Bitka za dušu Srbije

Pre nekoliko dana u Bečićima je održana skupština, kako javlja agencija Beta, „nekoliko stotina nevladinih organizacija,“ sa ciljem formiranja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (REKOM). Kako agencija prenosi namere skupštine, gospođa Nataša Kandić je tom prilikom rekla da će okupljene NVO „izraditi model REKOM-a i potom ga ponuditi vlastima država u regionu sa zahtevom da se ta komisija formira na međudržavnom nivou.“ Pored namere da se žrtvama omogući da dobiju satisfakciju za pretrpljene gubitke, gospođa Kandić je još istakla da je jedan od glavnih razloga za formiranje najavljene komisije „da bi se osujetili pokušaji istorijskog revizionizma.“[1]

„Ona je kazala,“ Beta dalje navodi reči gospođe Kandić, „da se od REKOM-a očekuje da izradi izveštaj i donese odgovarajuće preporuke i najavila da će se NVO potom starati oko toga da li se te preporuke komisije poštuju i sprovode.“

Prvo pitanje koje bi se moglo postaviti u vezi sa najavljenim planovima je sledeće: na koji način „nevladine organizacije“ zamišljaju da svoj program i svoje ciljeve mogu da nametnu državama i društvima na regionalnom, ili na bilo kakvom drugom, nivou? Najava – ili pretnja, zavisi od ugla posmatranja – da će NVO koje stoje iza REKOM-a, nadgledati da li se preporuke njihove komisije „poštuju i sprovode“, izaziva nelagodnost. Ona više zvuči kao namera nekih politički opunomoćenih struktura koje raspolažu silom, nego kao plan nezvaničnih, neformalnih, „nevladinih,“ i ni od koga demokratski izabranih, niti postavljenih udruženja. Odakle oni crpe pravo da nadgledaju bilo šta?

Nije bitno da li se ovde radi o bezazlenom jezičkom lapsusu ili o samouverenoj aroganciji osoba koje samo foliraju opredeljenje za uzvišene vrednosti „otvorenog društva“, dok vođenjem bezobzirne makijavelističke politike svoju totalitarnu agendu nameću jednom dezorijentisanom i obezglavljenom društvu. Srbija bi napravila veliku grešku ukoliko ovoj skupštini i njenim implikacijama ne bi posvetila odgovarajuću pažnju.

Tačan sastav ove grupe još uvek nije savim poznat javnosti, ali vidljivo prisustvo gospođe Kandić dovoljan je nagoveštaj da se u njemu verovatno nalaze „all the usual suspects.“  

Prvo i osnovno pitanje, koje se ovde postavlja, odnosi se na moguće posledice po dalji razvoj krhke demokratije u Srbiji ovakvog delovanja neizabranih organizovanih grupa za pritisak. Postojanje  „komisija“ implicira da njima rukovode komesari. Ko je te komesare (i komesarke) postavio, i kome oni polažu račune? U jednom civilizovanom i demokratskom društvu, podrazumeva se da je svakome dozvoljeno da deli preporuke, ali samo oni koji imaju legitimnu vlast društvenih i državnih organa mogu očekivati da se njihove  preporuke „poštuju i sprovode.“ Da li je plan REKOM-a da svoje preporuke plasira putem ubeđivanja ili da ih nameće zastrašivanjem i vršenjem pritiska na neuralgične tačke političke moći u srpskom društvu?

Iz izveštaja novinske agencije – pod predpostavkom da on verno prenosi šta je bilo rečeno – mogao bi se izvući zaključak da  poslednja varijanta tačnije odražava stratešku viziju za koju se ovaj novoosnovani narodni front „nevladinih organizacija“ opredelio. Radi se o zloslutno određenom cilju ove „komisije“ koji glasi: „da bi se osujetili pokušaji istorijskog revizionizma.“ Čitaoci koji raspolažu sofisticiranim poznavanjem šifrovanog newspeak-a koji je uobičajen u krugovima iz kojih se članovi ovakvih «komisija» regrutuju nepogrešivo će osetiti konotacije ove, po učvršćivanje demokratije u Srbiji, ni malo dobrodošle fraze. Ovde se radi, zar ne, o prisilnoj blokadi poštenog i nepristrasnog istraživanja istorijske stvarnosti ukoliko bi rezultati takve aktivnosti mogli da ugroze ideološke predrasude komesara koji su sebi dodelili isključivo pravo određivanja istorijskih „činjenica“? Pa čak i krivičnim gonjenjem onih posmatrača ili istraživača čije se viđenje činjenica razlikuje od onoga što je „komisija“ propisala.

