Problemi u procesu traženja nestalih osoba u BiH

Optužbe za opstrukciju

Predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih lica RS Nedeljko Mitrović kaže da je do sada rešena sudbina 60 odsto nestalih Srba čije porodice žive u RS. “Mi, nažalost, imamo i sada slučajeva prijavljivanja nestalih. Nedavno smo imali slučaj da se jedna porodica prijavila zato što nije znala kome se može javiti. Od sadašnjih 1.774 Srba za kojima se traga, oko 60 odsto je nestalih civila, dok je 40 odsto nestalih boraca Vojske RS. Najveći broj nestalih je na Zapadno-krajiškom području posle dešavanja 1995. godine. Nestalih Srba ima i na području Ozrenskog i Sarajevskog platoa, te na podrinjskom platou. Problem je, recimo, što određeni ljudi koji raspolažu s informacijama, izbegavaju da otvore svoje ‘bunkere’ s informacijama, koji bi ubrzali proces rešavanja problema nestalih. Postoje i neki problemi na polju saradnje s tužilaštvom kao osnovnim nosiocem procesa ekshumacije i identifikacije”, tvrdi Mitrović.

U ovoj organizaciji posebno su nezadovoljni tempom identifikacija, jer, kako kaže, u ovoj godini nije identifikovano ni dvadeset osoba koje potražuju porodice koje su članovi organizacije koju vodi Mitrović. “Takođe, od skoro 2.000 ekshumiranih u ovoj i prošloj godini, samo je 18 osoba sa spiska nestalih iz RS. To nas je nateralo da počnemo da pripremamo tužbu protiv FBiH, kako bi tamošnje vlasti prisilili da odgovore gde su posmrtni ostaci boraca i civila iz RS“, navodi Mitrović.

U organizaciji koju vodi Mitrović do sada su više puta optuživali bošnjačkog člana Kolegijuma direktora Instituta za nestale osobe u BiH Amora Mašovića za opstrukciju u pronalaženju nestalih Srba na području Federacije BiH. No, Mašović je sve te optužbe odbacivao, baš kao i optužbe da je svoj rad koncentrisao isključivo na traganje za grobnicama nestalih Bošnjaka. “On nam je otprilike rekao ovako: Kako mi, kao federalna strana, budemo rešavali Srebrenicu, tako ćete i vi rešavati Ozren. To znači da će se rešavati procentualno. Ta metoda je napuštena jer smo našli veliki broj izmeštenih grobnica na Ozrenu. Neko je ta tela sklonio, a zašto, ja ne znam. Imamo 137 tela na 11 lokacija i ne znamo gde su. Sa druge strane, Srebrenica je uglavnom rešena. I to je dobro. Ali bih isto tako hteo da se i nama daju lokacije da rešimo nestale Srbe”, kaže Goran Krčmar, rukovodilac Operativnog tima RS za traženje nestalih osoba.

Ovaj tim osnovan je pre oko godinu i po dana, upravo na traženje jednog dela porodica nestalih Srba, koji su bili nezadovoljni radom Instituta za nestale osobe u BiH. “Mi ne smemo i nećemo da pravimo od ovoga pijacu. Sve što imamo ustupamo Institutu i Tužilaštvu BiH. Ali, zaista su poražavajući rezultati rada Instituta u proteklih godinu i po dana. Prošle godine je ekshumirano 18 srpskih tela, a ove godine samo 10, dok je identifikovano 41 telo Srba, a preko 1.800 tela Bošnjaka. Mi nudimo pomoć svim organima istrage, posebno zato što u našem timu rade ljudi koji imaju iza sebe više od 3.000 rešenih slučajeva i koji znaju raditi taj posao”, tvrdi Krčmar.

S druge strane, srpski član Kolegijuma direktora Instituta za nestale osobe u BiH Milan Bogdanić opovrgava navode o nedovoljnoj saradnji Instituta sa Operativnim timom RS. “Sve informacije koje dobijamo od Operativnog tima mi prosleđujemo Tužilaštvu BiH radi daljeg procesuiranja i u skladu s dobijenom naredbom Tužilaštva, a zajedno s predstavnicima tima izlazimo na te ekshumacije. Do sada smo izašli na 17 lokacija prema informacijama Operativnog tima, gde je prema njihovim procenama trebalo da bude ukupno 43 tela, a ekshumirano je 14 kompletnih tela i delova tela”, odgovara Bogdanić.

