Propagandna arhitektura srebreničkog mita

(Pečat, 11.2.2010)

Nekoliko ključnih dokumenata vezanih za rat, i pripreme za rat, na prostorima bivše Jugoslavije devedestih godina obeleženo je istom važnom karakteristikom: svi se na njih pozivaju, bezmalo svi diskutantni u autori – komentatori i analitičari, u pisanim ili usmenim raspravama ih pominju, međitim skoro niko ih nije ni video ni pročitao! Čuveni Memorandum Srpske akademije nauka paradigmatičan je kao primer za ovu pojavu. Predstavlja se kao unapred zacrtani strategijski plan za velikosrpsku agresiju. Međutim, ako uspete da ga nabavite, i kada budete počeli da ga čitate, pre će vas obuzeti dremež nego neodoljiva želja da otkopate srpske ratne sekire.

Vrlo uspešno, i na najširem društvenom planu, uvedena je praksa da se stručno raspravlja o dokumentima koja nije ni video ni pročitao skoro niko. To važi i za „Izveštaj komisije Vlade Republike Srpske o događajima u i oko Srebrenice u julu 1995. godine“, urađen po naređenju (i velikim delom po meri) tadašnjeg visokog predstavnika u BiH Pedija Ešdauna, koji je doživeo je sličnu sudbinu. Gotovo da je nemoguće na temu Srebrenice ući u ozbiljniju raspravu, a da se ne čuje notorna netačnost da je u tom dokumentu Vlada RS priznala da su njene snage streljale 8.000 muslimana. Na osnovu toga, nudi se zaključak da je svaka dalja diskusija na tu temu izlišna. Ali to što navodno „znaju“ svi, koji taj izveštaj nikada nisu imali u rukama, to u izveštaju uopšte ne piše.

Još jedan primer, možda najbezobrazniji iz ove kategorije, pre nego što budemo prešli na glavnu temu. Teško je izbrojati koliko je puta bila ponovljena neistina da je, posle odluke (2007) Međunarodnog suda pravde (MSP) u predmetu tužbe BiH protiv Srbije i Crne Gore, zvanična verzija srebreničkih događaja sada potkrepljena još jednim neoborivim nalazom da se tamo dogodio genocid. Zagovornici te linije tvrde da sada više nemamo samo jednu (u predmetu Krstić) nego dve autoritativne presude kojima je „genocid“ u Srebrenici zvanično utvrđen. Prema tome, po njima, o čemu dalje tu ima da se priča?

Računajući na praktičnu nemogućnost da će većina ljudi nabaviti i pročitati presudu MSP, oni nonšalantno prelaze preko jedne vrlo „zanemarljive“ pojedinosti. Dokaze o tome da li se u Srebrenici odigrao genocid ili ne, taj sud uopšte nije posebno razmatrao. On je samo preuzeo, kao presuđenu činjenicu, ranije donet zaključak MKTBJ (poznatijeg kao Haški tribunal) u predmetu Krstić. To znači da stav Međunarodnog suda pravde ne može biti verodostojniji i bolje utemeljen od presude MKTBJ, iz koje je izveden i na koju se poziva. U svakom slučaju, Međunarodni sud pravde stao je na stanovište – šta god da se dogodilo u Srebrenici – da Srbija za to ne snosi krivicu, pa ni za „genocid“. Za debatu o odgovornosti Srbije to je sasvim dovoljno. Svaka provera relevantnih presuda brzo bi raskrinkala lažne argumente onih koji tvrde nešto suprotno. Izašla bi na videlo činjenica da presuda MSP ne samo da ne ide u prilog zagovornicima zvanične srebreničke priče, već da ona, naprotiv, u značajnim segmentima njihove teze ozbiljno ugrožava. Ali koliko „običnih“ ljudi ima vremena i mogućnosti da se time bavi? Upravo za to i postoje „stručnjaci“ i „analitičari“, da nam sve objasne, zar ne? Sudeći po rezultatima njihove delatnosti, pogotovu na polju stvaranja opšte zabune i širenja dezinformacija, kao propagandisti oni nisu loši.

