Neočekivana podrška iz Haga

"Slučaj Karadžić se odnosi na pitanje odgovornosti za masovno ubijanje, o čemu se govori kao o genocidu. Međutim, stručnjaci za međunarodno pravo su podeljeni o tome da li bi se masakr u Srebrenici mogao definisati kao genocid."

Upitan kako bi se ovaj stav mogao odraziti na predmet Radovana Karadžića, gde je on jedan od članova pretresnog veća, sudija Flige je odgovorio:

"Ne bih želeo da komentarišem ovaj specifičan predmet. Ali šire gledano, ja sebi postavljam pitanje: da li nam je izraz genocid uopšte potreban da bi okarakterisali takve zločine? Zašto nam je takva distinkcija uopšte potrebna? Da li je to pravednije ili nepravednije, ukoliko je jedna skupina ljudi bila pobijena ne iz nacionalnih, etničkih, rasnih ili verskih razloga, kako to naš statut propisuje, nego jednostavno zato što su se ti ljudi svi našli na nekom određenom mestu? To je često bio slučaj u vreme kada je Staljin vodio borbu protiv takozvanih Kulaka u Ukrajini."

Na opasku Špigela, da progon kulaka možda ne bi bilo moguće podvesti pod kategoriju genocida, sudija Flige je odgovorio:

"To je upravo razlog zašto bi po mom mišljenju trebalo da uvedemo novu definiciju takvog zločina. Možda bi izraz masovno ubistvo otklonio neke od teškoća sa kojima se suočavamo pokušavajući da dođemo do pravnih definicija. To bi se takođe moglo primeniti i na Kambodžu, gde su sami Kambodžanci pobili veliki broj Kambodžanaca. Kako bi se to moglo nazvati? Samoubilački genocid? Samoubistvo? U strogom smislu tog pojma, izraz genocid primenljiv je jedino na Holokaust."[1]

Mišljenje, koje je izložio sudija Flige, vrlo je značajno iz više razloga. Ono, pre svega, sadrži poruku zdravog razuma zato što upozorava na činjenicu da masovnost ubijanja, bez dokazanog prisustva drugih nužnih elemenata, nije dovoljno da bi se utvrdio genocid. Zatim, sudija Flige (kao Nemac) opominje da zloupotreba genocida, kao pravne kategorije, vodi devalvaciji i omalovažavanju Holokausta koji je tokom Drugog svetskog rata doživeo jevrejski narod i koji po svojoj prirodi mora da služi kao referentna tačka za svako odgovorno rasuđivanje o tome, šta jeste, a šta nije, genocid. Najzad, sudija Flige predlaže jedno praktično i razumno rešenje. Za zonu koja se nalazi između pojedinačnog ubijanja bez jasnog dokaza da je iza toga stajala namera koja definiše genocid i sprovođenja stvarnog i sistematskog programa da se jedna skupina masovno istrebi, on predlaže usvajanje jednog potpuno prihvatljivog koncepta: masovno ubistvo.

Ocene sudije MKTBJ Kristofa Fligela vrlo su relevantne ne samo u teoretskom smislu, već i u odnosu na tekuću debatu u Srbiji o tome, koji bi od dva predloga rezolucije o Srebrenici Narodna Skupština Srbije trebalo da usvoji.

U svetlu razmatranja sudije Fligela, stavovi izneti u predlogu Deklaracije koji je 10. jula 2009. godine formalno podneo poslanik Žarko Korać izgledaju, u najmanju ruku, brzopleti i neodgovorni.

Ovde je bitno istaći da je sudija Flige član pretresnog veća u predmetu Radovana Karadžića, gde su događaji u Srebrenici u julu 1995. godine i njihova pravna kvalifikacija, jedno od centralnih pitanja. Samim tim, postoji mogućnost da će veće u tom predmetu u svojoj presudi zauzeti stav koji nije kompatibilan sa pretpostavkama Deklaracije koju su podneli Korać i SDU[2]. Ako bi se to dogodilo, i ako bi Narodna skupština Srbije sada ishitreno donela neku ocenu po tom pitanju koja neće proći test sudske prakse, Skupština bi time bila kompromitovana i izgubila bi svoje dostojanstvo. Ona bi tada ostavila utisak krajnje neozbiljnosti da je neprincipijelna ustanova koja lako kapitulira pred pritiscima dnevne politike i kojoj nedostaje sposobnost da svoje odluke odgovorno razmotri i da proceni njihove posledice.

Pored toga, od ključnog je značaja i izjava sudije Fligea da stručnjaci za međunarodno pravo ni u kom slučaju nisu jednoglasni da ono što se u julu 1995. godine dogodilo u Srebrenici predstavlja genocid, već da su njihova mišljenja po tom pitanju podeljena. Ako postoji mogućnost da će Međunarodni tribunal u Hagu, sa kojim Srbija po sopstvenom zakonu mora da sarađuje, po pitanju Srebrenice zauzeti stav koji je drugačiji od onog koji je predložen Narodnoj skupštini Srbije preko Deklaracije SDU i poslanika Koraća, i ako među stručnjacima iz oblasti međunarodnog prava, koji su kompetentni da po tom pitanju razmišljaju i raspravljaju, nema jedinstvenog gledišta, onda su suštinski zaključci iz predložene Deklaracije bez ikakvog osnova i Skupština nema razloga da ih usvoji.

Iz ovoga jasno proizilazi da je tekst Rezolucije, koju je predložio Istorijski projekat Srebrenica,[3] jedina racionalna opcija za Narodnu Skupštinu Republike Srbije. U njemu se na uravnotežen i iznijansiran način uzimaju u obzir svi relevantni pravni, moralni i politički činioci. On vodi računa o dostojanstvu najvišeg zakonodavnog tela Srbije, o interesima srpske države i o osećanjima prijateljskog jevrejskog naroda, koji je doživeo holokaust čija se jedinstvenost ni po koju cenu ne sme dovoditi u pitanje. Zato je to tekst koji Narodna Skupština Republike Srbije treba da usvoji.

(Stefan Karganović je predsednik holandske nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica. Njihova Internet prezentacija nalazi se na: www.srebrenica-project.com)