Implicitno je – i svi mi to precizno razumemo – na koje se teme odnosi proskripcija „revizionizma“ na koji aludira gospođa Kandić. Ali u svakom društvu koje zdravo razmišlja i koje nije opterećeno servilnim odnosom prema svemu što potiče iz inostranstva, pa čak i kada su instrumenti koji se koriste domaćeg porekla, njoj bi odmah bilo postavljeno sledeće pitanje: revizionizam čega? Spornih, neutvrđenih i isfabrikovanih „činjenica“? Zar to nije intelektualna dužnost svake osobe da takve stavove podvrgne ispitivanju, proveri i reviziji? Zar bi gospođa Kandić, protagonista humanitarnog prava i evropskih vrednosti, na nekoga ko se prema toj dužnosti odgovorno odnosi stvarno sručila svu težinu represivnog aparata jedne države?

Mi imamo mnoštvo zabrinjavajućih naznaka o tome na šta bi se sveo duhovni i intelektualni život jednog društva ukoliko bi ovakvim „komisijama“ bilo dozvoljeno da njime nesmetano rukovode. Dovoljno je da navedemo samo dva primera, oba u vezi sa bliskim drugaricama gospođe Kandić.

Prvi se odnosi na prijavu koju je gospođa Biljana Kovačević Vučo podnela protiv pisca Dobrice Ćosića, koga sumnjiči za delikt govora mržnje i podsticanja nacionalne netrpeljivosti zato što je u jednoj od svojih knjiga Albance opisao kao izdanke moralnog šljama i predstavnike plemenskog i varvarskog Balkana. Ocena koja ne predstavlja kompliment, to je van svake sumnje. Ali da li je ona dovoljna za krivičnu tužbu? Sigurni smo da je Ćosićev pravni tim u svakom pogledu kvalifikovan da reaguje na prigovore gospođe Vučo. Ali zar video klipovi pogroma srpskih naselja i crkava na Kosmetu 2004. godine, koji su obišli svet, ne predstavljaju ubedljiv prima facie dokaz da Ćosić, kada je izricao takvu ocenu, nije bio na sasvim pogrešnom putu?

Drugi primer odnosi se na gospođu Sonju Biserko i njeno izlaganje na konferenciji o položaju mađarske manjine u Srbiji i Rumuniji, koja je bila održana u Evropskom parlamentu u Briselu u sredu, 1. aprila, 2009. godine. Na toj konferenciji, gospođa Biserko je istupila sa dobro uvežbanom «analizom» strukture srpske psihe i društva, sa ciljem izdvajanja onih elemenata (ksenofobija, netrpeljivost prema različitosti) i ustanova (fašistička Srpska pravoslavna crkva) koji po njenom mišljenju srpsko društvo podstiču na mržnju i genocidnost.

Mutatis mutandis, bilo bi interesantno čuti od gospođe Kandić gde se nalazi suštinska razlika između ova dva iskaza, i ako je za krivično gonjenje zreo jedan, iz kog bi razloga trebalo amnestirati drugi?

Jedna čuvena pesma DŽona Lenona zove se Imagine.... Zamisli...

Zamislimo svet bez komisija i bez represija, bez nametanja i bez nadmetanja, bez veštica i bez isfrustriranih likova gde bi svako mogao slobodno da istražuje i dokazuje svoju istinu i gde bi jedino dozvoljeno oružje bilo - ubeđivanje...

To je Srbija koju ja želim.

(Stefan Karganović je predsednik nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica, koja nije dobila poziv da pošalje predstavnika na skupštinu u Bečićima)