U ovu seriju primera, kako interesne grupe sa skrivenom agendom zloupotrebljavaju poverenje javnosti i na način kako to njima odgovara falsifikuju činjenice, kada procene da bi tihoj većini bilo teško da ih uhvati u laži, mora se uvrstiti i predmet generala Radislava Krstića. On je bio komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, kome je Haški tribunal sudio u vezi sa zločinima u Srebrenici. Po okončanju drugostepenog procesa 2000. godine, general Krstić je dobio 35-godišnju kaznu za „pomaganje u izvršenju genocida“ (aiding and abetting). Kao što smo naveli, ne samo da je kasnije Međunarodni sud pravde tu presudu preuzeo, već je, po istom principu „presuđene činjenice“, ona zatim inficirala i nekoliko drugih predmeta pred Haškim tribunalom, koji su se odnosili na Srebrenicu. Zato je vrlo korisno obaviti analizu bar osnovnih komponenata te presude da bi javnost imala mogućnost da proceni njenu utemeljenost i njen stvarni domet.

Na internet sajtu Haškog tribunala, http://www.icty.org/action/cases/4, lako će se pronaći presuda generalu Krstiću. Za one koji tome ne mogu da pristupe, iznećemo nekoliko bitnih momenata u presudi koji su usko vezani za pitanje Srebrenice, i najvažnije zaključke veća o tome šta se u julu 1995. tamo dogodilo.

Jedna od glavnih osobenosti tog predmeta, koja se mora istaći, ma koliko to širokoj javnosti delovalo iznenađujuće je sledeća. Težište dokaznog postupka odbrane u predmetu Krstić nije bio masakr u Srebrenici, već tehničko pitanje da li se u relevantnom periodu general Krstić formalno nalazio na položaju komandanta Drinskog korpusa, ili ne. Neposredno po ulasku srpskih snaga u Srebrenicu (11. jula), ali pre nego što je većina pogubljenja krenula, dotadašnji komandant Drinskog korpusa, gen. Živanović, 14. jula 1995. bio je smenjen i na njegovo mesto je bio postavljen gen. Krstić. Teza tužilaštva je glasila da je Krstić komandu preuzeo odmah. Razlog zašto je tužilaštvo na tome moralo insistirati je jasan: da bi snosio odgovornost za činjenje, nečinjenje ili nekažnjavanje prekršilaca zakona i pravila rata u zoni odgovornosti Drinskog korpusa, gen. Krstić je morao biti komandant.

Teza odbrane, uz predočavanje niza relevantnih dokaza, bila je da se primopredaja dužnosti od Živanovića na Krstića dogodila tek 20. jula, dakle nakon inkriminisanih događaja, tako da je nemoguće gen. Krstića teretiti za krivična dela počinjena van perioda kada je bio komandant.

Forenzički dokazni materijal, koji se odnosi na pogubljenja i na ekshumaciju masovnih grobnica, da još i ovo dodamo, u predmetu Krstić tužilaštvo je predočio u prilično kasnoj fazi suđenja. Veće odbrani nije dodelilo ni vremena ni adekvatne resurse da taj vrlo važan i složen materijal detaljno prouči, tako da je odbrana u odnosu na osporavanje najvažnijih materijalnih dokaza bila praktično hendikepirana. Kao što se ispostavilo godinama kasnije, kada su stručnjaci naše nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“ taj materijal proverili od prve do poslednje stranice, on je krcat ozbiljnim nedostacima i najvećim delom on uopšte ne podržava glavne teze tužilaštva. (Za pregled najvažnijih rezultata, videti Novu srpsku političku misao, „Nepromišljena preporuka predsednika Tadića“, 12. januar 2010. godine.)

Advokati generala Krstića su ozbiljni i iskusni profesionalci. Njihov strateški izbor, da bi okosnica odbrane trebalo da bude formalno pitanje primopredaje dužnosti, a ne koliko je ljudi posle zauzimanja Srebrenice bilo pobijeno, sa stručnog stanovišta potpuno je validan. Ako u vreme kada su se zločini događali Krstić nije bio komandant, to je kraj priče, bar za generala Krstića. Naravno, pored stručnosti, oni su možda tu pokazali i određenu dozu političke naivnosti ako su verovali da će ustanova kao Haški tribunal pristati da se pitanje, koje je njenim sponzorima od prvorazrednog političkog značaja, rešava na čisto formalističkom i tehničkom planu.

