Подељени градови

Разматрање поводом двадесетогодишњице уједињења Берлина

Велики број подељених територија на српском говорном подручју указује на тешкоће становништва и неприродно стање које рађа нове сукобе. Ретко који народ има толико спорних територија, подељених градова и енклава. Са Србима би се могли упоредити Курди насељени у Турској, Сирији, Ираку, Ирану али они до сада нису имали своју државу. Градови попут Сарајева (некада највећег српског града после Јасеновца и Београда), Вуковара, Карловца, данас скоро да немају Срба. Два велика и историјски важна топонима, Јерусалим и Берлин, сведоче о горкој судбини народа који су деобари или пак предмет деобa. Неретко су подељени ради кажњавања поражене стране у рату. Сваки град деобе и мржње носи бреме прохујалог времена и отуда га ваља посматрати као topos велике енергетске напетости или као војну тачку на којој савременици започињу кавгу или завршавају раније почету битку. Најбољи пример је Берлин, после другог светског рата, а његовa прошлост можда се тиче будућности српских градова која је већ почела. Посебно што су домаћи политичари почетком јуна 1999. тражили денацификацију Србије, док су кроз Београд пролазили руски тенкови упућени у Приштину. Данацификација Србије, о којој се говори и данас, није само правни или политички захват против пораженог и недостојног противника већ идеолошки оквир, наметнут снагом оружја.

Косовска Митровица

Општина Косовска Митровица удаљена је четрдесетак километара од Приштине и заузима око 350 km² површине. Осим града обухвата и 49 села. Град и два села (Суви До и Свињаре) етнички су мешовити док су остала села албанска.[1] Северни део Митровице насељава око 20 000 становника од којих је 17 000 Срба (5-7 000 интерно расељених лица) док је око 3 000 Албанаца, Бошњака, Рома, Ашкалија и Египћана.[2] Река Ибар дели Митровицу и две сукобљене заједнице а мост је својеврсни српско-албански Checkpoint Charlie. Ибар је уједно и јужна линија одбране Србије од албанских напада. Митровица данас симболише историјски и културни дисконтинуитет Срба који обележава вековни отпор исламској култури.[3] Отуда не чуди што су Срби из ових крајева малодушни, меланхолични и прожети осећајем беспомоћности.[4]

Сплет околности Митровицу је учинио посебно важним градом у овом делу Старе Србије. Није без основа мишљење стручњака Међународне кризне групе (МКС) да је Трепча Берлински зид Косова. Експерти МКС изводе закључак да албанска мањина („Косовари“) у срцу свог идентитета носи управо рудник Трепчу![5] Кризна тачка у односу Срба и Албанаца, мисле стога, биће Косовска Митровица а пре свега рудник Трепча.[6]

Подела Косовске Митровице привременог је карактера. Албанци, вероватно, рачунају да ће ускоро моћи да побију, протерају и асимилују пацификоване Србе из северног дела града а Срби пак, да им status quo одговара као подношљиво стање неравнотеже.

Овом иду у прилог савремени погледи на српски идентитет и његову наводну подељеност који се назиру у зборнику радова под насловом: Савремена култура Срба на Косову и Метохији.[7] Овај Зборник плод је пројекта Филозофског факултета у Београду под насловом: „Антрополошко истраживање савремене културе Срба на КиМ“ урађеног 2008. године а по поруџби Министарства за Косово и Метохију РС.[8]

Трст

Трст је јадранска лука чија прошлост подсећа на историју Данцига и Одесе. До Другог светског рата имао је самосталност која је 1947. кулминирала покушајем да се прогласи независна држава под заштитом УН као „Слободна територија Трст“. Овај простор подељен је у две зоне Моргановом линијом. Зона А, 1954. припала је Италији, зона Б припала је Југославији (слика 1). Тек 1975. Осимским споразумом утврђена је коначна граница између Италије и СФРЈ. Криза око овог града била је битка између Италије и Југославије, за претежно италијански град. Још увек је у сећању поклич маса у Србији, предвођених комунистима тога времена: „Живот дамо, Трст не дамо!“ Ипак, ваља запазити да је Трст имао чвршће гаранције од Гдањска пошто су оне долазиле од УН, Италије и Југославије. Код Италијана никада није згасао жал што су Новиград, Умаг, Пиран, Изола и Копар подељени између две тадашње југословенске републике – Хрватске и Словеније. Управо се данас Словенија и Хрватска споре око границе у Пиранском заливу. Тршћанска криза производ је односа романских и словенских народа и покушаја словеначких и хрватских комуниста да се уз помоћ Југославије домогну Истре и Трста и тако отму Италији оно што она сматра за своје. И данас, као и некада док је био на дну гвоздене завесе, Трст личи на крајњу тачку Запада који себе сматра јединим достојним наследником грчке Европе, и њеним истинским савременим тумачем. 

