Положај Срба у Републици Хрватској уочи обележавања двадесетдвогодишњице „Олује“ - егзодус, скрнављење и застрашивање без краја

Српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске, 22. децембра 1990. године, био је суверен и конститутиван. Проглашењем Срба за националну мањину, уз остало, створен је и разлог за избијање грађанског рата у Хрватској.

Од почетка 1992. на основу Венсова плана, овај простор налазио се под заштитом Уједињених нација. Али без обзира на ту чињеницу хрватске оружане снаге вршиле су сталне нападе на заштићену зону све до завршних операција „Бљесак“ и „Олуја“ у мају и августу 1995. године. За време рата и у овим операцијама из Хрватске је протерано више од 400.000 Срба. Најбоља потврда за ову констатацију је последњи попис становништва који је провела Хрватска 2011. године. Према томе попису Срба је било 186.633 са тенденцијом сталног опадања јер се углавном ради о повратницима старије животне доби.

Према подацима Министарства управе Републике Хрватске између 2011. и 2016. године са бирачких је пописа само у 11 жупанија избрисано више од 67.496 хрватских грађана српске националности.  Након уласка у Европску унију, Хрватска је на темељу Закона о пребивалишту из 2012., а чија је примена одлагана све до краја 2014., под изговором ‘чишћења пописа бирача’ започела с поништавањем личних карата и брисањем Срба с бирачких пописа.

Колико год бројке пописа можда показују реално стање на ратом девастираним и у поратном периоду додатно опустелим подручјима Хрватске, оне су забрињавајуће и за локалне средине и за целокупну српску заједницу. Поготово би то могло бити након пописа становништва који ће уследити 2021. године: с бирачких пописа избрисани Срби, који немају право на личну карту, неће бити евидентирани ни на попису становништва, па не треба посебно тумачити како ће се то одразити и на мањинску заједницу и на бројност опште популације.

Пад удела у укупном броју становника повлачи за собом и пад права Срба као националне заједнице, прописаних Уставним законом о правима националних мањина. Тихи егзодус Срба и даље траје, што илуструју подаци Државног завода са статистику  Републике Хрватске, према којима су се од 2002. до 2013. из Србије, где је уточиште нашло више од 300.000 Срба избеглих / прогнаних из РХ, у Хрватску доселило свега 14.533, а из Хрватске у Србију одселило 35.027. Број исељених у односу на досељене константно расте, а размера у последњој години била је 1:4 у корист исељених.

Нажалост, након прогона Срба у акцијама хрватске војске и полиције у „Бљеску“ и „Олуји“ ништа није учињено да се они врате у Хрватску. Сама чињеница да је то урађено на простору који је био под заштитом снага УН-а није уважена, а тај прогон није проглашен хуманитарном катастрофом, што се десило касније с Албанцима на Косову и Метохији. Поред тога, Хрватска није испоштовала обавезе преузете билатералним и међународним уговорима, а посебно је игнорирала Бечки споразум о сукцесији из 2001., чијим се Анексом Г предвиђа враћање на стање од 31. децембра 1990. Будући да готово ништа није решено и да су им ускраћена основна људска и грађанска права, сада се не треба чудити и питати где нестадоше Срби из Хрватске.

Од завршетка грађанског рата иако се на изборима у Хрватској мењала власт однос према Србима се није променио. На основу дискриминаторских закона које је донео хрватски Сабор насилно су им одузета имовинска и сва друга грађанска права и претворени су у грађане другог реда. Уместо да уследи казна Хрватска је награђена пријемом у чланство Европске уније. До повратка Срба није дошло јер је био селективан и није омогућавао да се врате сви они који су то желели.

Хрватска је једина од бивших република СФРЈ укинуластанарско право и тако оштетила више од 30.000 носиоца станарског права. Уместо тога 2003. године донела је Програм стамбеног збрињавања који никако не може бити супституција за одузета станарска права јер је то хуманитарна а не правна категорија.