Da rezimiramo. Svakako da je na suđenju gen. Krstiću bilo reči o pogubljenjima posle ulaska srpskih snaga u Srebrenicu. Svakako da je tužilaštvo predočilo dokaze kojima je raspolagalo na tu temu, mada je to bilo u poodmakloj fazi suđenja i na način koji bi se najbolje mogao opisati kao prepad, a ne primena načela „jednakosti po oružju“. Ali iako je o pogubljenjima bilo reči, mora se podvući da po tom pitanju, na suđenju Krstiću, nije bilo sveobuhvatne forenzičke analize ili suštinske rasprave. Navodi tužilaštva o 8.000 žrtava prošli su bez ozbiljnog osporavanja (mada je dr. Zoran Stanković svedočio kao veštak u predmetu). Forenzički materijal, koji je jedini i isključivi corpus delicti na kome je optužnica počivala, nije bio ispitan na onako temeljan način kao što bi to verovatno bilo slučaj da su obim zločina i njegova pravna kvalifikacija bili tretirani kao centralno sporno pitanje na suđenju.

Kao savesni profesionalci, branioci gen. Krstića svoj zadatak su videli pre svega u dobijanju oslobađajuće presude u korist svog klijenta. Ako Krstić nije bio komandant Drinskog korpusa u vreme kada su se zločini dogodili, nebitna je cifra ubijenih, pa čak i pravna kvalifikacija dela u odnosu na one koji su u njegovom izvršenju stvarno učestvovali. Pitanja koja se u vezi sa Srebrenicom nalaze u centru pažnje javnosti sada, u šemi odbrane generala Krstića bila su od drugostepenog značaja. To je važno znati, zato što iz tog razloga tokom procesa njima nije bila posvećena pažnja koja bi bila srazmerna njihovom stvarnom značaju. U onoj meri u kojoj se odnosi na stvari koje tokom suđenja nisu bile dovoljno rasvetljene i obrađene, pogotovo kada je reč o izuzetno krupnim pitanjima kao što su genocid i broj postradalih, sudska presuda u odnosu na optuženog Krstića lično može da bude izvršna, ali ona ne može da računa i na opšti kredibilitet.

Prvi i osnovni zaključak analize presude u predmetu Krstić glasi: na tom suđenju, iz razloga koje retrospektivno gledano možemo prihvatiti kao opravdane ili ne, pitanja o tome šta se dešavalo posle 11. jula 1995., koja iz današnje perspektive jesu glavna, tada nisu bila pretresena adekvatno. Jedina osoba koja nema drugog izbora osim da plati cenu tih strateških odluka, koje su bile donete za vreme suđenja, jeste – general Krstić. Država Srbija, Republika Srpska, i građani tih zemalja ne smeju biti taoci tih odluka, niti ih iko sme opterećivati njihovim posledicama.

Druga stvar koja je veoma važna da bi se presuda generalu Krstiću pravilno valorizovala je sledeća. U onom delu koji se odnosi na predočavanje dokaza u vezi sa zločinima u Srebrenici presuda je totalno podbacila, i to dva nivoa. Prvo, čak i u kontekstu trenutka kada je bila objavljena, zaključci veća bili su očigledno nelogični, nategnuti i, mnogi od njih, profesionalno nedopustivi. Drugo, retrospektivno, u svetlu naknadnih uvida, analiza i saznanja u odnosu na materijalne dokaze, od one verzije događaja, koju je ta presuda legitimizirala, ne ostaje ništa.

Na tom prvom nivou moglo bi se istaći nekoliko važnih momenata. Da bi unapred doneti zaključak moglo upakovati u naizgled verodostojnu oblandu, Krstićevo veće moralo je da reši dva krupna problema. Sa formalno-procesnog stanovišta, imalo je da utvrdi okolnosti začetka zločinačkog plana da se zarobljenici pogube. Zatim, moralo je da reši problem hiljada žena, dece i ostarelih osoba iz enklave koji su bili okupljeni u Potočarima, a koje su snage Vojske Republike Srpske prebacile na sigurno. Kako jednu toliko kontraintuitivnu činjenicu uklopiti u teoriju o genocidu? Jedan uzgredan problem, koji je veće takođe imalo da reši, a koji se teško uklapao u tezu o genocidu, bilo je nekoliko desetina ranjenih muslimanskih boraca koji su tokom kritične sedmice posle 11. jula 1995. u srpskim bolnicama na području Bratunca i Srebrenice dobijali negu. To se događalo u isto vreme dok se van tih medicinskih ustanova, navodno, odvijao genocid nad njihovim zarobljenim kolegama iz enklave.

