Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Резолуција СБ УН о Сребреници као нова опасност по Републику Српску |
петак, 13. март 2015. | |
Као што смо прошле године предвидели у књизи „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата“, неуспех уличне „обојене револуције“ започете 2014. у Бањалуци не подразумева напуштање напора да се РС делегитимише и политички девастира. Поред обновљене кампање ове године, са циљем да се поново оживи прошлогодишњи улични протест, уведене су у игру и неке нове методе уцена и притисака. Једна од њих је резолуција о наводном „геноциду“ у Сребреницу коју у Савету безбедности УН предлаже Велика Британија, а подржавају САД и Холандија. То претставља нови вид појачаног политичког притиска на Републику Српску. Уколико ова резолуција буде усвојена, неће се зауставити на пуком потврђивању дискредитованог службеног наратива већ ће бити наложено и увођење специфичних мера. Међу тим мерама најрепресивније су две. Прво, кривично кажњавање „негирања“ званичне тезе, а поред тога и наметање у оба ентитета БиХ (дакле и у Републици Српској) обавезног школског градива са обавезом да се спорни догађаји у Сребреници морају разматрати искључиво са пристрасног становишта предлагача ове политички инспирисане резолуције.
Коначни циљ операције је урушавање Републике Српске и деморализација њених грађана. Да би, као што намеравају западни центри моћи, Република Српска била апсорбована у структуре НАТО пакта и ЕУ неопходно је да буде задовољено неколико предуслова. Пре свега, укидање њеног аутономног дејтонског статуса, затим насилна промена начина мишљења становништва помоћу мера масовне индоктринације коју резолуција својим одредбама предвиђа и, најзад, инкорпорисање Републике у централистички режим којим ће бити руковођено из Сарајева. Као што је познато, ове године се обележава двадесетогодишњица контроверзних догађаја у Сребреници из јула 1995. О природи и димензијама тих догађаја ставови и тумачења су дијаметрално опречни. Службена верзија иза које су стали Сарајево и западни интереси гласи да се у Сребреници догодио геноцид у коме је страдало око 8 000 муслиманских ратних заробљеника. У ту верзију су уклопљене и пресуде које је донео Хашки трибунал.
Став политички независних стручњака је суштински различит. По њима, форензички и други докази подржавају закључак да је супротно одредбама међународног ратног права страдало око 1 000 муслиманских заробљеника, што представља крупан ратни злочин, али да се то догодило у контексту систематских напада и разарања српских насеља у околини Сребренице и масовног убијања мирних житеља током претходне три године, вршених од стране оружаних формација Армије БиХ из сребреничке енклаве. У тој кампањи уништено је око педесет српских села, а више од хиљаду цивила било је побијено, најчешће на зверски начин. Збирно, број жртава на обе стране на подручју Сребренице у периоду 1992–1995. приближно је једнак. У вези са овим важно је истаћи да се у стручној анализи примене Конвенције о геноциду коју је изнео Међународни суд правде у Хагу, у недавно објављеној пресуди у предмету „Хрватска против Србије“, за геноцид се поставља изузетно висок стандард доказивања. У овој пресуди највишег ауторитета из области међународног правосуђа недвосмислено је прописано да закључак о геноциду може бити изведен искључиво под условом да је – у светлу расположивих чињеница – то једино рационално тумачење. Разлози за уздизање наводног „геноцида“ у Сребреници на ниво Савета безбедности УН постају јасни када се узму у обзир циљеви ради којих је сребренички наратив исконструисан и којима служи. На првом месту, превасходна улога коју данас игра је у својству политичког и моралног изговора за интервенције англо-атлантског блока са циљем рушења суверених држава које одбијају да прихвате његов диктат, познатије као доктрина „права на пружање заштите“ наводно угроженим популацијама, или R2P. Друга важна сврха сребреничког наратива је да као негативан интегративни симбол служи као оснивачки мит за окупљање и консолидацију недавно конституисане бошњачке нације, преко чијег зависног политичког руководства западне структуре остварују утицај у БиХ и шире. Затим, као средство за дискредитацију и уцену Републике Српске тако што би јој се пришивањем „геноцидне“ етикете драстично сузио маневарски простор за одбрану легитимних националних интереса.
Поред наведених тачака у припреми је још једна операција – покретање парница против Републике Српске и Србије за баснословну одштету на основу чињеница наводно утврђених од стране политичких ad hoc судова, наменски основаних искључиво са задатком да донесу пресуде које су професионално упитне, али служе тој сврси. Посматрано у ширем контексту смишљених потеза који за сада кулминирају овом резолуцијом о Сребреници, предложеном у Савету безбедности УН, не само слична резолуција Европског парламента 2009, већ и акта у истом духу донета од стране домаћих фактора који су систематски сарађивали са страним центрима моћи сада постају разумљиви као део осмишљене стратешке целине. Међу тим кобним поступцима издвајају се Извештај Комисије за Сребреницу 2004. године бившег председника Републике Српске Драгана Чавића и Декларација коју је 2010. на захтев тадашњег председника Бориса Тадића усвојила Народна Скупштина Србије. Накнадне изјаве Тадићевих наследника на руководећим функцијама у Србији, да су „спремни да клече“ у Сребреници и да се „стиде српског народа“ за злочине који су тамо наводно почињени, заокружују архитектонски план за наметање и поунутрашњавање лажне кривице у вези са још увек у потпуности неразјашњеним догађајима у Сребреници. Мада ова резолуција на одређени начин погађа све земље чланице Уједиљених нација, па самим тим и Србију, подразумева се да јој је главна мета – Република Српска. Зато је на Влади Републике Српске сада одговорност да трезвено анализира бројне и врло опасне импликације ове иницијативе водећих западних сила у СБ УН и да мобилише све своје интелектуалне ресурсе да осмисли кохерентан и ефикасан одговор. Овом резолуцијом, на високом нивоу на коме се предлаже, врши се фронталан напад на Републику Српску као равноправан међународноправни субјект и на њене грађане, који се перфидно оптерећују колективном одговорношћу за исконструисани злочин. Сада је на потезу Република Српска. Како би се у Америци рекло, после бројних кривудања и трулих компромиса, the chickens are coming home to roost. ПЕЧАТ, 13. март 2015. |