Mašina posustaje

Jubilarne beleške za 11. jul 2010.

„Kako jedna takva laž uspeva da opstane uprkos nedostatku dokaza i velikoj količini protivdokaza? Kakvi su to politički i medijski činioci i karakteristike usled kojih se ovo događa i koji dopuštaju da takva situaciji nastane u jednom manje-više slobodnom društvu?“

To su pitanja koja mi je 11. jula uputio prijatelj iz Sjedinjenih Država, profesor Edvard Herman, veoma istaknuta osoba u akademskom svetu i intelektualac prvog reda. On je zapanjen neviđenim uspehom srebreničke propagande i kao primer navodi kako u današnjem Njujork Tajmsu dopisnica Marlisa Simons i dalje mirno piše o „deportaciji“ žena i dece i o „8.000“ muškaraca i dečaka koji su uskoro zatim bili „streljani.“

Interesantno je koliko se utisci profesora Hermana, sa njegove američke osmatračnice, razlikuju od mojih koje sam ja takođe danas, 11. jula, stekao posmatrajući iste događaje sa moje trenutne osmatračnice na Balkanu.

Opšte odlike napada na sva čula i na sve emotivne kapacitete gledalaca bile su verovatno slične na oba mesta, ali bila je ipak jedna razlika, koja se osećala u Bosni. Predstava je tehnički bila organizovana solidno, ali joj je ovog puta upadljivo nedostajalo nešto: elan i samopouzdanje iz prethodnih godina. Ni premijera „Srebreničke kantate“ (ne, nije je komponovao Bah mada bi sigurno bio moralno ucenjen da to učini da je živ) ni nametljivo prisustvo turskog predsednika vlade Erdogana, koji je očigledno došao ne da se pridruži u žalosti nego da podvuče ulogu arbitra u koškanjima među provincijama svoga bivšeg carstva, nisu uspeli da nadoknade nedostatak one vrste dinamizma koji je obeležavao ranije performanse ove vrste.

Zašto je to bilo tako, dokučićemo posmatrajući dalji razvoj događaja. Ali ovog puta težište opšteg blejanja bilo je pomereno sa dramatizacije sudbine žrtava na nimalo suptilno poricanje prava Republike Srpske, kao tvorevine navodno nastale na temelju genocida koji im se dogodio, da dalje postoji. U toliko reči, u svom obraćanju prisutnima to je izjavio suri i mrgodni Haris Silajdžić, na svega nekoliko koraka od takođe prisutnog Visokog predstavnika Valentina Incka. Na taj grubi i javni napad na važeće političko ustrojstvo u BiH, koji ne bi prošao bez komentara da ga je napravio vođa srpskog naroda u BiH, Incko je ostao ravnodušan. Niti je reagovao primenom Bonskih ovlašćenja da Silajdžića na licu mesta smeni, niti je pomerio ruku da drskom i neuračunljivom reliktu ratnog ludila javno zapuši usta.

Najinteresantnija, i najsimptomatičnija, ličnost na skupu bio je lukavi reis Mustafa Cerić. On jasno oseća nešto što oportunističko vođstvo iz Sarajeva slabo prepoznaje, a sluđene mase – uopšte ne sanjaju. Simptomatične su i pune značenja (a u velikoj meri i intuitivne istine) njegove reči upućene okupljenim vazalnim balkanskim poglavicama i zapadnim „ekselencijama“, pošto su svi oni izdeklamovali svoje bljutave fraze usiljene solidarnosti i saučešća: „Čuli smo šta ste nam rekli, ali šta vam je u srcima – mi to ne znamo.“ Reis je u pravu, možda više nego što je stvarno sposoban da zamisli, ali na isti način kao ona baba koja je dala groš da uđe u kolo da bi tek kasnije počela da preispituje mudrost svoje odluke.

Prefrigani reis tačno je osetio da je od usta do „srca“ zapadnih prijatelja ogroman diskontinuitet i da se kod njih ta dva organa nalaze u sasvim različitim sferama. Međutim, opterećen svojim ideološkim predrasudama, pored sve svoje pronicljivosti, reis sigurno neće uspeti nikada da se sa razumljivog razočarenja babe koja se lakomisleno uhvatila u kolo uzdigne na sledeći plato analitičke spoznaje:

Žrtvovan u Srebrenici fizički od svojih[1] – i to sa najvećim cinizmom – 1995. godine, muslimanski narod je to i dalje, samo sada politički. Umesto da deluje složno sa svojim srpskim susedima i rođacima, što je apsolutno jedini način da postane značajan faktor sposoban da zaštiti svoje vitalne interese na Balkanu i u Evropi, iako relativno većinski, muslimanski narod je sateran u objektivno najnepovoljniji teritorijalni i politički geto u Bosni i Hercegovini. U tom getu, on se nalazi u položaju apsolutne zavisnosti gde domaći ili stranci – ali uvek drugi – vođeni isključivo svojim interesima i geopolitičkim potrebama, oblikuju njegovu sudbinu. A što je najfatalnije, njegova jedina spona sa spoljašnjim svetom, koji mu, ni u moralnom ni u bilo kojem drugom smislu nije ni malo naklonjen – ni na Istoku ni na Zapadu – upravo je egoistična, amoralna i beskrajno glupa upravljačka kasta ponikla iz njegovih sopstvenih redova.

Poznati autor i analitičarka, Dajana DŽonston, pokrenula je pre nekoliko godina debatu o „korišćenju Srebrenice“ ili, na engleskom, the uses of Srebrenica.[2] Kako ona objašnjava svoj analitički pristup, za nju u prvom planu nije pitanje: šta se dogodilo, već: kakva je korist od toga?

Među mnogobrojnim zainteresovanim stranama, koje sistematski eksploatišu politički rudnik koji se zove Srebrenica, treba posebno izdvojiti jednu grupu korisnika: političku elitu koja usmerava način mišljenja, svest i kolektivnu viziju muslimanske zajednice u Bosni i Hercegovini. Njima je Srebrenica dragocena kao sredstvo za masovnu mobilizaciju i – što je možda podjednako važno – za trajnu diferencijaciju muslimanskih masa od druge velike i u svim bitnim pogledima, osim verskog, slične, srpske zajednice. Srebrenica, sa svojom konotacijom pokušaja da se zatre malo islamsko ostrvce okruženo morem neprijatelja, daleko od svoje duhovne i civilizacijske matice, idealna je kao povod za raspirivanje neprestanog osećanja nesigurnosti i ugroženosti. Čarobni frulaši iz samoobnavljajućeg političkog establišmenta u Sarajevu to osećanje pretvaraju u nepresušni politički kapital: oni su jedini sposobni da svome narodu pruže adekvatnu zaštitu od tih smrtnih opasnosti.

Srebrenica muslimanskom establišmentu služi kao savršeni mehanizam kojim se obezbeđuje da narod, kojeg su već nemilosrdno saterali u konformistički tor, neće smoći hrabrosti da iz njega iskorači zato što je ubeđen da ga napolju čekaju, ne susedi ili rođaci, nego svirepi neprijatelji, željni da ga unište. Pod plaštom Srebrenice, begovska kontrarevolucija, koja je otpočela čim je postalo jasno da su bivšem režimu bili odbrojani dani, moći će neprimetno da se konsoliduje dok je pažnja svih vešto odvraćena drugde, na lažne parole povratka Islamu i razvijanje bošnjačkog identiteta.

Srebrenica je mehanizam masovnog zbijanja i kontrole o kakvom elite samo mogu da sanjaju. Za muslimansko rukovodstvo, desakralizacija srebreničkog kulta je nezamisliva. Sarajevo neće pristati nikada na pošteno istraživanje tog događaja, jer to ne samo da bi ugrozilo jednu od najvažnijih poluga njegove političke moći nad sopstvenim masama, već bi moglo i da kompromituje katastrofalno ratne postupke njegovih najautoritativnijih krugova.

Koliko su samozvane i samonametnute vođe muslimanske zajednice korisnici Srebrenice, toliko je muslimanski narod Bosne i Hercegovine njen monumentalni gubitnik.

