HRONIKA:
JANKO VESELINOVIĆ: ŽELEZNIČKA STANICA U NOVOM SADU PREDSTAVLjA SLIKU SRBIJE DANAS. ODGOVORNI SU SVI ONI KOJI SU BILI DVA PUTA NA NjENOM OTVARANjU - OD VUČIĆA DO VUČEVIĆA
MARINIKA TEPIĆ: NOVI SAD PLAČE ZA SVOJIM SUGRAĐANIMA I PUTNICIMA, A ŽELEZNICE SRBIJE BI DA SPERU KRIVICU SA SEBE, VESIĆA I VUČIĆA SKANDALOZNOM OBJAVOM DA „NADSTREŠNICA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“
GORAN VESIĆ: "NADSTREŠNICA KOJA SE OBRUŠILA NA NOVOSADSKOJ ŽELEZNIČKOJ STANICI NIJE BILA REKONSTRUISANA. NAREDNIH DANA BIĆE UTVRĐENO KO JE ODGOVORAN ZA TO"
ORGANIZACIJA „STAV“ POZVALA GRAĐANE NA PROTEST VEČERAS U 20 SATI NA TRGU SLOBODE U NOVOM SADU: „KO JE ODGOVORAN?“
URUŠIO SE DEO ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, AKCIJA SPASAVANjA I DALjE TRAJE: TRINAEST OSOBA STRADALO, MNOGO POVREĐENIH. PROGLAŠEN DAN ŽALOSTI U SUBOTU U CELOJ SRBIJI, A TRI DANA U NOVOM SADU
VESNA TURKULOV, V.D. DIREKTORA KLINIČKOG CENTRA VOJVODINE: TRI OSOBE U VRLO TEŠKOM STANjU SU DOVEZENE U URGENTNI CENTAR, SVE SU ŽIVOTNO UGROŽENE
SSP: ONI KOJI SU UČESTVOVALI U REKONSTRUKCIJI STANICE DA SE NAĐU PRED LICEM PRAVDE. SRCE: ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU MORAJU DA ODGOVARAJU SVI NADLEŽNI. ALEKSIĆ: HITNO UTVRDITI LANAC ODGOVORNOSTI ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU
IVICA DAČIĆ: JEDANAEST TELA JE IZVUČENO IZ RUŠEVINA NADSTREŠNICE ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, TRI OSOBE SU SPASENE. OVAJ BROJ SIGURNO NEĆE BITI KONAČAN. NAŽALOST, HITNA POMOĆ NIJE IMALA PUNO POSLA
MIRAN POGAČAR: GRAĐANI SU SLALI UPIT I GOVORILI DA JE „ZGRADA NAPUKLA I DA IMA OŠTEĆENjA“. SNS JE SA KINESKIM IZVOĐAČIMA RADOVA ČETIRI GODINE OVU STANICU REKONSTRUISAO
INFRASTRUKTURE ŽELEZNICE SRBIJE: „NADSTREŠNICA KOJA JE NA ULASKU U STANICU NOVI SAD PALA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“
IVICA DAČIĆ: OSAM OSOBA NASTRADALO U NOVOM SADU, IMAMO KONTAKT SA DVOJE LjUDI ISPOD RUŠEVINA. MILOŠ VUČEVIĆ: OVO JE UŽASNA TRAGEDIJA I ZA NOVI SAD I ZA CELU SRBIJU
SERGEJ LAVROV: KO GOD DA POBEDI NA IZBORIMA, RUSIJA NE VIDI NIKAKVE IZGLEDE DA ĆE SE PROMENITI RUSOFOBIČNI KURS SAD
Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Ostrašćeni istoriografski revizionizam
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Ostrašćeni istoriografski revizionizam

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Stanković   
petak, 11. jul 2008.

