Mazanje očiju

U Americi postoji jedna izreka: kada vam daju limun, napravite limunadu (When they give you a lemon, make a lemonade). Da bi se smisao ove izreke pravilno razumeo, na kolokvijalnom američkom engleskom „limun“ se ne odnosi samo na istoimenu voćku, nego na nešto nepovoljno, neprijatno ili loše. Na primer, tokom osamdesetih godina u Americi automobil „Jugo,“ mada se prodavao po vrlo povoljnoj ceni, bio je smatran za klasičan primer „limuna“ baš na ovakav način, što znači nešto što je stalno u kvaru i jednostavno ne funkcioniše. U prenosnom smislu, kada takav „limun“ uspete da iscedite i da od njega napravite kakvu-takvu limunadu, to znači da ste vrlo vešti zato što ste pokazali sposobnost da iz jedne nepovoljne situacije ipak izvučete najveću moguću korist.

Jedan od najgorčih „limunova“ koji je bio serviran Haškom tribunalu je knjiga Krunski svedok, koju je prošle godine, prvo na nemačkom, zatim na srpskom, a u pripremi je i englesko izdanje, objavio bugarski publicista i analitičar, Žerminal Čivikov. Na neumoljivo metodičan način Čivikov u toj knjizi uništava najznamenitijeg srebreničkog svedoka Haškog tribunala, pripadnika Desetog diverzantnskog odreda Dražena Erdemovića.

U navedenoj knjizi Krunski svedok,[1] Žerminal Čivikov u potpunosti opovrgava svedočenje Dražena Erdemovića da je sa sedam drugih pripadnika svoje jedinice za manje od pet sati mogao streljati između 1.000 i 1.200 osoba.

Imajući u vidu da su, po Erdemoviću, zarobljenici bili vezani i da su autobusi kojima su dovoženi bili udanjeni od mesta pogubljenja između 100 i 200 metara (udaljenost je u jednom iskazu koji je dao Erdemović bila 100 metara, a drugi put je naveo da su autobusi od mesta pogubljenja bili udaljeni 200 metara) i da su zarobljenici bili streljani u grupama od po 10, Čivikov smatra da bi takvim tempom, prostom matematikom za svaku grupu bilo na raspolaganju po dva i po minuta za izvršenje zločina. Ako uzmemo u obzir date okolnosti, te izjavu Erdemovića da su u okviru pet sati dželati imali dovoljno vremena da se odmore, piju, maltretiraju zarobljenike, nateraju ih da prvo odlože lične karte i isprazne džepove, pa ih tek onda odvedu na mesto pogubljenja, a zatim i provere da li su sve osobe ustreljane, jasno je koliko ovakva priča deluje neuverljivo i koliko je nerealno da se takav akt sa svakom grupom mogao obaviti u intervalu od dva i po minuta. Međutim, to nikada nijednog sudiju Haškog tribunala nije navelo da posumnja u istinitost Erdemovićevog svedočenja, ma koliko ono u ovoj i u nizu drugih pojedinosti neverovatno zvučalo. Čak ni izveštaj forensičkih stručnjaka samog tribunala, da su na mestu zločina u Pilici bili pronađeni posmrtni ostaci 137 a ne 1.000 ili 1.200 osoba, nije mogao da motiviše veće da kritički razmotri mnoge nemoguće detalje Erdemovićevog fantastičnog iskaza.

Poređenja radi, treba pogledati par. 763 prvostepene presude u predmetu Blagojević i Jokić. Tamo se opisuje streljanje zarobljenika u školi Grbavci, kod Orahovca. Na s. 219 te presude piše da je tamo streljano 1.000 lica, što je manje od 1.200, za koje Erdemović tvrdi da su streljani u Pilici, i što je Tribunal na osnovu njegovog iskaza usvojio kao verodostojnu činjenicu. Čudna stvar je sledeće. U par. 763 kod Blagojevića stoji da je streljanje grupe od 1.000 kod Orahovca počelo 14. jula posle podne, trajalo celo veče, i zatim celu noć, sve do 05.00 ujutru sledećeg dana, 15. jula. Postavlja se logično pitanje: kako je – po Erdemoviću – u Pilici moglo da se strelja 1.200 ljudi za samo pet sati, dok je na drugom mestu trebalo tri puta više vremena da se strelja 1.000?  