Izgleda da veći problem Institutu predstavlja saradnja sa Tužilaštvom BiH i kantonalnim, odnosno okružnim tužilaštvima u RS i FBiH. Zbog toga se, recimo, već duže vremena čeka sa ekshumacijama na više od 40 lokacija. “Zbog nedovoljnih ljudskih kapaciteta Tužilaštvo dobijene naredbe od sudije za prethodni postupak Suda BiH dostavlja u vidu zamolnica okružnim i kantonalnim tužilaštvima na dalje postupanje. Problem nastaje zbog toga što određena tužilaštva prihvataju da postupaju po staroj praksi u skladu s ‘Banjalučkim sporazumom’, dok se pojedina tužilaštva pozivaju na zakonitost u postupanju. Posledica takvog odnosa je neažurnost po pitanju obdukcija i identifikacija ranije ekshumiranih tela”, odgovara Bogdanić.

Slučaj “Vitkovići”

Kako pomenuto tužilačko “dvovlašće” – uz “dvovlašće” na Institutu - može da deluje na porodice nestalih, nedavno se mogao uveriti Mićo Kostić iz Foče, tragajući za posmrtnim ostacima svojih rođaka, jedanaest članova porodice Delić iz sela Crkvine kod Goražda. Nakon privatne istrage, Kostić se pre mesec dana obreo ispred Centra za obdukcije i identifikacije u krugu bivše Hemijske industrije „Azot” u Vitkovićima kod Goražda, pokušavajući da proveri da li se tu nalaze posmrtni ostaci njegovih nestalih rođaka. Kostić je, naime, dobio informaciju da su jedanaestoro Delića, nakon što su ubijeni, najpre tajno sahranjeni, da bi kasnije njihovi posmrtni ostaci bili ekshumirani i prebačeni u taj Centar, a da do danas nisu identifikovani.

“Nakon što smo dobili odobrenje Kantonalnog tužilaštva Goražde da možemo pristupiti u Vitkoviće, stiglo nam je i rešenje Instututa, koje je potpisao Milan Bogdanić. Čak su nam dodelili i dva svoja radnika s kojima smo trebali ući i uveriti se da li su baš tu tajno sahranjeni i moji Delići iz Crkvina i još desetak Srba iz Vitkovića. Prvo razočarenje je stiglo nakon što su nas ovi radnici obavestili da im je naređeno da ne dolaze. Umesto njih je u Vitkoviće, s jednim inspektorom, stigao kantonalni tužilac Mirsad Bilajac. Bez ikakvog povoda i razloga osuo je drvlje i kamenje na nas, pitajući nas ko smo i šta ćemo mi tu, na šta smo mu pokazali njegovo, a potom i rešenje Bogdanića. Na to je on samo uzviknuo: ‘Kakav Milan Bogdanić, ja priznajem samo rešenja Amora Mašovića’! Ostali smo bez reči”, ispričao je Kostić.

Pokušavajući da razjasni ovu situaciju, Bogdanić je rekao da je primio zahtev od Opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS iz Foče da posete Centar u Vitkovićima, ali da ih je potom uputio na Kantonalno tužilaštvu u Goraždu. “ U Goraždu je dan uoči posete boravio službenik Instituta kako bi pripremio prihvat delegacije iz Foče. Međutim, zbog zahteva delegacije Udruženja da ostvari neposredni uvid u stanje ekshumiranih tela u svakoj vreći, došlo je do nesporazuma oko nadležnosti, odnosno oko toga ko ima ovlašćenje neposrednog kontakta sa skeletnim ostacima uključujući i druge materijalne dokaze u vezi sa sudbinom nestalih”, rekao je Bogdanić. S druge strane, članovi porodica nestalih goraždanskih Srba optužili su Bogdanića za opstrukciju i, čak, najavili podnošenje krivične prijave protiv njega za ometanje istrage.

ICMP- kritike, optužbe, odgovori

Koliko će Kostić i ne samo rođaci nestalih goraždanskih Srba, nego i svi ostali, morati još da se načekaju kako bi dobili potvrdu identiteta za ekshumirane posmrtne ostatke svojih najmilijih – posebno je pitanje. Milan Bogdanić tvrdi da oko 2.500 ekshumiranih a još neidentifikovanih tela, od čega 600 u RS – predstavljaju “problem nasleđen još iz vremena ratnih razmena i rada entitetskih komisija”. A da li će taj “problem” biti rešen, izgleda da ni u Institutu ne mogu da garantuju. Pri tome, odgovornost prebacuju delimično i na porodice nestalih. ”Konkretno, 432 slučaja su s naše liste traženja nepokrenuta, što znači da niko od bližih srodnika nije dao krv. Za 299 traženih lica nema dovoljno date krvi od strane bližih srodnika, a u 38 slučajeva porodice nisu želele da daju krv za DNK analizu”, navodi Bogdanić.