Слика 1. Разграничење у зони Трста између Италије и Југославије

Дистрикт Брчко

Брчко је главни град среза брчанског. Лежи на реци Брки, десној притоки Саве у североисточној Босни. Укупна површина градског подручја је 183km². Налази се у средишту босанске Посавине и северне Мајевице на периферији Републике Српске и њеном крајњем северу.[9] Ово место симболично раздваја два крила Републике Српске и саму Босну. Дакле, Брчко формално није подељен град већ град који дели РС (слика 2). У правном смислу нејасна је позиција Брчког пошто је након Дејтонског споразума постало посебан дистрикт, а уз то има обележја ентитета (извршна, законодавна и судска власт). Отуда неки мисле да је Брчко у ствари трећи ентитет у Босни и Херцеговини.[10]

Слика 2. Положај Брчког у Босни и Херцеговини[11]

Уставно-правни положај Брчког сведочи о замршеном устројству босанске државне творевине републиканског типа, ограниченог суверенитета, сложене државно-правне структуре са елементима федерације и конфедерације.[12]

Површина Брчког занемарљива је у односу на укупну површину Републике Српске. Прекид територије РС у рејону Брчког не може се надокнадити ни на једном другом делу Босне и Херцеговине јер би западни регион Бањалуке и Добоја био одвојен од Подриња.[13] Отуда регион Брчког за РС има непроцењиви геостратешки значај пошто обезбеђује територијалну целовитост и политичку стабилност.[14] Привредни значај ове регије ваља оценити као занемарљив. Брчко је у ствари стратешка тачка под контролом Вашингтона која омогућава контролу РС и МХ федерације. Изласком Хрватске на Дунав ојачана је њена позиција и рањивост РС у рејону Брчког. Ако се пак посматра положај Брчког у односу на Муслиманско-хрватску федерацију сасвим је јасно да се оно налази далеко од главних гравитационих центара тог ентитета, пре свега зоне Сарајево-Зеница-Јабланица.

Поред војно-стратешког значаја Брчко има важно место у историји Срба у Босни. Оно је израз балканске беде, страдања и убијања у Божје име. О зверствима на подручју Брчког има много сведочанстава, како у време Другог светског рата тако и у време рата 1992-1995.[15] Злочини који су се поновили при крају двадесетог века у читавој Босни, нису мимоишли Брчко и околна села.[16] Обновљене су насилне промене етничког састава које су у 19. и 20. веку чиниле турске и аустроугарске власти ненаклоњене православном становништву. На почетку 21. века дистрикт Брчко је оваплоћење босанске мржње преточене у уставно-правну форму под надзором подстрекача.

Слика 3. Предлог разграничења два ентитета који је изнела Република Српска и разграничење према Дејтонском и Париском споразуму[17]

Инострано туторство над дистриктом Брчко има два основна циља: очување напетости између завађених група различитих религија и очување положаја иностраних тутора. Сам ток преговора у Дејтону 1995. и каснија решења на терену то најбоље потврђују (слика 3). Управо различити интереси и тежње локалних заједница и великих сила произвели су правно-политички поредак који Босну чини сувишном и неодрживом државом. Једнако је и са дистриктом Брчко који је виртуелна држава делилац и почетна тачка новог сукоба при првој промени геополитичког аранжмана.

