Istina i pomirenje na ex-YU prostorima | |||
Neprijatna poređenja |
subota, 18. jul 2009. | |
Pitali smo se oduvek zašto je pominjanje Srebrenice najčešće propraćeno standardnim dodatkom: „najgori masakr u Evropi nakon Drugog svetskog rata.“ Ovo geografsko i vremensko ograničenje neprirodno je i potpuno svojevoljno. Ako je genocid najstrašniji zločin koji se može počiniti – a on to jeste – zašto bi se onda morao definisati u odnosu na neki nevezani istorijski događaj, i kakvu to ulogu igra na kojem se kontinentu on dogodio? To su sve razumna pitanja, ako se slažemo da evropski narodi nisu jedini čije uništavanje treba sprečiti, i ako se prihvata da su ljudi na drugim kontinentima u istoj meri ljudska stvorenja koja imaju pravo na zaštitu od masovnog ubistva. Ta pitanja sada su postala posebno aktuelna u svetlu zaprepašćujućih otkrovenja koja je doneo Njujork tajms pre nekoliko dana.[1] Evo kako Njujork tajms otvara tu temu: „Posle masovnog ubistva stotina, možda hiljada, talibana koji su bili ratni zarobljenici od strane snaga jednog gospodara rata koji je uživao američku podršku tokom napada na Avganistan 2001. godine, Bušova vlada u više navrata je uložila napor da se istraga te epizode spreči, po kazivanju državnih funkcionera i organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava.“ Dnevnik nastavlja da „američki zvaničnici nisu bili voljni da preduzmu istragu“ u vezi sa navodnim zločinom koji je izvršio njihov koalicioni partner, gospodar rata general Dostum, a da je razlog za to, koji su naveli, glasio ovako: „Oh, to je osetljivo pitanje; to pitanje je politički riskantno.“ Izgleda da taj incident, koji se dogodio odmah posle napada na Avganistan u novembru 2001. godine, generala Dostuma nije diskvalifikovao da i dalje učestvuje u političkom životu svoje zemlje. On je tek prošle godine bio udaljen sa političke pozornice i poslat u izgnanstvo u Tursku, ali to nije imalo nikakve veze sa pomorom hiljada zarobljenika. To je bilo posledica čisto unutrašnjeg političkog prepucavanja, kada je on bio optužen da je jednom rivalu pištoljem pretio – što je delikt koji se ne može porediti sa ubijanjem hiljada ratnih zarobljenika. Njujork tajms nas dalje ovako obaveštava o pojedinostima tog masakra: „Ubijanje se dogodilo krajem novembra 2001. godine, kratko vreme nakon što je u napadu, koji su predvodili Amerikanci, talibanska vlada u Kabulu bila zbačena. Na hiljade boraca talibana predali su se u gradu Kunduzu snagama generala Dostuma, koje su bile sastavni deo Severnog saveza koji su sponzorisali Amerikanci. Oni su zatim bili prevezeni u zatvor koji je bio pod upravom generalovih snaga, blizu grada Šibargana. Preživeli i svedoci izjavili su 2002. godine Njujork tajmsu i Njusviku da su tokom tronedeljnog perioda zarobljeni talibani bili potrpani u metalne kontejnere i da nisu dobijali ni hranu ni vodu. Mnogi su se ugušili tokom prevoza do zatvora. Ostali zatvorenici bili su poubijani kada su stražari pucali u kontejnere. Tvrdi se da su tela bila pokopana u masovnoj grobnici u Dašt-i-Leili, jednom pustinjskom predelu nadomak Šibargana. „U zvaničnom izveštaju Stejt departmenta iz 2002. godine, koji je tek nedavno postao dostupan javnosti, stoji da jedan izvor, čiji je identitet sakriven, tvrdi da je bilo ubijeno oko 1.500 zarobljenih talibana. Procene koje iznose drugi svedoci i grupe za zaštitu ljudskih prava kreću se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada. U izveštaju takođe stoji da su nekolicina svedoka Avganistanaca kasnije bili podvrgnuti mučenju i da su bili ubijeni.“ Kao da ova priča o tome što se navodno dogodilo u Avganistanu nije dovoljno stravična. Izgleda da niko nije bio pobuđen da od toga napravi međunarodno pitanje, a još manje da dovede ekipe forenzičara da žrtve identifikuju i da sastave profesionalne posmrtne izveštaje o počinjenom zločinu, za pouku narednim pokolenjima. Nije bilo, i čini se da do dana današnjega nema, nikakve pomisli na sazivanje međunarodnog tribunala koji bi odgovornima sudio. Podrazumeva se da nikome nije ni na pamet pala pomisao da preduzme nešto da se sačuva sećanje na žrtve ili da im se podigne spomenik u avganistanskoj pustinji u znak pijeteta prema njihovoj patnji. „Mada je desetak tela bilo pregledano,“ nastavlja Njujork tajms, „a na nekoliko je bila izvršena i autopsija, potpuna ekshumacija nikada nije bila izvršena i udruženja koja su posvećena zaštiti ljudskih prava zabrinuta su da bi dokazi mogli biti uništeni. Jedna ekipa medicinskih forenzičara koja je radila sa UN otkrila je 2008. godine neka prekopavanja koja sugerišu da je masovna grobnica bila izmeštena.[2] Satelitske fotografije, koje je Tajms pribavio, pokazuju da je mesto bilo dirano čak i ranije, 2006. godine. „Na naša uporna nastojanja da zaštitimo svedoke, da obezbedimo dokaze i da pokrenemo temeljnu istragu, SAD i njihovi saveznici su reagovali prebacivanjem odgovornosti, odlaganjem i ometanjem,“ izjavio je Nataniel Rejmond, istraživač Lekara za ljudska prava, udruženja koje je bazirano u Bostonu, i koje je 2002. godine otkrilo mesto gde se nalazi masovna grobnica.