Komisija za Srebrenicu Vlade RS iz 2004. godine i njen vrlo sporan izveštaj

Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Padi Ešdaun naredio je 2003. godine Vladi Republike Srpske da obrazuje komisiju koja će sačiniti izveštaj o događajima „u i oko Srebrenice“ u julu 1995. godine sa posebnim osvrtom na nestala lica. To naređenje bilo je izazvano tužbom podnetom u ime 49 nestalih Muslimana čija je rodbina – sasvim razumljivo – želela da nešto sazna o njihovoj sudbini. Uski mandat komisije bio je da prikupi podatke o tih 49 nestalih lica, kojima je uskoro bilo pridruženo i oko 1800 drugih u čije ime su u međuvremenu bile podnete slične tužbe. Od komisije se očekivalo (i to je u stvari bio njen pravi, iako nedorečeni mandat) da obezbedi samoosuđujući opis srebreničkih događaja sastavljen tako da će zadovoljiti notorno antisrpski raspoloženog visokog predstavnika.

Ovaj drugi deo mandata doživeo je neke izmene tokom rada komisije čiji je prvobitan plan bio da paralelno sa prikupljanjem podataka o nestalim licima pruži i „detaljniji prikaz geneze događaja za navedeni period (10–19. jul 1995)“.[1] Kada je već duboko zašla u upoređivanje i čišćenje višestrukih spiskova nestalih osoba, komisija je shvatila da su joj nedostajali i osoblje i resursi da bi mogla uspešno da istraži šira kontekstualna pitanja. Komisija se zato opredelila za preuzimanje unapred upakovane verzije događaja u obliku „istorijskog konteksta i činjeničkog stanja“ sadržanih u presudi „Tužilac protiv Radislava Krstića“ iz Haškog tribunala.[2]

Jedan deo posla koji je komisija obavila pokazao se vrlo korisnim. Komisija je uporedila spiskove prijavljenih nestalih osoba, koji su se često preklapali, i očistila ih je od duplih, a ponekad i troduplih prijava. Ona je smanjila ukupan broj prijavljenih nestalih lica sa preko 12.000 (uključujući sve duple i troduple prijave) na 7.108 nestalih koji su bili prijavljeni između 10. i 19. jula 1995. To je – po komisiji – u odnosu na nestala lica bilo statističko stanje 2004. godine.[3]

Međutim, u drugom delu svoga posla komisija je potpuno krahirala. To se odnosi na njen izbor građe za „činjeničku“ pozadinu događaja između 10. i 19. jula 1995. Sa obrazloženjem da nije imala ni vremena ni resursa da samostalno prouči ta pitanja, što je verovatno bilo tačno, komisija je pronašla „solomonsko rešenje“ koje je bilo gore nego da nije pokušala da se činjenicama uopšte bavi. Ona je preuzela i u svoj izveštaj inkorporirala činjeničke konstatacije iz Krstićeve presude, tretirajući to kao sopstvenu „činjeničku“ osnovu. Shodno tome, koristeći nasumice izdvojene fragmente iz Krstićeve presude, komisija je sklopila priču o pozadini srebreničkih događaja. Ali ta priča je podjednako sumnjiva kao i njen izvor. U tom pogledu, članovi komisije pokazali su se kao nedovoljno hrabri da potraže neko drugo tumačenje faktografske pozadine događaja. Teško je izbeći utisak da se oni nisu usudili da rizikuju da se na njih sruči bes Pedija Ešdauna.

Najbolja analogija postupku komisije u ovom pogledu bilo bi da zamislimo nekoga ko se sprema da napiše istoriju jevrejskog naroda, pa se obraća ministarstvu propagande dr Gebelsa za neophodni „istorijski kontekst i činjeničko stanje“ kako bi dovršio svoj projekat.

Izveštaj komisije Republike Srpske o Srebrenici 2004. godine uskoro je uglavnom bio zaboravljen, i više se nije mogao lako naći bilo u elektronskom bilo u štampanom obliku. Na njega se na kratko opet usredsredila pažnja za vreme nedavne rasprave u Srbiji. Pobornici skupštinske rezolucije, kojom je masakr u Srebrenici trebalo da bude proglašen za genocid za koji će se Srbija kajati, često su taj široj javnosti nedostupni izveštaj vrlo tendenciozno predstavljali. Njihova teza je bila, pošto je Republika Srpska navodno već priznala zločin i njegov obim, zašto Srbija ne bi učinila to isto?

Ali kao što se često dešava, stvari nisu tako jednostavne. U izveštaju Republike Srpske iz 2004. godine nigde se ne konstatuje da se u Srebrenici dogodio genocid.[4] Što se brojki tiče, nakon što je pažljivo uporedno proverila i pročistila spiskove nestalih osoba iz raznih izvora, komisija je došla do zaključka da ima 7.108 imena osoba koje su bile prijavljene kao nestale između 10. i 19. jula 1995, ali o čijoj sudbini se nema podataka. Ta cifra jeste sumnjivo bliska zvaničnom broju od 8.000 pobijenih, to je tačno. Ali jasno je da „nestao“ nije isto što i „streljan“ i da su to sasvim različite kategorije. Na osnovu svega što bi se moglo zaključiti, veliki broj osoba koje su se tehnički vodile kao „nestale“ 1995. godine mogle bi biti žive i zdrave negde danas, i potpuno je razumljivo ako se ni oni ni njihovi srodnici od tada nisu potrudili da relevantne agencije naknadno o tome obaveste.

Na scenu stupa Mirsad Tokača, direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, koji je sastavio „Bosanski atlas ratnih zločina“, dokument koji smo mi ovde nadugačko kritikovali. Dok je bio u poseti Banjaluci 30. marta 2010. da lokalnoj publici predstavi svoj Atlas, Tokača je dao izjavu koja je mnogim Srbima zvučala senzacionalno: njegova organizacija je između 2004. i 2007. utvrdila za 500 osoba, među navodno nestalima, da su zapravo živi.[5] Ali kada se stvar bliže analizira, ispada da je „otkrovenje“ Mirsada Tokače bilo prilično dvosmisleno i da ono svakako nije povlačilo zaključak da bi sada 500 nišana iz Memorijalnog centra u Potočarima trebalo ukloniti zato što su osobe, koje su tamo navodno sahranjene, u stvari žive. Zapravo, vrlo je teško rastumačiti – na osnovu prilježne analize Tokačine izjave – da li bi tu grupu od 500 trebalo skinuti samo sa nekog spiska nestalih ili ih treba skloniti sa groblja. Ali pošto je g. Tokača sada javno potvrdio da poseduje važne materijalne dokaze koji se odnose na zločine počinjene u Srebrenici, od njega treba zahtevati da svoje podatke stavi na uvid zainteresovanoj javnosti. Ukoliko on bude odbio da to učini, zadatak je Haškog tribunala da mu naredi da svoj spisak obelodani, sa svim imenima i prezimenima, ili da u protivnom bude sankcionisan za nepoštovanje suda. Podrazumeva se da tribunal ima ingerencije da tako postupi, i on je tako već postupao u drugim prilikama.

Da se vratimo na izveštaj Komisije Republike Srpske o Srebrenici iz 2004. godine – a mi ga ovde ekskluzivno postavljamo radi naših čitalaca – mada je pregled spiskova nestalih zaista bio dobro odrađen posao, ubacivanje „činjeničke“ verzije preuzete iz presude Krstiću predstavlja katastrofu koja skoro da poništava pozitivan učinak komisijinog rada. Pažljivo čitanje stranica 8 do 24 izveštaja, koje su potpuno plagijarizirane iz kontroverzne presude Krstiću, proizvodi nedvosmisleno mučan utisak da je po mišljenju komisije zvanična priča o Srebrenici – u suštini tačna. Kada se navedene „činjenice“ preuzete iz Krstićeve presude saberu u odnosu na navodna streljanja, dobija se suma od najmanje 5.000 žrtava.[6] Ako komisija Vlade Republike Srpske prihvata priču iz Krstićeve presude da su srpske snage odgovorne za streljanje 5.000 zarobljenika, onda je time najteža optužba protiv Republike Srpske – potvrđena. Ako je tako, bespredmetno je na drugom mestu, u istom izveštaju, praviti se kao da je 7.108 stanovnika Srebrenice još uvek „nestalo“. Ako je činjenička matrica iz predmeta Krstić prihvatljiva, onda je sudbina bar 5.000 od tih „nestalih“ lica implicitno rešena: njih su srpske snage pobile, baš kao što Haški tribunal to tvrdi.

To, naravno, dokazi ne podržavaju i to nije tačno. Ali to je prost i sraman zaključak koji se, na stranicama jednog te istog dokumenta, nalazi uporedo sa rezultatima vrlo ubedljivo odrađenog statističkog projekta. Taj spoj nepomirljivih elemenata Vlada Republike Srpske zvanično je usvojila 2004. godine.

Sada čitaocima predstavljamo ovaj izveštaj kako bi oni mogli doći do sopstvenih zaključaka o njemu. On se sastoji iz dva dela. Prvi izveštaj, koji obuhvata i problematičnu činjeničku priču, bio je dostavljen vladi na vreme, u junu 2004. godine. Komisija je tražila, i dobila, dodatno vreme da dovrši statističku analizu, i to je sada drugi deo izveštaja iz oktobra 2004. Takođe predočavamo, radi znanja, i stranicu sa sajta Tokačinog IDC gde su navedene njegove izjave u Banjaluci, koje se odnose na 500 nestalih osoba za koje je njegova organizacija utvrdila da su živi. Ta stranica je naknadno iz misterioznih razloga bila skinuta sa Tokačinog sajta, ali mi je ovim spasavamo od zaborava.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“)