Јерусалим

Јерусалим је најпознатији град који носи жиг подела и сукоба још од библијских времена. На његовом тлу су подједнако важне три верске заједнице: хришћанска, јеврејска и муслиманска. Од 587. године пре Христа, када је окончана власт Јевреја у Палестини, Јерусалимом су владали хришћани, муслимани, Арапи и Турци. Од 1917. Јерусалим је био у рукама британских трупа а 1948. Израел је заузео нови а Јордан стари део Јерусалима. После тога су израелске снаге заузеле читав град. Израелци своје право на град полажу на основу уверења да његово савремено становништво потиче од библијских Јевреја. Резолуцијом бр. 181 УН-а од 29.11.1945. Палестина је подељена на две државе: арапску и јеврејску а Јерусалим је добио статус corpus separatum.[18] Након стварања јеврејске државе Израел и Јордан су 1948. окупирали Јерусалим. Израел је 23.1.1950. године преселио сва министарства из Тел Авива у Јерусалим и прогласио га за главни град.[19] Већ 1967. израелске трупе заузеле су читав град. Јевреји су одувек сматрали да је њихово право над Јерусалимом јаче од арапско-муслиманског, пошто Израел без Јерусалима као центра јеврејства нема будућност. Након формирања израелске државе и заузећа Јерусалима, Јевреји су учврстили политичку и демографску позицију а 1980. године, после кемпдејвидских преговора, законом је потврђено да је Јерусалим главни град Израела.[20]

Слика 4. План Уједињених нација из 1947. о подели Палестине и мапа Јерусалима (анекс Б)[21]

Берлински проблем

Берлински проблем важан је за Србе из више разлога. Пре свега он је модел окупације једне земље и њеног распарчавања, образац политичког приземљења противника и његовог подјармљивања. Поред тога што је Немачка 1945. поништена и подељена, њено седиште, Берлин, испарцелисан је на окупационе секторе.[22] Пошто се Берлин налази у источном делу Немачке његова деоба је показала одлучност победника да порази пруски милитаризам. Отуда је и држана конференција у Потсдаму.[23]

Окупациони режим успостављен у Берлину био је предмет бројних правних анализа а учесници у расправи у многоме су се разилазили. Али међународно право је, а то се до сада много пута потврдило, тек празна љуштура иза које стоје односи снаге заинтересованих и сукобљених сила.

Слика 5. Окупационе зоне у Немачкој 1947, са територијама источно од линије Одра-Ниса које су додељене Пољској и Совјетском Савезу, уз протекторат Сар и подељени Берлин [24]

Положај и значај града Берлина. Након капитулације Немачке 1945. године Берлин чини 20 градских округа (површина 884 km²) према пруском закону из 1920. године.[25] Споразумом сила победница, Берлин је издвојен у посебну територијалну јединицу на којој је успостављена заједничка управа четворне савезничке командантуре за Велики Берлин. Дакле, након слома Хитлерове армије (29. априла 1945) Немачка и Берлин су окупационо подручје САД, Британије, Француске и СССР-а (слика 5). Криза у односима између СССР-а и Запада довела је до поделе Берлина тако што је један део града дошао под контролу СССР-а, други део под власт три западне силе (САД, Британија и Француска). Западни сектор имао је површину од 481 km² са преко 2,2 милиона становника а источни око 1,2 милиона становника (403 km²) распоређених у осам округа.[26] Окупациона управа над Берлином уређена је на основу више споразума склопљених пре капитулације Немачке. Француска је накнадно укључена у поделу Немачке и додељена јој је зона у Западној Немачкој и два сектора у Берлину.[27] Подела Берлина на источни и западни десила се пре формирања две немачке државе. После Лондонске конференције девет западноевропских држава 12.6.1948. одлучило је да се формира немачка држава на територији америчке, британске и француске окупационе зоне. И тако је образована Савезна Република Немачка у Бону 23.5.1949. а у јесен исте године Немачка Демократска Република. Овим је формализована раније договорена подела Немачке. Савезници су после рата предлагали различита решења немачког питања. Англоамериканци су били на становишту јединственог привредног простора Немачке а Французи су тражили Сар и интернационализацију Рурске области и распарчавање Немачке. Совјети су посебно захтевали испуњење репарација.[28]

Окупациони режим Берлина санкционсало је више докумената. Пре свега је важан Протокол о окупационим зонама од 12.9.1944. којим се назначава подела Немачке у оквиру граница од 1937. године на три зоне, свакој од сила победница и посебно берлинско подручје које ће заједнички окупирати све три силе. Берлинско подручје окупирале су оружане снаге САД, Велике Британије и СССР-а а командантура састављена од три команданта управљаће подручјем Великог Берлина.[29] Други важан документ јесте Споразум од 14.11.1944. са допуном од 1.5.1945. којим је предвиђено стварање четири окупациона сектора и укључење Француске у заједничку управу града.[30] Трећи документ донет је по окончању рата и фактичке поделе Немачке (5.6.1945.) пошто владе четири земље победнице преузимају управљање Немачком на основу успостављеног окупационог режима и одлука о окупационим зонама.[31] Тринаестог августа 1946. донет је Привремени устав Великог Берлина којим је потврђена савезничка окупација.[32]

