Книнска „Зора“ није ловачко друштво из хумористичке серије Радоша Бајића

Серија „Шифра Деспот“ која се већ месец дана приказује на ТВ Пинк најављивана је много пре него је почела, трејлером из епизоде у којој су се Радош Бајић и други аутори поиграли с једном од најосетљивијих група српског друштва, крајишким Србима, протераним у Србију у време хрватских војно-полицијских акција "Бљесак" и "Олуја". Крајишници знају за шалу, из њихових редова су Петар Кочић, Симо Матавуљ, Петар Петровић Пеција, Јован Радуловић и многи други који су пером сецирали њихове слабости. Дакле, у овом тексту није реч о надобудном уверењу да шали, иронији, критици нема места. Али оно што је понудио Бајић није  ништа од тога. 

Истина је сасвим другачија а њени су актери Српско културно друштво „Зора“ и Јован Рашковић који ће међу Крајишницима остати симбол отпора претећем хрватском национализму - који је довео до оружаних сукоба деведесетих а чија је трагична последица српски изгон - у пролеће и лето 1995.

Српско културно друштво “Зора” настало је на традицији книнске “Зоре”, која је први пут основана 1903. године као национална организација и била једна од многих које су у то време деловале у градовима Аустроугарске монархије. Садашња „Зора“ обновила је деловање 1989. године, са задатком да чува, негује и унапређује културне вредности, традицију и обичаје српског народа у Книнској крајини, Буковици и Равним Котарима. „Зора“ је требала да преузме и надокнади све оно што се није могло дотада постићи у хрватским „институцијама система“. Прва манифестација коју је „Зора“  покренула била је „Дани српске културе“ у Книнској крајини. Окупило се тада на десетине уметника из разних области који су у оквиру ове манифестације и за време рата долазили и одржавали књижевне вечери, изложбе, позоришне представе и друго. На таквим скуповима учествовале су хиљаде људи, а подршку су им давали не само политичари, већ готово сва културна, уметничка и научна елита Београда, Србије и српске дијаспоре. У политички живот, успркос притисцима „Зора“ се није укључивала, јер је поље њеног деловања било и остало култура.

На иницијативу СКД “Зора” 1990. године у манастиру Св. Архангела Михаила на реци Крки, почело је са радом Уметничко братство. У братство су долазили и у манастиру Крка боравили познати српски ликовни уметници, све до прогона Срба у августу 1995. године. Покренута је акција обнављања цркве у Личком Тишковцу. Од прикупљених средстава „Зора“ је на цркви поставила натпис и рељеф краља Петра I Ослободиоца. Покренут је часопис за културу и поезију „Српска зора“ и захваљујући „Зориним“  ауторима, историја Тромеђе и Крајине добила је оно место које јој припада.

Посебна заслуга СКД “Зоре” био је покушај да отргне и сачува од заборава све значајније историјске личности. Од 1989. до љета 1995. године “Зора” је у Крајини поставила бисте Доситеја Обрадовића (Голубић, Книн, Орлић), Владана Деснице (Бенковац), епископа Никодима Милаша (Цетина), епископа Стефана Кнежевића (Оћестово), Енглескиње Мис Аделине Ирби (Стрмица и Плавно). На Видовдан 1994. године код цркве Лазарице на далматинском Косову пољу откривена је скулптура „Српског гуслара“. Три спомен – чесме (Плавно, Стрмица и Цетина) оплемењене су уметничким мозаицима или бронзаним вучјим главама. Нажалост, након прогона српског народа из њиховог завичаја уништени су  сви споменици које је поставила „Зора“, и још многи други са вековном традицијом.

СКД “Зора”са председником Николом Церовцем, наставило је да активно делује у избеглиштву на очувању културног идентитета избеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се једног дана вратити у свој завичај. У томе ужива подршку и свесрдну помоћ владика и свештенства и улаже напоре око обнове порушених и девастираних цркава и парохијских домова.

(Аутор је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске)