Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Земља колаборације |
уторак, 15. јул 2008. | |
Обновљени интерес за улогу Милана Недића, отвoрио је бројна питања и распалио сумњичавост идеолошких неистомишљеника. Наиме, представници Српске либералне странке, 3. јула 2008. поднели су захтев за рехабилитацију Милана Недића, генерала војске Краљевине Југославије и председника српске владе од 1941-1944. У захтеву се тражи да суд утврди да је Недић био жртва прогона и насиља и да су га комунистичке власти лишиле живота премда су тврдиле да је Недић извршио самоубиство. У захтеву за рехабилитацију негира се Недићева издаја земље и наводи да је влада под окупацијом формирана 29. августа 1941. ради `спасавања Срба од биолошког уништења` а сам Недић је функцију прихватио пошто му је предочено да је Хитлер одлучио да, у циљу смиривања ситуације, Србију окупирају трупе хрватских усташа, Мађара, Бугара и Албанаца. Подносиоци захтева за рехабилитацију навели су да је у време владе Недића у Србији размештено 600.000 српских и велики број словеначких избеглица. Овај захтев наводи на размишљања и смирен разговор о односу Срба према временима окупације која су прошла и оном што јесте. За оцену положаја владе Милана Недића важни су: а) развој догађаја у Европи и СССР-у и б) збивања на простору бивше Краљевине Југославије.
Фашистичка или расистичка Европа? Политички процеси на простору Европе и СССР-а, између два рата, заоденути су идеолошким штофом, а његова потка је представа о фашизму иза које се не наслућују приземне амбиције и везе између крупних капиталиста и фашиста, нити динамика широког система коалиција које су дуготрајна црта европске прошлости. Ако се уопште могу упоређивати режими Стаљина, Мусолинија и Хитлера, изгледа да су идеолошки много ближи италијански фашизам и совјетски комунизам него националсоцијализам и стаљинизам. За разлику од Стаљиновог комунизма који је гулаге стварао за своје грађане, немачки националсоцијалистички расизам усмерен је на освајање `животног простора` и истребљење нижеразредних народа. Комунизам хоће да поправи свет, а немачки националсоцијализам хоће да га освоји и преправи. Фашизам је потанко и изнијанисирано описиван, али слабије објашњаван, што најбоље показују детаљне и опширне биографије Хитлера или психолошке студије вођа Трећег рајха. Разуђено и широко приказивање појединих историјских актера уме да замагли саму суштину и домете покрета којим они управљају, а такође и закулисне и замршене циљеве влада и појединих интересних група. При упоређивању и вредновању фашизма и стаљинизма запоставља се однос нарасле економије западне Европе и Америке према области анекумене смештене источно од Урала. Хитлер не види простор за немачки народ на западу или југу Европе већ на истоку, те савез Немачке са Русијом сматра неодрживим и катастрофалним по Немце. Он запажа да су руски Словени ближи Французима него Немцима пошто их лаган, површан, разнежен живот у Француској више фансцинира, јер му је духовно сроднији него озбиљност немачке борбе за опстанак, те је руска интелигенција у Паризу нашла средиште сопствених потреба за цивилизацијом. За разлику од Словена, Хитлер показује дивљење према Енглеској и Енглезима, јер мисли да ако има енглеског светског царства онда не постоји политички мудар народ који би се боље уклопио у то царство. Хитлер спекулише да је предрасуда да би се Енглеска противила немачкој превласти у Европи. Он сматра да су природни непријатељи Енглеске Француска и Русија. Прва, због њених континенталних политичких циљева, а Русија, јер је претња Индији и власник извора нафте. Дакле, устрајно теоријско тумачење тоталитарне природе фашизма или стаљинизма олакшало је њихово морално изједначавање. Приповест о Европи подељеној на добре и зле (антифашисте и фашисте; комунисте и капиталисте) задуго је скривала разуђену геополитичку игру између СССР-а, Немачке, Британије и Америке у борби за источну Европу. Meђутим, оно што је блиско здравом разуму, јесте суштинска разлика између совјетског комунизма и фашизма на пољу међународних односа. Изједначавањем националсоцијализма и стаљинизма камуфлира се немачка освајачка политика. Излази да су Хитлер и Стаљин само два стране истог зла, премда је Стаљин бранио своју земљу од немачке незајажљивости. Совјетска империја зла нашла се у друштву фашистичке и самим тим постала жртва Другог светског рата, а Совјети су, уместо победника, постали зли непријатељи. Напад на таквог непријатеља, као у време Другог светског рата, имао је оправдање и морално утемељење. Ако се фашизам смести у оквире рата идеологија, онда се Хитлерова освајања могу тумачити као одговор на бољшевичку акцију 1917. Безбожничка доктрина националсоцијалиста о неједнакости народа могла је оправдати уништавање Словена и њихово бројчано свођење на нешкодљиву групу. Српска расправа на левици
Мапа подељене Краљевине Југославије 1941. године. У време Недићеве владе, поред Србије на југоистоку Европе, окупирана је само Грчка. Око Србије су углавном непријатељске земље све савезнице Хитлера (видети мапу). Пре свих, новоскројена НДХ у којој је број побијених Срба надмашио број избеглих. Следе Мађарска и Велика Албанија чије се контуре могу препознати на данашњим мапама на којима су Косово и Метохија исцртани обашка од Србије. Бугарска је обухватала део Србије и потпуно ју је одвојила од Грчке. Дакле, Србија је у време Недићеве владе имала статус поражене и раздељене земље. Њен статус провоцира бројна питања. Да ли је окупирана Србија имала могућност да бира хоће ли имати или не владу? Да ли је ипак неко морао да разговара са Немцима? Да ли је народ у Србији могао да се, као у време Турака, дигне и листом оде у шуму одакле би давао дуготрајни отпор непријатељу? Да ли је сарадња и пријатељство српских суседа са Берлином потхрањивало територијалне аспирације `добронамерних` суседа према непослушној Србији? Ако ове недоумице море српске историчаре њих нема код представника немачких окупационих снага. Тако, Херман Нојбахер, специјални изасланик Трећег рајха за Југоисток, у својим мемоарима констатује да су Срби у то време били дивљач за одстрел коју је свако могао некажњено да прогони и убија што је, по његовом мишљењу, угрожавало и немачку позицију. Сам Нојбахер уочава да југословенске власти у оптужници истичу да он настоји да ослаби партизански покрет `и то уз помоћ Недића и да спроводи политику Велике Србије` те да му је `пошло за руком да уклони из Београда Мајснера који је по Нојбахеровом уверењу, својом `тврдом линијом` терао људе у шуму и тако створио Немачкој политичке противнике. Уз помоћ врховног команданта за југоисток, фелдмаршала Фон Вајкса, који је прихватао његове предлоге, Нојбахер је успео да промени упутства која се односе на мере одмазде против становништва и стрељања талаца.` Сарадња без краја Историјске аналогије нису израз методолошке бриљантности. Међутим, слични историјски процеси тешко ће промаћи пажњи трезвеног ума, посебно ако се понове за живота исте генерације. Тако и збивања у два светска рата и ратном распаду СФРЈ подстичу на размишљање, како о догађајима тако и српским острашћеним расправама. Каква је разлика између полемике о патриотама и издајницима из доба када је Мирјана Марковић била на врху моћи и дебате о квислинзима и антифашистима у зениту Тадићевог тријумфа или пак о непријатељима народа у време Милована Ђиласа и Стевана Крајачића? Осим што пружају слику бинарног света и искључује трећу или четврту страну у разговору не нудећи ништа ново. Док је Недићева Србија била потпуно окупирана и опкољена, не баш пријатељским државама, Србија 1999. је била слободна, осим што се део њене територије налазио под војном контролом Атлантског савеза који је водио рат да би расправио европску деривацију метафизичког питања људских права Арбанаса. Ко данас од српских званичника сме јавно да каже да је Србија окупирана и опкољена, а да је НАТО пакт непријатељ народа? Премда сваки грађанин дубоко осећа да проживљава ту нелагодну стварност. Али зашто бисмо се тиме бавили ако већ истражујемо и изналазимо благодети сарадње са `пријатељским` силама? Уосталом