Profesor dr Đorđe Stanković, šef Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, povodom podnetog zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića kaže za „Politiku” da se problem rehabilitacija kod nas, kako u društvu tako i u nauci, tesno prepliće sa stavovima i uticajem predstavnika revizionističke istoriografske škole.
„Ostrašćeni revizionizam se, na žalost, pretvorio u najgoru vrstu revanšizma, kako u evropskoj tako i u srpskoj istoriografiji. Mnogi su podlegli političkoj pedagogiji, provincijalizmu i profitabilnosti, što znači gubljenje identiteta istorijske nauke i istoričara. Što je nadomešteno izlivima kolektivne i lične mržnje najvećeg stepena, čime bi trebalo da se pozabavi socijalna psihopatologija”, uveren je dr Stanković.
On podseća da nikome u Francuskoj ne pada na pamet da rehabilituje višijevce, pristalice maršala Petena, pogotovo ne one koji su bili osuđeni na smrt. U Parizu su posle oslobođenja pokošeni svi oni koji su, na primer, okupacione nemačke vojnike primali na stan. U Norveškoj se ocene o Kvislingu i Knutu Hamsunu ne menjaju, dok je slučaj Nemačke specifičniji, pošto je proces otrežnjenja tamo započet tek kada je Vili Brant malo otvorio arhive, a Fric Fišer sa svojom hamburškom školom počeo kritičku analizu.
„Univerzalne podloge u istoriografiji za pristup ovim pitanjima nema, a takve podloge nema ni u međunarodnom pravu, već svaka zemlja treba samostalno tim pitanjima da pristupa i da ih rešava”, konstatuje naš sagovornik i na primeru savezničkog bombardovanja Beograda, na Uskrs 1944. godine, ilustruje svoju tvrdnju o revizionističkoj istoriji koja gubi naučni identitet.
Područje evropskog jugoistoka pod okupacijom tretirano je kao „nemački dopunski privredni prostor”, a u njemu je Beograd bio izuzetno značajan saobraćajni i industrijski centar angažovan za nemačku vojnu industriju. U gradu je prestao svaki pokret otpora, izražen kroz akcije skojevskih grupa odmah posle kapitulacije zemlje. Merama Nedićeve vlade uništena je i beogradska partijska organizacija do marta 1942. godine, posle čega je grad živeo životom „pacifikovanog i kvislinškog grada”, naglašava dr Stanković.
U revizionističkoj slici prošlosti zaobilazi se činjenica da je bombardovanje Beograda i drugih ciljeva u Jugoslaviji Draža Mihailović tražio od Britanaca već marta 1942. i da je do početka 1944. uputio vladi oko 30 takvih depeša sa precizno naznačenim ciljevima. On je posebno uveravao predsednika vlade Slobodana Jovanovića „da Srbi neće žaliti civilnih žrtava”. Prvi dokument o istom pitanju Vrhovnog štaba NOVJ, upućen saveznicima, nosi datum od 20. septembra 1943. godine, a prvi dokument Josipa Broza Tita je od 17. septembra 1944. godine.
U savezničkom bombardovanju poginula su i na Gardoškom groblju sahranjena 154 stanovnika Zemuna, dok je u Beogradu poginulo 668 građana.
Profesor Stanković ukazuje da su Angloamerikanci, uz znanje Šarla de Gola, samo u prvom danu iskrcavanja u Normandiju, uz upotrebu gotovo isto aviona koliko i u slučaju Beograda, pobili 21.000 građana grada Kaena i okolnih mesta.
„Ni Šarl de Gol niti iko od francuskih istoričara nije kasnije na takav način mitomanski martizirao ovaj postupak saveznika kao Srbi, naprotiv. Preživeli i mladi su i danas na to ponosni”.
„Pravnička sintagma o pravnom prevladavanju prošlosti”, kaže na kraju dr Đorđe Stanković, „nije izolovana od drugih nauka koje prošlost istražuju i o njoj grade istinitu sliku na osnovu novih dokumenata i teorijsko-metodoloških inovacija. Pogotovo je ta izolovanost nemoguća u odnosu na naučnu istoriografiju. Dabome da se to odnosi i na pitanja rehabilitacije, otvaranja arhiva i čitav sklop problema koji se uobičajeno podvode pod sintagmu suočavanja sa prošlošću, što je, ipak, samo jedna od dimenzija ’kulture sećanja’”.

 


-----------------------------------------------------------


Nedićeva Srbija bila jedna od „najkvislinškijih država” 


Naš sagovornik podseća i da su sve antifašističke zemlje znale da na dostojanstven i civilizovan način obeleže 60. godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. Naših predstavnika nije nigde bilo, ovdašnji mediji su uglavnom ignorisali taj događaj, ali su se zato utrkivali ko će više i „istinitije” da piše koliko su „partizani, u dosluhu sa Englezima”, „perfidnim saveznicima”, pobili nedužnih kvislinga po stratištima Slovenije i Austrije.
Zato dr Stanković kaže da revizionistički istoričari treba da odgovore na pitanje ko od subjekata Drugog svetskog rata nije vodio perfidnu politiku i politiku vlastitih interesa.
„Po kojoj to logici je trebalo da Amerikanci i Britanci ginu za Srbe, pogotovo kada je ta Nedićeva Srbija bila jedna od „najkvislinškijih država” u Evropi? S tim se treba hrabro suočiti i ne izmišljati krivce – Tito, Koča, komunisti, zli Nemci, ali i zli Amerikanci. Ili, optuživati Britance da su izdali Dražu Mihailovića. Nije li Draža svojom strategijom čekanja izdao prvo Britance, pa onda i samog sebe. O vladi u Londonu da i ne govorimo – osim protokolarne posete generala Dušana Simovića prilikom dolaska u London 1941. godine, Vinston Čerčil do kraja rata više nije želeo da vidi bilo kog člana te vlade. I u tome se, dabome, ogleda ‘veličina’ Slobodana Jovanovića, današnjeg ‘srpskog genija’ koji se cinično smeši sa novčanice od 5.000 dinara, a jadni Nikola Tesla jedva da je zaslužio novčanicu od 100 dinara! E, to se u nauci zove civilizacijska sramota, to je prava slika ‘revizionističkih istoričara’ i vladajućeg establišmenta”, konstatuje naš sagovornik.


-----------------------------------------------------------


Dobrovoljno na rad i na studije u Nemačku


„Obaveštajne službe saveznika i partizana imale su podatke da je samo u vazduhoplovnoj industriji angažovanoj za Nemce radilo više od 5.000 radnika i inženjera, da su normalno radile osnovne i srednje škole sa velikim delom predratnog prosvetnog kadra. Pozorišni život bio je kao i pre rata, delovalo je više od 300 advokatskih kancelarija, nijedan general koga je Milan Nedić oslobodio iz nemačkih logora nije se aktivirao u antifašističkoj borbi, gotovo svi značajniji pripadnici intelektualne i naučne elite potpisali su ’Apel’. Imali su podatak da je oko 1.000 studenata iz uglednih građanskih porodica otišlo dobrovoljno na studije u nacističke zemlje, da je oko 25.000 Beograđana otišlo dobrovoljno na rad u Nemačku”, podseća naš sagovornik.
„Svima njima se danas odaje priznanje zato što su se oduprli ‘komunističkoj kugi’, a Beograd pod Milanom Nedićem je u ratnoj strategiji saveznika imao status kao i svaki kvislinški grad i strateški vojni objekat na jugoistoku Evrope”, upozorava dr Stanković.