Kada je reč o blizu 1.800 nestalih Srba za kojima se traga, Goran Krčmar tvrdi da su njihove porodice “dale 1.301 krvni uzorak koji je uspeo”. “Iz DNK laboratorije ICMP-a nam je saopšteno da RS ne treba da očekuje identifikacije, jer se, prema njihovim rečima, nijedan uzorak ne podudara. To je čudno, u najmanju ruku”, tvrdi Krčmar.

S druge strane, direktorica ICMP-a Ketrin Bomberger na ovakve i slične optužbe ne odgovara, jer ih ne smatra ozbiljnim. Ona tvrdi da su rezultati ICMP-a u BiH veoma dobri, poredeći ih sa rezultatima ICMP-a u Kolumbiji i Iraku, mada to nema previše smisla. To, uostalom, i sama primećuje. “Kada predstavnici iz ovih zemalja dođu u BiH kod nas, oni smatraju da je ono što smo uradili na polju identifikacije nestalih osoba pravo čudo, jer u njihovim zemljama nestali obično ne budu pronađe- ni”, kaže Bomberger. Na optužbe porodica nestalih osoba, direktorica ICMP-a priznaje da je dužna da odgovori. “Optužbe koje nam upućuju porodice nestalih su ono na šta moramo odgovoriti, jer boli ako oni ne veruju ili optužuju. Na primer, postoje optužbe, koje dolaze od manjeg broja ljudi iz RS, da ICMP neće da identifikuje nestale Srbe. Pokušali smo da razgovaramo sa njima, da im objasnimo da to nije tako i šta se stvarno događa, ali oni kažu da će verovati u ono u šta žele da veruju. Nama je bitan naš kredibilitet u celom ovom procesu. Ovakve optužbe bole, ali najviše bole članove porodica nestalih, oni su zbunjeni, ne znaju kome da veruju", odgovara Bomberger.

Ipak, na račun ICMP-a nisu upućene samo optužbe “manjeg broja ljudi iz RS”, već i od strane pojedinih Bošnjaka koji su se u proteklom periodu istakli po rezultatima u procesu traženja svojih nestalih sunarodnika. Bolje rečeno, optužbe koje je u više navrata prema ICMP-u i Institutu uputio Jasmin Odobašić do sada nisu uverljivo opovrgnute. A reč je o osobi koji važi za “čoveka broj 2” – odmah iza Amora Mašovića – u procesu traženja nestalih Bošnjaka. Odobašić je danas zaposlen u Institutu, ali je, praktično, isključen iz procesa traženja.

“Napravio sam ‘veliku grešku’: moj tim je, počev od 1994. godine, ekshumirao nestale osobe u 20 krajiških gradova u procentu od 72 do 92 odsto. Nijedan tim nije uradio ni približno toliko i bili smo veoma blizu da završimo sa traženjem nestalih osoba u Krajini. Naravno, to je nekima zasmetalo jer je moja želja bila da se nestali pronađu juče, a njihova želja je da se pronađu za 10, 15 ili za 20 godina”, tvrdi Odobašić. On ne želi da imenuje osobe koje “ometaju” identifikaciju nestalih osoba, navodeći niz primera iz kojih, kako kaže, to može biti svima jasno.” Imamo tela iz 1996. godine sa kojih još nisu uzeli uzorke, imamo tela koja se jednostavno izgube. U Prijedoru tri DNK analize su urađene 2002. godine, a do danas nema tela sa kojih su uzete. Na stotine reekshumacija je izvršeno zbog njihovih grešaka, a nikada niko za to nije odgovarao. Tako je bilo i sa slučajem Avde Palića. Zaista ne mogu da shvatim kako to da sam ja 3. novembra 2001. godine ekshumirao telo, a da osam godina nisam znao da sam ga ekshumirao”, čudi se Odobašić, koji je u celom procesu zastupao Palićevu suprugu.