“ Jednaki tretman za žrtve masakra ukoliko oni nisu Evropljani (pa i da su muslimani), pa čak i dužno poštovanje prema njihovim posmrtnim ostacima, za sada liči na nemogući san. Da budemo fer, bili su uloženi blagovremeni (mada bezuspešni) napori da se razjasni šta se dogodilo: „Jedan vojni komandant u koaliciji koju su predvodile Sjedinjene Države krajem 2001. godine odbio je zahtev Crvenog krsta da se pokrene istraga...“ Nije bitno što je u zalivu Gvantanamo, na Kubi, gde su nekolicina preživelih iz ovog masakra bili dovedeni u lancima: „Desetak zatvorenika iz Avganistana pojedinačno izjavilo je da su bili ‘naslagani na gomilu kao cepanice’ u kontejnerima i da su jedan sa drugog morali da ližu znoj da bi preživeli, priseća se g. Spraj. On je dodao da su svi dali slične iskaze o gušenju i streljanju. Jedan izveštaj FIB iz januara 2003. godine, koji je postao dostupan javnosti, potvrđuje da su zatvorenici davali iskaze te vrste.“ Možda kada se ima u vidu šta se sve rutinski događa u Gvantanamu, ovakve jezive priče jednostavno nisu dovoljno strašne da bi privukle ičiju pažnju. Lekari za ljudska prava su 2002. godine pokazali zainteresovanost za ovu stvar: „Suočili smo se sa odlučnim poricanjem Pentagona,“ seća se DŽenifer Lining, član upravnog odbora tog udruženja. „Oni su tvrdili da se tamo nije dogodilo ništa.’“ Njujork tajms sada nastavlja: „Portparoli Pentagona su rekli da je američka Centralna komanda sprovela ‘neformalnu istragu,’ tako što je upitala pripadnike Specijalnih jedinica, koje su sarađivale sa generalom Dostumom, da li im je poznato nekakvo masovno ubijanje koje su mogle da počine njegove snage. Kada su oni odgovorili da o tome ništa nisu čuli, istraga je bila obustavljena.“ Zaista, da li je postojao najmanji razlog da se posumnja u objektivnost njihovog odgovora? Možda je divljaštvo u nedostupnim vrletima Avganistana prosto izmaklo pažnji ratnih planera, koji su se nalazili na udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara? Naprotiv. Po rečima jednog „zvaničnika ministarstva odbrane, koji je pristao da govori samo pod uslovom da ostane anoniman,“ tadašnji zamenik ministra odbrane, Pol Volfovic, možda je bio u toku cele priče: „Neko je pomenuo Dostuma i priču o kontejnerima, kao i mogućnost da je to predstavljalo ratni zločin,’ rekao je taj zvaničnik. ‘A Volfovic je na to uzvratio da ga za to nećemo goniti.'“ Ako je zamenik ministra odbrane Volfovic znao, onda bi se moglo pretpostaviti da je morao znati i ministar odbrane Ramsfeld, a ako je Ramsfeld znao, i ukoliko bi se pridržavali logike jedne ugledne međunarodne pravosudne ustanove koja se specijalizuje u razjašnjavanju ovakvih stvari, onda se postavlja pitanje: kome bi se još ovo vinovno saznanje moglo pripisati? U međuvremenu, američki ambasador za ljudska prava, Prosper, sastao se sa generalom Dostumom i najljubaznije ga je upitao šta se dogodilo. Ovaj poslednji je „optužbu odbio“. I, možda sasvim predvidivo, Prosperu su „zvaničnici Karzajeve vlade saopštili da se oni protive bilo kakvoj istrazi“. I tako je cela stvar stala, kao ukopana. Nema svečanih rezolucija u znak poštovanja i sećanja na hiljade avganistanskih ratnih zarobljenika koji su bili pomlaćeni kao životinje, pa zvali vi to genocidom (kao što bi to učinio Evropski parlament), ili „masovnim ubistvom“ (kako bi se izrazio sudija MSKBJ Kristof Flige), ili jednostavno nazovite to kako god hoćete. Nema naređenja stranih nadzirača avganistanskim vlastima da sastave izveštaj u kome će prihvatiti krivicu za ozbiljni prekršaj zakona i običaja rata, niti zahteva da ponizno priznaju odgovornost za ubistvo unapred određenog broja žrtava. Nema međunarodne poternice za generalom Dostumom: samo privremeno (i sigurno vrlo komotno) izgnanstvo za neku nevezanu sitnicu, dok pregovara o uslovima svoga povratka na političku scenu. Nema, naravno, ni godišnjih hodočašća visokog profila na mesto gde su ti jadni seljaci, koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, bili pobijeni i bezdušno na smrt ugušeni – a za koga, i za šta? Ovo je prljava priča, zaista. Svaki pokušaj, sa naše strane, da naglasimo sličnosti između nje i neke druge priče skoro da bi bilo uvreda za intelekt naših čitalaca, te zato nećemo više mrcvariti ovu temu. Autor je predsednik holandske NVO Istorijski projekat Srebrenica. Njihova Internet prezentacija nalazi se na: www.srebrenica-project.com 1. New York Times, 11. juli, 2009: “US inaction seen after Taliban POW’s died,” autor: James Risen. http://www.nytimes.com/2009/07/11/world/asia/11afghan.html 2. Ko je u Avganistanu tako nešto mogao učiniti? To se do sada dešavalo isključivo na Balkanu. |