Са становишта политичке историје чини се да је занемарљива широка расправа вођена о правном основу окупационог режима. Колико је данас важно да ли се полазило од тога да је основ савезничке управе над Немачком безусловна капитулација и успостављена ратна окупација или пак антифашистичка окупација? Строго узев, Берлин је био у дубини источнонемачке територије те је његова подела последица договора сила победница пре него дословне примене међународног ратног права и останка савезника на заузетим територијама. У случају западног Берлина постојало је становиште да је окупација прерасла у војну интервенцију, чиме је отворено питање окончања присуства страних трупа.[33] На западу је било распрострањено мишљење да после дуго времена присуство западних сила губи обележја окупације и прераста у заштиту Западног Берлина. Останак западних трупа не темељи се на Потсдамском споразуму већ на окупационом праву после пораза Немачке.[34] Из чина савезничке победе произашла је и подела Немачке, али подела Берлина била је тежа и компликованија пошто је он био град смештен дубоко у ДРН. Овај положај Берлина изазивао је расправу око питања: на чијој се територији налази Западни Берлин – пошто се она не може сматрати terra nullius. Неки су сматрали да је јединствена немачка држава нестала као резултат потпуног пораза (deblatio) немачке војске 1945. безусловном капитулацијом и уништењем државне власти (нпр. Келзен). Други су мислили да је јединствена немачка држава нестала тек након оснивања две немачке државе.[35] У источнонемачкој литератури заступано је мишљење да је територија Западног Берлина у ствари део државне територије НДР пошто је Берлин окупирала Црвена армија а да је потом над Берлином успостављена четворна савезничка управа. СССР је био овлашћен да на НДР (после проглашења њене независности) преноси своја овлашћења вршења „врховне власти“ на целој територији своје зоне, па и Западног Берлина, где су се у време одржавања четворног окупационог режима државне железнице и водоводна мрежа налазиле и даље под искључивом управом совјетске војне командантуре.[36] Дакле, Берлин је био посебна окупациона зона на простору Немачке а Западни Берлин посебна зона у берлинској енклави.

Питање континуитета немачке државе. Посебно је било дискутовано питање континуитета (дисконтинуитета) Трећег рајха. Ова разматрања, у време окупације Немачке, живахна и динамична, са данашњег становишта изгледају скоро сувишна. Наиме, политичка одлука савезника пре пада Трећег рајха била је да се Немачка подели а разматрања правне природе и пропитивање одредби Хашког правилника о вођењу сувоземног рата, међународних уговора или начела occupatio bellica, изгледају ирелевантни са становишта практичне политике. У ствари, расправе о положају Берлина (1945-1990) вођене су о техничким питањима (правна, економска и комунална) пошто се нису могла отворити суштинска (политичка) питања.

Савремена држава има три обележја: територију, становништво и власт. Губитком било ког од њих држава нестаје као субјект међународног права. Није тешко уочити да је поред немачке војске након капитуалције маја 1945, у кратком року, нестала читава државна, политичка и друштвена структура Трећег рајха. Ова чињеница поткрепљује мишљење о дисконтинуитету немачке државе али и понашање савезника који су игнорисали постојање немачке државе у својим споразумима у периоду пред крај рата и после његовог завршетка. Потсдамски споразум потврђује нестанак Трећег рајха.[37]

Границе Берлина. Поред статуса Западног Берлина важно питање у односима двеју немачких држава и савезника важна је била његова граница. Демаркациона линија између источног и западног сектора протезала се 43 километра а остали део између западног Берлина и НДР дуг је 111 километара.[38] У различитим периодима ова граница била је, кад више кад мање, пропустљива (царинска контрола, преглед исправа, замена новца), што је зависило од односа двеју немачких држава и великих сила.