Ali najupečatljivija nesuvislost (da se najblaže izrazimo) slučaja Erdemović, na koju Čivikov ukazuje, odnosi se na Erdemovićeve saučesnike.  Na suđenju Popoviću i drugima (2007), sudija Agijus upitao je Erdemovića za imena ostalih pripadnika Desetog diverzantskog odreda koji su sa njime streljali zarobljenike u Pilici. Erdemović (koji je sam Hrvat) naveo je sledeća imena i njihovu etničku pripadnost: Marko Boškić (Hrvat), Franc Kos (Slovenac), Vlastimir Golijan (Srbin), Brano Gojković (Srbin), Stanko Savanović (Srbin), Aleksandar Cvetković (Srbin), Zijad Žigić (Musliman) i Zoran Goronja (Srbin). Protiv ovih pripadnika etnički šarolikog i formacijski nerazjašnjenog odreda, koji su preko Erdemovićevih svedočenja u pet haških predmeta već deset godina vlastima poznati kao potencijalni suizvršioci teškog ratnog zločina, niko nije vodio istragu. Niti ih je Haški tribunal tražio, niti su lokalne vlasti u državama bivše Jugoslavije preduzimale išta radi njihovog privođenja i saslušanja – sve do objavljivanja  knjige Žerminala Čivikova, Krunski svedok, krajem 2009. godine.

Iznuđena promena u ravnodušnom stavu Haškog tribunala i njegovih lokalnih pomagača u strukturama bivših jugoslovenskih republika počela se događati tek od nedavno, u prvoj polovini ove godine. To je usledilo posle žučne javne rasprave u vezi sa Deklaracijom o Srebrenici, kada su se pristalice zvanične politike rutinski pozivali na Erdemovićevo lažno svedočenje kao jedan od glavnih argumenata u prilog svojim stavovima. To je otvorilo Pandorinu kutiju. U kombinaciji sa upravo objavljenom knjigom Žerminala Čivikova, skoncentrisalo je pažnju javnosti na niz neobičnih i sumnjivih pojedinosti vezanih za ovu misterioznu jedinicu i za delatnosti njenih pripadnika.

Upravo ta „popularizacija” Erdemovića i njegovog slučaja dovela je do, za vlasti, vrlo neprijatne eskalacije u razmatranju najširih aspekata ovog pitanja. Protivnici deklaracije insistirali su da bi svoju iskrenost u osudi ratnih zločina i njihovih počinioca vlasti mole ubedljivije da pokažu ne donošenjem – na zahtev stranih naručioca – jednog državnog akta koji višestruko ugrožava interese Srbije, već na mnogo direktiniji i jednostavniji način: hapšenjem njima poznatih osumnjičenih učesnika u masovnom ubistvu koji se nalaze na njihovoj teritoriji i izdavanjem poternica za osumnjičenima koji su još uvek u begstvu.

Pod pritiskom javnosti, vlasti – ne samo u Srbiji već i u okolnim republikama – počele su nevoljno da stiskaju pruženi im limun i da od njega prave limunadu.

Prvi znak toga tokom proleća bile su policijske racije na neke pojedince vezane za Odred koji su godinama nesmetano živeli u Srbiji i BiH. Naš komentar tom prilikom bio je da je verovatnoća, da će ikome od osumnjičenih biti suđeno, neznatna.

Spontano„izlajavanje” (na engleskom, spilling the beans) o prirodi Desetog diverzantskog odreda i o pravoj pozadini ubistava u koja je ta jedinica bila umešana, a to je nešto do čega bi u prkos svim merama predostrožnosti na suđenju skoro neminovno došlo, ne sme se  dozvoliti ni po koju cenu. Zato smo prognozirali da će, čak i ako bi vlasti bile prinuđene da pripadnike ove grupe uhapse, da će svi oni na kraju umesto suđenja potpisati nagodbu sa tužilaštvom.

Svrha takve nagodbe je dvostruka. Prvo, na taj način izbegava se  rizik suđenja i relativno poštenog, javnog, pretresa činjenica. Tako nešto moglo bi biti fatalno, jer bi sigurno odvelo u nepredvidljivim pravcima i pretilo bi da sruši brižljivo izgrađenu lažnu konstrukciju srebreničkih događaja, uključujući i njen glavni sastavni deo, na kome se temelje mnoge dugogodišnje osude i „činjenični nalazi” Haškog tribunala, a to je iskaz Erdemovića. Druga, podjednako važna svrha je da se pod pretnjom drakonskih zatvorskih kazni, ili još gorih posledica, osumnjičeni privole da potpišu lažni iskaz o «činjenicama» koji će sastaviti Tužilaštvo na način koji njemu odgovara tako da će u svemu što je bitno ti iskazi biti sinhronizovani sa svedočenjem „krunskog svedoka” Dražena Erdemovića.