Ta kasta muslimanskom narodu nikada neće citirati otrežnjujuće upozorenje Hane Arent, koje bi trebalo da budu istaknuto u svakoj muslimanskoj kući, odmah pored slike svetilišta u Meki:

«Samo glupost može da osmisli politiku koja se za zaštitu oslanja na neku daleku imperijalnu silu, dok od sebe otuđuje blagonaklonost suseda.»[3]

Za primer kako ta glupost funkcioniše u praksi, dovoljno je čuti izjavu američkog kongresmena Toma Lantoša, navodnog velikog prijatelja balkanskih Muslimana, koji je jednom nedavnom prilikom ipak otkrio svoje pragmatične karte:

«...ovo treba da podseti sve države u svetu koje su pod muslimanskim vođstvom da to pruža još jedan primer kako Sjedinjene Države predvode u stvaranju većinski muslimanske države u samom srcu Evrope. Ovo treba da zabeleže ne samo odgovorne vođe muslimanskih država kao što je Indonezija, već takođe i džihadisti svih mogućih fela.»[4]

Podrška koju humani prijatelji sa Zapada prividno nude, ali iz trenutnih geopolitičkih interesa, može biti povučena u svakom trenutku, ako bi se situacija koja je uslovljava promenila. Svetska medijska mašinerija, koja je mobilizovana za održavanje mita o jednom genocidu koji se nije dogodio, takođe može biti demobilisana u svakom trenutku ako bi se procenilo da efekti toga mita više nisu korisni ili neophodni. Podrazumeva se da bez te globalne propagandne logistike, koju bosanskohercegovački Muslimani uopšte ne kontrolišu, niti mogu na nju da utiču, a koja prividno drži njihovu stranu samo zbog trenutnog preklapanja strateških interesa i koja, kao i ovog 11. jula, i njih koristi samo u ulozi statista, od srebreničke priče ne bi bilo ništa. Niko ne bi obraćao ni najmanju pažnju na tugu muslimanskih majki Srebrenice, kao što apsolutno niko ne obraća pažnju ni na tugu srpskih. Ili iračkih, ili avganistanskih.

Lažna Srebrenica, čija se srž sastoji iz gnusnog zločina koji se nije dogodio, koji Srbi nisu počinili i koji oni nikada neće prihvatiti kao svoje zajedničko delo, ciljano je izgrađena kao trajna i nepremostiva prepreka jedinstvu dve verske zajednice koje su sastavni delovi istog naroda. To je jedan od načina korišćenja, uses, kako bi se izrazila Dajana DŽonston, srebreničkog kulta. Prava Srebrenica, onaj deo zvaničnog narativa koji odgovara stvarnosti, kao i skoro potpuno zataškani drugi deo koji se odnosi na masovno stradanje pripadnika srpske zajednice u Srebrenici u istom periodu, korisna je, ali na dijametralno suprotan način. Podeljena patnja ljude zbližava i solidariše. Sagledavanje nesreće između 1992. i 1995. kao zajedničke i uzajamne, umesto samo jednostrane, najbliže je garanciji da ljudi više neće dozvoliti da ih iko nagovori da se ta nesreća ponovi. Za korisnike Srebrenice, takva spoznaja bilo bi katastrofa i oni će se svim raspoloživim sredstvima boriti da je spreče. Mi se moramo boriti još upornije da se ta „katastrofa“ dogodi što pre.

Deceniju i po posle završetka rata, Srebrenica je enigma koja izaziva bezbroj pitanja na koja još uvek imamo vrlo malo poštenih odgovora. Jedino što sa sigurnošću možemo reći je to, da se taj mit koji truje nalazi van domena istine. Mi moramo uložiti sav potrebni trud da taj otrovni mit neutrališemo istinom, i da ga zamenimo prikazom događaja koji, bar u svojim osnovnim crtama, odgovarati stvarnosti. Samo na taj način narod Srebrenice ostvariće onu vrednost za koju, u trenutnom stanju svoje svesti, on možda ne shvata da mu je najbitnija, ali koja bi trebalo da to bude zato što mu zaista jeste najpotrebnija: večni mir, sa sobom i sa svojim susedima.