Na prvo pitanje, o vremenu i okolnostima začetka zločinačkog plana da se zarobljenici pobiju, veće je bilo prinuđeno iz čisto tehničkih razloga da improvizuje kakav-takav odgovor. Ono je u tome bilo ograničeno činjenicom da nikakvi jasni dokazi o takvom planu nisu postojali. Međutim, u okviru pregovora koji su bili vođeni između zaraćenih strana, između ostalog 11. i 12. jula 1995. godine održano je nekoliko sastanka u bratunačkom hotelu „Fontana“ gde su se okupljali vojni i civilni funkcioneri sa srpske strane. U nedostatku solidnijih indicija, veće je odlučilo da iskoristi tu okolnost. Bez obzira na svoje izričite rezerve u odnosu na svedočenje Miroslava Deronjića, koje se ocenjuje kao „nedosledno“ i delimično „dvosmisleno“, sa napomenom da je Deronjić, da bi izbegao suđenje i dobio manju kaznu, sklopio dogovor sa tužilaštvom i postao njihov svedok, Krstićevo veće ipak je zaključilo da se plan za masovno ubijanje nekako iskristalisao na tim sastancima u „Fontani“, iako tačno kako to ono nije bilo sposobno da objasni.[1]

Krupan izazov za veće bila je činjenica da je na hiljade muslimanskih civila iz Srebrenice preživelo zauzimanje enklave i da su srpske snage bile te koje su ih prebacile na sigurno mesto. Vrlo je protivno zdravom razumu insistirati da se tako nešto moglo dogoditi u okviru genocidne operacije. Za ovaj problem pronađeno je vrlo dovitljivo rešenje. Tužilaštvo je pomoglo veću tako što je angažovalo antropologa iz jedne zapadne države koja je dala iskaz da se u Srebrenici radi o tradicionalnom, patrijarhalnom, islamskom društvu koje bez muškaraca ne može da funkcioniše. To je Krstićevom veću dalo polaznu tačku za rešavanje ove dileme. Ako se pretpostavi da je uništenje muslimanske zajednice predstavljalo cilj srpske operacije, u svetlu navedene antropološke analize neubijanje reproduktivnog dela zajednice ne mora biti prepreka donošenju zaključka da je genocid zaista bio izvršen. Bez svojih muževa, žene više neće rađati decu, a u tako okoštalom tradicionalnom društvu, prema mišljenju veća, preudavanje ne dolazi realno u obzir. Zajednica izumire, i to je dokaz genocida.

Na takav način, u predmetu Krstić, veće je paradoksalnu činjenicu da počinioci genocida nisu dirali reproduktivni deo zajednice, koji je ujedno predstavljao i apsolutnu većinu stanovništva Srebrenice, vešto stavilo u službu svoje teorije da je tamo zaista bio izvršen genocid.

Najzad, na ravnom putu veća u Krstićevom predmetu pojavio se i jedan verovatno neočekivani „ležeći policajac“ u obliku nekoliko desetina ranjenih muslimanskih boraca kojima je u obližnjim kliničkim ustanovama VRS bila pružana medicinska nega dok su svuda naokolo, prema tvrdnji tužilaštva, svi zarobljeni muslimani bili streljani po kratkom postupku. Odbrana je ukazivala na ovu okolnost kao na dokaz da opšta namera da se pobiju svi muslimani kao takvi nije mogla postojati, pogotovo ako, kao ovi ranjenici, oni nisu predstavljali vojničku opasnost. U svom komentaru, veće dopušta da se tretman tih ranjenih zarobljenika izdvaja i da to predstavlja „anomaliju“. „To bi se, možda, donekle moglo objasniti kao strategija bosanskih Srba da izbegnu izazivanje sumnje kod međunarodnih faktora“, veće maliciozno ocenjuje ovaj humani gest, pa dodaje u prilog toj tezi da je tu u blizini još bilo osoblja UN te da je korektni tretman ranjenicima bio pružan iz čisto propagandnih razloga. Po logici veća, ti ranjeni muslimanski borci mogli su slobodno biti streljani, jer bi se to optuženoj strani isto hvatalo.

