Politika klečanja

Tomislav Nikolić ima bezbroj razloga da kleči, ali pred obmanutim biračima Srbije, ne u Srebrenici, a najmanje pred Natašom Kandić i njenim komesarijatom za falsifikovanje istorije, REKOM-om. Nikolić je pred REKOM-om pokleknuo. Ono što smo skoro pre godinu dana predvideli, dogodilo se sa očekivanom zakonomernošću. Ruski izraz „zakonomernost,“ potpuno razumljiv na srpskom, najadekvatnije opisuje ponašanje ucenjenih robota. Oni se ne ponašaju po svojoj ličnoj proceni ili rasuđivanju (plaćeni su da ne rasuđuju) nego mehanički, po diktatu svojih lutkara.

Sa stanovišta analitičara, činjenica da oni funkcionišu po načelu automatizma ima tu pogodnost što su sva predviđanja u vezi sa njihovim ponašanjem, naizgled, nepogrešivo tačna. Međutim, pošto se radi o političkom determinizmu, mogućnosti za promašaj tu skoro da nema. Analitičar koji pravilno shvati matricu gotovo da će uvek biti nepogrešivo u pravu. Zato je svako odavanje priznanja za tačnu prognozu – potpuno deplasirano.

Da, pre svega, ažuriramo javnost o tome šta je to – REKOM. Taj akronim je oznaka za „regionalnu komisiju,“ specijalan, lični projekat Nataše Kandić. Cilj projekta je pisanje politički usaglašene i „korektne“ istorije raspada Jugoslavije i ratnih dešavanja koja su tome usledila devedesetih godina.

U početku, REKOM je bio prerušen kao „inicijativa civilnog društva“ za masovno prikupljanje potpisa građana iz svih bivših republika SFRJ, sa tobož – kako bi se to u Americi reklo – grass roots zahtevom političkim strukturama da se i one uključe u izradu opštih smernica za sagledavanje uzroka, toka i posledica sukoba. REKOM je sada prerastao u višu fazu, „prenos inicijative za osnivanje REKOM-a sa civilnog na politički nivo.“[1] Pre bi bilo da se iza ove zavodljive formule krije jedna druga težnja: kooptiranje post-jugoslovenskih državica da se obezbedi paravan zvaničnosti za pseudoistorijski narativ koji će se oblikovati u političkim radionicama privatnih lobista Soroševe fondacije, Nacionalnog fonda za demokratiju i drugih sličnih dobronamernih stranih aktera. Pisanje objektivne balkanske istorije i kažnjavanje ratnih zločinaca, to se podrazumeva, njima je apsolutno najbitnija stvar na svetu.

S obzirom na to ko su najverovatniji uživaoci istorijske studije iz pera gospođe Kandić i njene ekipe, ne čudi da su se do jeseni prošle godine u REKOM-u već pridružile sve bivše jugoslovenske republike, ali sa upadljivim izuzetkom Srbije. Zagonetka zašto je režim Borisa Tadića propustio da to učini nije više aktuelna, pa se njome ne moramo ni baviti.[2] Na vruće sedište Nataše Kandić, umesto Tadića, došao je tada novi predsednik Tomisav Nikolić. Od Nikolića se zahtevalo da „nedovršeni posao“ REKOM-a zaključi javnim pridruživanjem države Srbije privatnoj inicijativi gospođe Kandić i njenih međunarodnih sponzora.

Srbija nije učesnik, ona je meta za odstrel REKOM-a. Prisustvo Srbije je zato apsolutno ključno jer bez njenog pristanka da proces validira i opredeljenja da se povinuje konačnim rezultatima, REKOM ostaje mrtvorođen, kao projekat marginalaca bez ikakvog značaja i dejstva. Jedini način da projekat dobije na težini i da postigne efekat je da Srbija dobrovoljno sedne na optuženičku klupu koja joj je namenjena, da joj Nataša Kandić i REKOM sude.

Kakvu je čarobnu kombinaciju batina i šargarepa gospođa Kandić upotrebila da Nikolića „ubedi“, za sada je tajna. Ali pohvala koju mu je nedavno izrekla, povodom njegove odluke da imenuje Sinišu Vazića za „ličnog izaslanika“ u Regionalnoj ekspertskoj grupi za REKOM koja će uskoro održati svoj prvi sastanak u Zagrebu, znakovita je i ne sluti na dobro: „Nikolić je pokazao da se ne plaši da priča o njegovoj ratnoj prošlosti, što će menjati sliku o njemu.“[3] Što neizbežno navodi na logično pitanje: čega sve ima u dosijeu građanina Tomislava Nikolića u sefu REKOM-a?[4]

REKOM je katastrofa za Srbiju i Republiku Srpsku. Istoričari su jedini kompetentni da pišu istoriju. Svaka istorija koja se piše po političkom nalogu ili sa učešćem i pod uticajem političkih činioca i njihovih prerušenih satelita iz „civilnog društva“, po definiciji je tendenciozna i lažna. Takvoj „istoriji“ u ozbiljnom razgovoru nema mesta.

Gospođa Kandić i njeni istomišljenici su slobodni da u privatnom svojstvu pišu kakvu god hoće istoriju i da „utvrđuju činjenice“ u skladu sa kriterijumima koje oni izaberu. Međutim, građani Srbije nikada nisu dali mandat predsedniku Nikoliću da na te falsifikate stavi imprimatur srpske države. 

Cilj „istoričara“ REKOM-a nije apstraktan. Oni ne pišu lažnu istoriju samo iz ličnog zadovoljstva, već zato da bi tu lažnu konstrukciju operacionalizovali na političkom planu. Oni i njihovi nalogodavci  žele da njihov lažni narativ bude nametnut kao normativan. Uslediće zahtevi da se krivotvorena verzija REKOM-a predaje u školama i da se javni radnici i mediji obavežu da je se strogo drže u svojim istupima i izveštajima. Zahtevaće se da nezavisno istraživanje i razmatranje činjenica, mimo okvira koji će biti propisani u zaključcima REKOM-a, bude krivično kažnjivo. Naoružani pretnjom strogih kazni za savesan i profesionalan rad, politički agitatori ućutkaće prave istoričare.

Ovo je poslednji trenutak za građane Srbije da predsedniku Nikoliću i Vladi iznesu svoj stav o REKOM-u. 

Istorijski projekat Srebrenica sastavio je peticiju sledeće sadržine:

„Mi, dolepotpisani građani Srbije, zahtevamo od predsednika Tomislava Nikolića i srpske Vlade da odbiju svako učešće zvaničnih državnih ustanova u radu Koalicije za REKOM, koji koordiniraju Nataša Kandić i njen Fond za humanitarno pravo. Ocenjujemo da to telo nije kompetentno da se na objektivan i profesionalan način bavi uzrocima, tokom i posledicama ratova na teritoriji bivše SFRJ devedestih godina prošlog veka. Podrška državnih ustanova Srbije na bilo koji način projektu REKOM-a nanela bi neprocenjivu štetu interesima države i svih njenih građana.“

Građani koji su saglasni sa tekstom ove peticije mogu je potpisati na ovom linku:

http://www.gopetition.com/petitions/peticija-vladi-srbije-protiv-pridru%C5%BEivanja-inicijativi.html

Rezultati će biti prosleđeni Nikoliću sa sugestijom da izabere pred kime je obavezniji da kleči: pred stranim agenturama ili svojim obmanutim građanima?