Више од 50.000 пензионера избеглих из Хрватске још увек очекују исплату доспелих а неисплаћених пензија за период у коме нису примали никакве пензије по било ком основу. Удружење  пензионера из Хрватске Београд,  2014. године поднело је приговор Међународној организацији рада у Женеви против Републике Хрватске због кршења одредаба Конвенције 48 која штити права пензионера миграната. Из Међународне организације рада (МОР-а) из Женеве у Хрватској се појавио извештај генералног директора МОР-а , који је Хрватска преиначина у „Одлуку“  коју је протуначила да гласи „Како Хрватска нема обавезу према својих пензионерима протераним Србима да исплати заостале неисплаћене пензије“.  Стечена права у погледу пензионих права пензионера из Хрватске, као врста имовинског стеченог права не могу се ограничавати никаквим интерпретацијама Међународне организације рада. Република Хрватска има међународну правну обавезу да исплати пензије прогнаним пензионерима из те Републике.

Нерешено је питање динарске и девизне штедње за око 10.000 штедиша чији су се штедни улози налазили у „Југобанци“. Покренута иницијатива Министарства финансија Србије од 23. фебруара о.г., враћа наду да ће ова неправда коначно бити исправљена.  Што се тиче пољопривредног земљиштва на основу одлуке судова држава Хрватска се уписује као власник а бришу се Срби као ранији власници.

Суђење по оптужницама за ратне злочине и тајне оптужнице су етнички мотивисане и пристрасне, као и чести појединачни напади на Србе, што спречава повратак и уноси несигурност међу оне који живе у Хрватској.  Најболнији проблем и даље је спора ексхумација и идентификација несталих лица а посмртни остаци годинама се налазе на Институту за судску медицину у Загребу.

Сматрало се да ће након уласка Хрватске у Европску унију и доласка социјалдемократских политичких снага на власт, њихова права бити побољшана. Међутим то се није догодило. Њихова права не само да нису побољшана, него у последње време у Хрватској влада таква србофобична атмосфера која подсећа на 1990-у и долазак ХДЗ и Фрање Туђмана на власт. То је посебно дошло до изражаја након прошлих парламентарних избора када је формирана нова хрватска Влада на челу са ХДЗ-ом.

Свједоци смо да се у Републици Хрватској од почетка грађанског рата (1991-1995) а посебно у последње вријеме отворено заговара усташка идеологија, подижу споменици ратним злочинцима и плоче са натписом „За дом спремни“. Посебно  долази до изражаја не само рехабилитација кардинала Алојзија Степинца него и настојање да буде проглашен за свеца. Посебно забрињава чињеница да на све ово нема ни реакције из Европске уније чија је Хрватска стална чланица. Да још увек траје дискриминација Срба и Рома говори и последњи извештај  Амнести Интернешнела за 2016. годину.

Скрнављење споменика и православних цркава посебно је било присутно ове године у Далматинској и Горњокарловачкој епархији, а у прошлој години према извјештају СНВ из Загреба  било је више од 300 напада на Србе и њихову имовину. Оно што посебно забрињава а то је чињеница да починиоци ових напада и даље су непознати.

Све се ово дешава у години када Епархија далматинска обилежава седам векова од оснивања манастира Крупе (1317-2017), најстарије Немањићке задужбине. Јесу ли и ови напади срачунати на то да заплаше преостале Србе како би и они напустили ово подручје на коме су њихови преци вековима живели.

Срби који данас живе у Хрватској и њихови политички представници такође морају да имају чвршћи и одлучнији став. Будући да су сада као мањина дали подршку Влади Андреја Пленковића, могу ли очекивати да се тај однос према њима промени и да коначно престану бити грађани другог реда што су били до сада.

У Београду, 9. јула 2017.

Милојко Будимир

Генерални секретар

Удружења Срба из Хрватске