Посебно је регулисан правни режим приступа Берлину савезничких окупационих трупа (САД, Британија и Француска) Великом Берлину и то ваздушним коридорима, железницом, аутострадама и воденим путевима. Али ваљало је уредити и цивилни, путнички и робни промет других земаља. Савезници су споразумима уговарали масу терета за превоз пловним путевима, железничке линије, ваздушне коридоре и режим њиховог коришћења, како за снабдевање савезничких трупа тако и трећих држава. Железнички саобраћај био је компликован пошто су постојали путнички возови (некада су им припајани међународни вагони), савезнички и немачки теретни возови и мешовити возови.[39]

Предлози за решење Берлинског проблема. Након стабилизације прилика у Немачкој, посебно након њене поделе на две државе, стално се размишљало како решити берлинско питање. Наравно, нека су решења била парцијална (решење текућих питања – транспорт, снабдевање и сл) али берлински проблем сажимао је све недоумице око решавања немачког питања. Било је неколико предлога: 1) укључење Берлина у СР Немачку, 2) укључење Берлина у ДР Немачку, 3) задржавање тадашњег стања (status quo) и 4) успостављање посебног статуса града.

Предлог да се Западни Берлин укључи у СР Немачку полазио је од тога да је он са њом остварио правно, политичко и економско јединство те је ту чињеницу ваљало признати. Стране трупе на његовој територији означаване су као заштитне.[40] Дакле, Западни Берлин као и друга подручја изван тадашње СРН, које су улазиле у јурисдикцију немачке државе 1937, требало је, мислило се, ставити под окриље СРН.[41]

Други предлог решења Берлинског питања бејаше прикључење Западног Берлина НДР. Решење се темељило на мишљењу да је западни део града изузет из НДР те га треба ујединити са државом у којој се налази. Дакле, према овом схватању у области Западног Берлина био је суспендован суверенитет НДР.[42]

Било је мишљења да Западни Берлин треба прогласити слободним градом. Совјетска влада предложила је 1958. Америци, Британији, Француској, западној и источној немачкој држави укидање четворног окупационог статуса Берлина и стварање слободног и демилитаризованог града Западног Берлина. Слободан град Западни Берлин био би неутралан и демилитаризован, са сопственом владом, имао би статус као неутрална Аустрија, са евентуалним гаранцијама УН.[43]

План конфедералног уређења Немачке надовезује се на план да се Западни Берлин претвори у слободан и демилитаризован град. Овде се полази од три немачке јединице, СРН, НДР и слободног града Западног Берлина чији би положај и међународни статус био прецизно дефинисан уговором о стварању немачке конфедерације.

Занимљив је и предлог америчког новинара немачко-јеврејског порекла Волтера Липмана и Никите Хрушчова да Западни Берлин постане седиште УН. Предлог се појавио после 1958. тј. после совјетског предлога о стварању слободног демилитаризованог града Западног Берлина.[44] Чак и у оно време овај план био је смео. Положај Берлина, посебно западног, вазда је изазивао недоумице и тешкоће око статуса постојеће власти, употребе малог и ограниченог простора, прилазних саобраћајница и сл.

*********

Подељени градови камичак су у мозаику историје погубних ратних и политичких обрачуна држава и владара. Збивања на балканском простору, у последњих двадесетак година, изнова потврђују погубност политичких и идеолошких подела малих народа. И једноставност замисли да се овај део Европе, најлакше држи у стању неизвесности, сукоба и напетости, постепеним цепкањем малених држава и потпиривањем њихових неразумних територијалних, политичких и културних аспирација. Поучан је историјски пример Берлина, Трста, Јерусалима, Брчког или Косовске Митровице пошто замршена и закулисна техника поделе ових градова верно прати стратешке аранжмане на ширем простору, вешто склопљене уз помоћ геополитичког, социјалног и економског инжењерства. Берлин је некада био срце Немачке, потом је подељен а онда пре две деценије уједињен. Шта чека овај велики град што је срушио Зид у будућности, шта чека подељену Косовску Митровицу или Јерусалим? Мржња или рат, нове геополитичке бесмислице више класе, расе или нације, нова изненађења? Пажљива анализа технике и праксе поделе градова може послужити као наук за разумевање дуготрајних, скоро неприметних, процеса и за предохрану државне и националне катастрофе. Подељени градови можда су најгори пример историјског циркуса чија мечка може заиграти пред било чијом кућом.