Ova limunada sastoji se ne samo iz neutralisanja potencijalne opasnosti koja preti od nekontrolisanih izjava preostalih pripadnika Odreda, već i u njihovom aktivnom korišćenju: pre svega, da se prvobitna lažna konstrukcija održi, ali pored toga da se sada pomoću njihovih lažnih iskaza ona još dodatno utvrdi i pojača.

Možemo obavestiti čitaoce da se stvari odvijaju upravo po scenariju koji smo predvideli.

Jedan od osumnjičenih iz ove grupe, Franc Kos, bio je uhapšen u aprilu. Posle nešto više od dva meseca provredenih u pritvoru u BiH, mogućnost zaključenja sporazuma sa tužilaštvom, čime bi postao svedok-saradnik, počela je da vrlo privlačno deluje na njega. To bi se moglo  zaključiti iz nedavnog teksta u sarajevskom „Dnevnom avazu“: „Hoće li se zločinac iz Srebrenice Franc Kos nagoditi sa Tužilaštvom BiH? On je u smrtnoj opasnosti, jer se mnogima ne sviđa to što on zna i što bi mogao reći pred Sudom BiH, kaže Kosov advokat Duško Tomić.“[2] S obzirom na ukupne okolnosti, možda nije čudo što je, kako piše u istom „Avazovom“ tekstu, upravo Kosova odbrana „Tužilaštvu BiH ponudila nagodbu kojom bi ovaj Slovenac priznao krivicu za zločine“.

Po istom obrazcu, samo već dovedenom do kraja, „priznao“ je 5. jula krivicu i prihvatio je da postane svedok-saradnik Tužilaštva i optuženi Marko Boškić.[3] Zanimljiva je pojedinost da je, do dizanja prašine objavljivanjem Čivikovljeve knjige, Boškić godinama mirno živeo u SAD, kao što je Kos mirno živeo u Bijeljini, a da ni njih, kao ni ostale pripadnike Odreda, niko ni o čemu vezano za Srebrenicu nije uznemiravao niti ispitivao. U skladu sa postignutom nagodbom, Boškić – optužen za masakr nekoliko stotina osoba – dobio je desetogodišnju kaznu.

„Izrečena kazna,“ rekao je tom prilikom sudija Specijalnog suda BiH, Ljubomir Kitić, „nalazi se u okvirima koji su propisani nagodbom. Istovremeno, on je dodao, „to je najkraća moguća kazna koju zakon propisuje za ovu vrstu zločina. Smatram da je presuda u skladu sa ciljevima kažnjavanja.“

Sa čijim ciljevima? To je svakako pitanje koje bi se moglo postaviti. U situaciji gde pravosudni sistem, po rečima sudije, nastoji da izrekne „najkraću moguću kaznu“ za najgnusniji mogući zločin, nešto očigledno nije u redu.

Kao što se moglo predvideti, u okviru postignute nagodbe, Boškić je „prihvatio da svedoči na drugim suđenjima pred Sudom BiH i pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, ICTY.”[4]

Zašto Kosu i Boškiću, kao i ostalim uhapšenim pripadnicima Odreda koji sada čekaju u redu da se sa tužilaštvom „nagode“, Golijanu, Goronji i Savanoviću, nije bilo priređeno javno i transparentno suđenje gde bi sve okolnosti vezane za masakr u Pilici mogle biti utvrđene na propisan način? Zar sa stanovišta postizanja pravde i utvrđivanja činjenica ne bi bilo produktivnije na takvom suđenju izvesti i izvagati sve raspoložive dokaze, uključujući i dovođenje kao svedoka – ali sada pred svoje saučesnike – samoga Dražena Erdemovića?

Organizatori ove farse sigurno je da nisu nikakvi geniji, ali oni verovatno nisu ni totalne budale. Oni su dovoljno inteligentni da shvataju da je ovo „limunada“ ograničenog dejstva i da ona neće spasiti ni kredibilitet njihovog raskrinkanog krunskog svedoka Erdemovića, niti će ubediti ikoga ko ima sposobnost da kritički razmišlja u ozbiljnost njihovog pravosuđa ili u realnost „činjenica“ koje ono svojim korumpiranim mahinacijama „utvrđuje“. Iznuđeno hapšenje i (pod ko zna kakvim pritiscima, ucenama i pretnjama) nagađanje sa masovnim ubicama samo da bi o ključnim pojedinostima svoga zločina oni ćutali nepošten je i bahat, ali istovremeno i očajnički potez.

I za to engleski jezik ima savršen naziv: damage control, ograničavanje štete.