bio počinjen ratni zločin, a istraživanja vezana za taj događaj imaju za cilj ne njegovo negiranje, već utvrđivanje njegovih stvarnih dimenzija i pravne karakteristike, a uz to još – kao pride, ako pođe za rukom – i ko stvarno iza njega stoji. Zašto bi to smetalo gospođi Fadili, i kako bi njoj, i ostalim članicama njenog udruženja, preciziranje tih činjenica moglo naneti dodatni bol?

Ovako oštra intervencija Društva za ugrožene narode, čiji je gospođa Memišević prominenti član, utoliko je frapantnija zato što je tekst Ramelea i De Arauha, koji ih je podigao na noge, pisan sasvim neostrašćenim i potpuno benignim tonom. Nekoliko stavova, koji se odnose neposredno na Srebrenicu, biće dovoljni da to nedvosmisleno pokažu:

„Ujedinjene nacije su 1993. godine objavile Srebrenicu zaštićenom zonom: plavi šlemovi su tu okružili 44.000 Muslimana. Srbi iz Bosne i Hercegovine zauzeli su enklavu 11. jula 1995. Po izveštaju AFP (13. jul 1995) posle zauzimanja grada Srebrenice, general Ratko Mladić je naredio evakuaciju civila, žena, dece, i ostarelih, dok su vojnosposobni muškarci bili zarobljeni.“

Zatim: „Muslimani su optužili Srbe da su streljali 8.000 njihovih muškaraca. Odakle potiče ta brojka? Od 15.000 vojnosposobnih muškaraca koji su 11. jula pobegli iz Srebrenice da bi se preko planina i srpskih položaja dokopali teritorije pod kontrolom muslimanske vojske, samo 6.000 njih, po rečima M. Hasanbegovića (AFP, 20.07.95), bilo je na prozivci u Tuzli deset dana kasnije. Čuvenih 8.000 Muslimana, koji su navodno bili pobijeni u Srebrenici, to je dakle bio broj ljudi koji su nedostajali na prozivci deset dana kasnije! U stvari, veliki broj zarobljenika docnije se pojavio, živi i zdravi.“

Šta je tu sporno? Ako nečeg spornog ima, zar ne bi bilo racionalnije tužiti agenciju Frans pres, od koje su autori crpli svoje podatke?

U nastavku: „Novinar-istražitelj Jurgen Elseser, nakon što je objedinio svedočanstva, zaključio je da je broj poginulih Muslimana kod Srebrenice oko 2.000. Da li su oni bili hladnokrvno pobijeni? Mnogi izvori govore, na protiv, da su se vodile ogorčene borbe, što je i logično kada na hiljade vojnosposobnih muškaraca pokušaju da izvedu proboj (po M. Hasanbegoviću). Veći deo tih 2.000 Muslimana jednostavno su poginuli tokom borbenih dejstava.“

Autori dovode u pitanje samo istinitost, činjeničku osnovu, nekih rasprostranjenih stavova po pitanju kojim se bave. Njihov tekst predstavlja vrlo mirnu i metodičnu analizu okolnosti jednog događaja, slagali se mi sa njihovim zaključcima, ili ne. To je daleko od ponižavanja bilo koga, ili povrede bilo čijeg dostojanstva:

„Za holandske plave šlemove, koji su bili prisutni na licu mesta, Srbi su dobri momci. Elseser navodi neke od njihovih izjava: ‘Najveći deo onoga što se o Srbima priča, to su gluposti (...) Proveo sam tri dana sa izbeglicama, i Srbi su prema njima korektno postupali.’ Takođe: ‘Muslimani su provocirali Srbe da otvaraju vatru. Oni su nama pucali iznad glava, očekivajući da će Srbi da pogode nekoga od nas, tako da bi za javnost Srbi i dalje ostali negativci.’ Holandski komandant, suprotno stavu svoje vlade, osporava da se u Srebrenici dogodio genocid. Najzad, general Mladić je dozvolio Međunarodnom Crvenom krstu da poseti zarobljenike na području Srebrenice (AFP, 14. avgust 1995), što predstavlja gest koji je nespojiv sa provođenjem politike etničkog čišćenja.“

Očigledno zabezeknut podnošenjem tužbe povodom nečega što je u svakom slobodnom i otvorenom društvu sasvim normalna pojava – javna rasprava po jednom pitanju od javnog značaja – glavni urednik lista LaNation Žan-Blez Roša izdao je 19. aprila saopštenje za štampu gde stoji: “Izvori, koji se navode u prilog teze (autora), a kojima se osporavaju neke zvanične tvrdnje široko zastupljene u medijima, deluju pouzdano i kao minimum opravdavaju pokretanje javne rasprave.“ Da, možda i opravdavaju, ali to svakako ne po jednom „zabetoniranom“ pitanju.

Roša nastavlja da je nakon kontroverznog teksta uredništvo, svesno „složenosti pitanja“ i „strasti koje ono pobuđuje,“ a u nastojanju da bude maksimalno korektno, „objavilo vrlo burnu reakciju jednog pristalice zvanične verzije. Autori su mu zatim odgovorili. To je normalan način kako se tretiraju istorijska pitanja, pre svega onda kada su praćena i značajnim političkim implikacijama.“

To je u svakom pogledu normalna procedura, način kako bi sva istorijska i politička pitanja, bez razlike, uvek trebalo rešavati. Ali mi sada – preko Švajcarske – čujemo da ta procedura u Tamnom vilajetu ne važi, i to bez obzira na propise i praksu iz oblasti slobode mišljenja i javnog izražavanja, koji su na snazi u drugim državama. Ali svaka čast Švajcarskoj, pravo pitanje glasi: u kolikoj je meri današnja šira evropska zajednica stvarno imuna na opake ideje gospođe Memišević i njenih istomišljenika.

Povodom odluke Vlade Republike Srpske da preispita događaje oko Srebrenice, nesvesno simbolički objavljene baš 19. aprila, istog dana kada je gospođa Memišević u Švajcarskoj podnela tužbu protiv glasila koje se usudilo da napusti medijski čopor u pokušaju da uradi nešto slično, oglasila se žestokim tonovima izvestilac Evropskog parlamenta za BiH Doris Pak.

„Zaključci Vlade RS, kojima se traži da se utvrdi istina o dešavanjima u i oko Srebrenice“, orvelovski upozorava Pakova, „ugrožavaju proces kretanja ka stabilnosti i napretku svih u regionu.“ [5]

Orvelov komentar na ove drske budalaštine može se lako zamisliti. Ali vredi setiti se i proročkog komentara Osvalda Špenglera: kada se Istok bude oslobađao od totalitarnog ropstva, tada će Zapadu početi da vezuju njegove lance.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“)