људска душа има механизме одбране од овог неугодног стања, који се код најистакнутијих међу нама претварају у добро познат механизам идентификације са агресором или пак пркос. И страх и пркос и потиштеност понекада се пусто и балкански утапају у алкохолисаним транзиционим напојницама. Вероватно ни сам Милан Недић, свестан што чини, није тврдио да је земља окупирана, већ је водио своју битку за опстанак. Положај Недића не крије само моралне дилеме већ и животну драму, те се можемо запитати коме је било теже: Милану Недићу или Војиславу Коштуници. Први је смештао избеглице из разних крајева бивше Краљевине, а Милошевић, Ђинђић и Коштуница бринули су о несрећницима из истих крајева комунистичке федерације. Према подацима владе Републике Србије, зависно од жестине ратних сукоба и извора података, број избеглих и расељених, на територији Србије и Црне Горе у последњој деценији двадесетог столећа кретао се од 350.000 до 800.000 лица. Биће да међу њиховим бригама о прогнанима нема велике разлике осим што српски вођи стоје на различитим тачкама временске скале. Разлика између њих је, можда, у емотивној реакцији на стресну ситуацију. Изгледа да су Недић и Дража имали већи страх од Павелићеве Независне, Хортијеве Мађарске, Бугарске и шиптарског башибозлука, него данашњи српски вођи од корпуса арбанашких побуњеника које обучава Пентагон. Ако се посматра ток српске избегличке реке некада и сада или скрене поглед на географску мапу Балкана лако је уочити конвергенцију облика Недићеве и савремене Србије.
Историја српске колаборације ипак није завршена. Она се наставља, а са њом и недоумице: ко је прави сарадник, а ко није и зашто сарадници из једне епохе својим претходницима острашћено стављају жиг колаборационисте. У ствари, нејасно је чија мера је права и ко има коначну реч. Замршених примера много је, али поучан је црногорски. Наиме, представник немачког окупатора, Нојбахер запажа, у томе није усамљен, да Црногорци имају самосвест да су они најбољи Срби, а шездесетак година касније значајан део српске демократске номенклатуре морално и материјално помаже црногорски сепаратистички покрет који је шизофрена негација српског. Некада се ишло у савез са Мачеком – данас са зеленашима кријумчарима – а на ползу целог рода. Исто тако, тај представник Немаца предложио је 1943. Рибентропу да се формира Великосрпска федерација која би се састојала од Србије, Црне Горе и Санџака. Истовремено, Милан Недић од Рибентропа тражи промену тадашњих провизорних граница Србије тако што би се Србији дала чиста српска подручја у Босни и Херцеговини, додељена Независној држави Хрватској, пошто Хрватска нема етничке и природне границе, тражи Косово, јер је оно јуначко гробље свих Срба. Рибентроп бесно одговара да чак ни једна Француска не може да постигне да дође до ревизије њених граница те је српски захтев, док траје рат, неприхватљив. Данашњој Србији не прети немачка окупација, али најистакнутији Срби различито размишљају о сарадњи са Вашингтоном, најзаслужнијим за формирање самозване државе Косово. Неки од њих диве се америчкој моћи, као њихови преци Рајху, одлазе на пријеме америчких представника и раде на споразуму којим би Косово добило независност, али на начин прихватљив за Београд. Притиснути теретом Косова и не стижу да размишљају о `чистим српским подручјима у Босни и Херцеговини` која су у Дејтону добила јасну контуру и име – Република Српска. Очигледно је да се времена мењају, а са њима и граница између сарадње и отпора поробљених, увек жељних живота у неком новом и бајковитом европском реду. Да ли је у таквим временима умесно постављати питање где се налазе кости Недића и Чиче или ту тајну треба препустити душама наследника њихових џелата. Ако ништа, барем знамо где су сахрањени Крцун, Стамболић, Ђинђић и Милошевић. Учесници српског идеолошког рата постали су обзирнији према посмртним остацима противника, можда само зато што је сукоб између припадника неуморне левице. Није ли је то наговештај да је српска власт самосталнија од оне у доба Недића и Михаиловића?
|