Čitaoci – kako pravničke struke, tako i drugih profila – biće dovoljno pametni da donesu ocenu ne samo o načinu kako o Krstiću veće raspravlja, nego i o opštoj intelektualnoj težini njegovih zaključaka. Sada ćemo sa teoretskog preći na empirijski deo presude.

Jedini corpus delicti zločina u Srebrenici koji postoji to su forenzički dokazi koji su nastali ekshumacijom 13 masovnih grobnica, gde se smatra da su bili sahranjeni streljani muslimanski ratni zarobljenici iz srebreničke enklave. Mimo tih nalaza, nemoguće je kompetentno govoriti o broju pobijenih. U par. 82 prvostepene presude, Krstićevo veće konstatuje da „od vremena zauzimanja Srebrenice, poprilično više od 7.000 lica nedostaje“ i da se iz spleta okolnosti da zaključiti da je „većina nestalih lica bilo streljano i sahranjeno u masovnim grobnicama.“

Kao što sada sigurno znamo, na osnovu nedavno obavljenih iscrpnih analiza forenzičkog materijala (koji se u međuvremenu skoro udvostručio po obimu, otkako je bila izrečena prvostepena presuda Krstiću), a što je, u vreme suđenja, uglavnom bilo van realnih mogućnosti odbrane, u 13 masovnih grobnica koje su ukupno ekshumirali stručnjaci haškog tužilaštva nalazi se nešto ispod 2.000 žrtava sa različitim obrazcima ranjavanja. Od tog broja, 442 žrtve imale su ligature ili poveze i za njih se sa sigurnošću može reći da su bili streljani, dok 655 ima ranu od metka što nagoveštava mogućnost da su i oni mogli biti streljani, mada je taj obrazac ranjavanja uklopiv i u teoriju smrti tokom ratnih dejstava. Kada se te dve cifre saberu, maksimum, za koji stoji da su mogli biti streljani, iznosi oko 1100. U vreme kada je bilo suđeno Krstiću, ukupan broj forenzičkih „slučajeva“ – dakle ne tela, zato što smo uvidom u forenzičku dokumentaciju tužilaštva ustanovili da jedan „slučaj“ nije jednak jednom telu i da slučaj može da se sastoji iz samo nekoliko kostiju – bio je oko 1.800. To je daleko ispod sadašnje cifre od 3.658 slučajeva, koja je i sama daleko od zvaničnog broja od 8.000 žrtava. Zato se postavlja pitanje: kako je veće u predmetu Krstić premostilo taj jaz između maksimalne hipotetičke cifre od oko 1.800 pobijenih, o kojima je na tom suđenju na koliko-toliko empirijski način moglo biti reči, i svoje pretpostavke, iznete u presudi, da je bilo „poprilično iznad 7.000“ žrtava – šta god to značilo – a što se uskoro zatim u javnom diskursu stabilizovalo na magičnoj cifri od 8.000?

Odgovor na to pitanje glasi: to su postigli igrama, izbegavanjima, neveštim izvlačenjima, simuliranjem i neretko drskim tvrdnjama da je belo – crno, i obratno.

Zapravo, sudska odluka u predmetu Krstićpriručnik je za proučavanje modusa operandi Haškog tribunala i potpuno teleološke prirode njegovog zaključivanja, bar po onim najvažnijim pitanjima gde bi različito rezonovanje sudijama moglo ispasti politički skupo i samim tim nedopustivo. Ova presuda klasična je po tome što ona nudi brojne ilustracije igrica u koje se veće upuštalo samo da bi obezbedilo uverljivost unapred donetim odlukama.

Konkretno, što se tiče žrtava Srebrenice, veće s jedne strane tvrdi da je prema „konzervativnoj“ proceni stručnjaka, u ekshumiranim grobnicama trebalo biti najmanje 2028 tela (par. 80). Veće ne identifikuje te stručnjake, niti ukazuje na metodologiju koju su oni koristili. Veće priznaje (par. 76) da je vrlo malo poveza za oči i ruke bilo izvađeno iz grobnica u području Nove Kasabe i Konjević Polja, a to su bila područja jakih borbenih dejstava. Veće takođe „ne isključuje mogućnost“ da određeni broj tela iz grobnica na kojima je bila izvršena obdukcija pripada muškarcima ubijenim u borbi (par. 77). Ali veće ipak zatim ne preduzima jedini profesionalno ispravan korak, a to je da te žrtve borbenih dejstava izuzme iz broja žrtava ratnog zločina. Umesto toga, da bi povećalo cifru, ono im dopušta da ostanu izmešani. U istom paragrafu, ono nastavlja sa izlaganjem neosnovanog zaključka da se „sveukupni“ forenzički dokazi tužilaštva poklapaju sa iskazima svedoka o masovnim ubijanjima „hiljada“ muslimana.

Pitanje: kako se izjavi svedoka može davati veća težina nego materijalnim dokazima, ukoliko se oni ne slažu? Suočeni s drastičnim nedostatkom ekshumiranih tela, što obavezan nalaz o počinjenom genocidu čini poprilično neverovatnim, Krstićevo veće sada pribegava drugoj taktici. Ono sve nade prebacuje u „preliminarna ispitivanja koja je sprovelo Tužilaštvo“ prema kojima se „očekuje“ da će nakon što se otvori još 18 dodatnih „neekshumiranih i verovatnih“ grobnica „ukupan broj nađenih tela vezanih za Srebrenicu značajno porasti.“ (par. 80) Očekuje? Smeju li se ozbiljni zaključci ovakve vrste donositi na osnovu prognoze? Konačno, u fusnoti 166 njihove presude veće bez kritičkih komentara prima na znanje i usvaja ocenu tužilaštva, a to je 2001. godine, da „ispitane, ali još neekshumirane grobnice“ sadrže 2.571 telo i da je „ukupan broj tela otkrivenih u masovnim grobnicama 4.805.“ Nije precizno navedeno da li se ovo odnosi na stvarna tela ili samo na „slučajeve“, odn. izolovane fragmente tela na osnovu kojih je krajnje otežano ili nemoguće izvođenje kompetentnih forenzičkih zaključaka.

Ali u ovom trenutku to je nebitno. Razlog zašto je nebitno je sledeći. Očito je da je prošlo skoro deset godina od 2001. godine kada su ove procene i prognoze bile napravljene, ali nigde nema ni traga od tih „otkrivenih“ 4.805 ubijenih osoba. Ove činjenički neosnovane „procene“ tužilaštva, plus loša logika veća, poslužili su kao osnova za pronalaženje genocida u predmetu Krstić,što je zatim jednostavno bilo preuzeto po inerciji i postalo je „presuđena činjenica“ u svim narednim srebreničkim slučajevima, kao i u presudi Međunarodnog suda pravde.

Postavimo na osnovu navedenog i jedno pitanje narodnom poslaniku Žarku Koraću koji želi da osporavanje „genocida“, koji se ovom presudom utvrđuje, kao i „nepoštovanje“ suda koji je ovakvu presudu izrekao, šta god to značilo, pretvori u krivično delo: da li ste vi spremni da zbog jedne ovako neprofesionalne burgije građane Srbije lišite prava da slobodno razmišljaju i da slobodno istražuju?

Verujemo da je danas apsolutno nepobitan zaključak: presuda u predmetu Krstić jedna je od glavnih komponenti u političkoj i propagandnoj arhitekturi srebreničkog mita. Kao većina sastavnih elemenata tog mita, i Krstićeva presuda jedan je bezobzirni blef. Rok trajanja tog blefa zavisi od kritične mase javnosti, koja se krivotvorenom verzijom srebreničkih događaja sistematski obmanjuje. Blef će se rasprsnuti onda kada javnost dokumenat koji joj se lažno tumači bude uzela u svoje ruke i kada se bude upoznala sa njegovim sadržajem.     

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“)