Retko ko se ne seća da je slučaj Avde Palića od 2005. godine služio gotovo svima u Sarajevu – počev od Pedija Ešdauna, a uključujući gotovo sve viđenije bošnjačke političare – za pretnje vlastima RS da će biti oštro sankcionisane ako posmrtni ostaci ratnog komandanta Armije RBiH u Žepi ne budu pronađeni. S obzirom da je Palić sa nekoliko svojih saboraca nestao nakon što je Vojska RS ušla u Žepu, zarad pronalaženja Palićevih posmrtnih ostataka Vlada RS je bila prinuđena da formira posebnu komisiju. Komisiji su čak dostavljana i takva “saznanja” da su Palićevi posmrtni ostaci tajno sahranjeni u Srbiji, godinama su saslušavani brojni svedoci, da bi se pre četiri meseca “ispostavilo” da su ti skeletni ostaci, zapravo, još krajem 2001. godine ekshumirani i preneseni u Centar za obdukciju i identifikaciju u Visokom u FBiH!?

“Glavni krivac je ICMP koja za osam godina nije uradila DNK analizu tela Avde Palića, a suodgovoran je Institut za nestale osobe BiH. Iz grobnice Vragolovi kod Rogatice 3. novembra 2001. godine ekshumirano je devet posmrtnih ostataka. Dvoje je identifikovano 2003. godine, a 2005. još troje. Zbog čega su čekali još četiri godine sa identifikacijom a da su znali da su identifikovani Mehmed Hajrić i Amir Imamović, koji su oteti sa Palićem ?! Velika je laž da je zakazala tehnika prilikom identifikacije. Slučaj Avde Palića je vrh ledenog brega koji je ukazao na ono što govorim već pet-šest godina. Stičem utisak da se namerno razvlači proces identifikacija nestalih zbog novca koji je u opticaju”, navodi Odobašić.

ICMP se, inače, finansira od stranih donacija, a Odobašić tvrdi da se kroz proces DNK analize “opere izuzetno velika količina novca svake godine”. “Strane donacije završavaju u džepovima zaposlenih u ICMP. Oni, jednostavno, nemaju interesa da predaju laboratorije za DNK domaćim stručnjacima. Njima je jako lepo u zemlji u kojoj od Dejtona do danas nije ubijen niti jedan stranac i u kojoj zarađuju koliko hoće. Neka se prošetaju malo do Čečenije, Avganistana, Iraka i neka tamo uspostave laboratorije, a neka našim ljudima prepuste posao sa našim žrtvama. Naš čovek može pogrešiti samo jednom, jer on ostaje ovde, a stranci dođu, naprave greške, debelo naplate te greške, a onda odu kući jer nemaju nikakvu odgovornost, a neki imaju čak i diplomatski imunitet”, uverava Odobašić.

U svojim optužbama Odobašić ide i dalje. ICMP naziva “poluprivatnom organizacijom”, koja dovodi kadrove “sumnjivog stručnog i moralnog kvaliteta”, ali pristaje da navede samo jedno ime. “Na čelu svih laboratorija DNK stoji izvesni Adnan Rizvić koji je prosipao svakojake priče o navodno novim metodama. Taj gospodin je po struci rudar i, nažalost, umesto da se bavi kopanjem ćumura, on se bavi DNK strukturom. Slično je i sa doktorima koje je dovodio ICMP i koji su pravili katastrofalne greške u osnovnim stvarima: nisu znali da odrede pol žrtve, pogrešno su utvrđivali starost žrtve, čak su sklapali neka tela tako da jedan čovek ‘dobije’ tri ruke”, tvrdi Odobašić.

Na Odobašićeve optužbe na račun transparentnosti i stručnosti u ICMP-u, direktorica Ketrin Bomberger nije želela da odgovara, navodeći da bi to bilo “potpuno ispod časti”. “Zemljama koje doniraju sredstva moramo opravdati sve što potrošimo, a da bi dobili novac, moramo pokazati i koliko je proces traženja nestalih važan”, rekla je Bomberger. Ipak, najavila je da će, upravo zbog raznih optužbi, “biti pozvano spoljno telo za evaluaciju kako bi bilo sigurno da je sve što se dešava u ICMP transparentno”.

Za sada ostaje neizvesno i pitanje daljeg finasiranja ICMP-a u BiH, s obzirom da je sve manje stranih donatora koji bi finansirali rad te institucije. Ali, čak i ako ne bi bilo više stranih donacija za rad laboratorija ICMP-a, izvesno je da bi domaće institucije morale da ih finansiraju. Uostalom, njihova moralna obaveza i jeste da odgovore na ono pitanje svih pitanja: koliko još godina potomci nestalih osoba moraju da čekaju da bi dostojno sahranili posmrtne ostatke svojih najmilijih ?

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u banjalučkom “Novom reporteru” 2.12.2009. godine)