Kristofer Del, barikade i martovsko nasilje

Kristofer Del, koga Javni servis Srbije predstavlja kao ''američkog ambasadora na Kosovu'', protekle nedelje govoreći u Prištini o stanju na Kosovu, na skupu koji je organizovao Britanski savet, između ostalog je spomenuo i nemire iz 2004. godine koji su, kako je rekao, došli kao rezultat ignorisanja želje većine za nezavisnošću od strane UN. ''Tada smo imali međuetničko nasilje, ali je bilo jasno da je poruka tada upućena međunarodnoj zajednici. Situacija na severu može da šalje slične poruke. Uprkos konsultacijama sa Prištinom i Beogradom, i ako uzmemo u obzir želju tamošnje manjine, ne smemo da ignorišemo volju većine'', rekao je Del, a preneo RTS.

Na stranu to što je i te 2004. godine, kao i sada, na snazi Rezolucija Saveta bezbednosti UN po kojoj je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, pa većina koju pominje Del je manjina u odnosu na ukupan broj stanovnika u Republici Srbiji. Na stranu što je želja te manjine zapovest za domovinu Kristofera Dela i što jedna druga ''manjina'' sada nema to isto pravo. Na stranu dupli standardi, jedna druga stvar strašno iritira. Iritantno je to što je martovski pogrom za dotičnog gospodina ''međuetničko nasilje'' i što ga on u svojoj glavi povezuje sa trenutnim dešavanjima na administrativnim prelazima. Tačna je ona narodna ''da đavo nikada ne spava''!

Moram da pomenem nekoliko stravičnih podataka iz marta 2004. godine tek da podsetim šta smo preživljavali pred očima međunarodne zajednice ne znajući u tom jadu da služimo za prenos poruke nezadovoljstva ''većine'' belosvetskim mirovnjacima. Nenad Vesić iz Lipljana je bio invalid bez jedne ruke i u svojoj porodičnoj kući živeo je sa sestrom i nepokretnom majkom. Razularena rulja je divljala oko kuće i kamenicama lomila sve što se moglo slomiti. Na kraju su kuću zapalili dok su Vesići još bili u njoj. Nenad je sa svojom sestrom i majkom morao da izađe napolje, jer je kuća bila puna dima. On i njegova sestra su majku vukli po podu i terasi. Na njih je bačena ručna bomba čim su izašli iz kuće.

Teško ranjenog Nenada njegova, inače bolesna sestra, nastavila je da vuče zajedno sa majkom. Od šoka se nikada nije oporavila, a ni sama nije znala da objasni kako su njih dve ostale žive. Nenad je preminuo od zadobijenih rana. Nisu tada znale da je neko iz međunarodne zajednice to pribeležio kao ''poruku nezadovoljstva''. Sve što je u Prizrenu bilo srpsko ili podsećalo na Srbe upaljeno je i uništeno. Pripadnici nemačkog KFOR-a su se povukli i sve ''nezadovoljnima'' ostavili na izvol'te. Kakva poruka! U tefteru međunarodne zajednice neko je i to pribeležio. Bolnica i Dom zdravlja u Kosovu Polju potpuno su uništeni. Bolnica je izgorela do temelja a zdravstveni radnici su iz plamena spašavali bolesnike tako što su ih kroz prozor ubacivali u zgradu Doma zdravlja. Satima su u njoj bili zatvoreni i bezuspešno tražili pomoć. Oni su svedoci kako su pripadnici Kosovske policijske službe u masu unosili kante sa benzinom koje su punili iz obližnje cisterne. Evakuisani su kasno popodne, a zgrada je odmah zatim upaljena. Još jedna poruka iz plamena? Kada su Crvenkovići sa trećeg sprata bacali svoja dva sina od nepune tri i godine dana u naručje vojnicima iz sastava finskog KFOR-a, nisu ni bili svesni da maleni Aleksa i Ognjen samo prenose ''poruku nezadovoljstva''.

Nisu to znali ni Srbi iz Obilića, Prištine, Svinjara, Gnjilana... Nismo tada znali da KFOR, UNMIK policija i ostali ne reaguju zato što je sistem komande bio zamršen, nego zato što su po celoj pokrajini oni beležili ''poruke nezadovoljstva''. Svakog ubijenog Srbina, njegovu upaljenu kuću, svako iseljeno selo, manastir ili crkvu u plamenu gospodin Del vidi kao ''poruku'', ne kao divljaštvo, zločin.

Sramota! Sramota je šta sve pokušavaju da proture kao opravdanje za ono što se 2004. godine dogodilo! Neka je u tom svom obraćanju Del po sto puta rekao da je ''kosovska politika neodgovorna, kosovski političari neposlušni...'' Sve je to prazna priča, obična predstava, jer sam je sebe demantovao rečenicama zbog kojih moramo da reagujemo i kažemo da se sa njim nikako ne slažemo. Nikako! Ne smemo dozvoliti da nam na ovakvim i sličnim skupovima demokratsku i mirnu borbu Srba na severu pokrajine pominju u kontekstu martovskog pogroma. Albanci su tada ubijali, proterivali i palili sve što je srpsko.

Srbi na severu su na put stavili zemlju i balvane. To, gospodine Del, nije isto! Ako ste vi negde tu videli istu poruku, morate da kažete da način slanja nije isti. To su dve dijametralno suprotne stvari. Taj surovi mart 2004. godine u čijoj senci i dan-danas živimo sve je samo nije ''međuetnički sukob''. To je etnički motivisano i dobro isplanirano nasilje protiv jednog naroda; to je etničko čišćenje. To je istina koja nema i ne sme da ima cenu. Ona nije na prodaju ni zbog koga, ni zbog čega! Srbi na severu pokrajine demokratskim sredstvima pokušavaju da pošalju istinu u etar, da skrenu pažnju na težak život i želju da im on ne postane još teži. To što je g. Del rekao u Prištini sutra će neko drugi pomenuti na nekom drugom mestu i kroz koju godinu više niko neće znati pravu istinu o stravičnom stradanju Srba 17. marta 2004. godine. Sa lukavim ljudima imamo posla i svaka njihova reč se mora dva puta premeriti.