Putinova poseta Beogradu ili - nije baš sve tako jednostavno

U Srbiji će se 17. januara održati državna poseta predsednika Rusije Vladimira Putina.

Ta poseta je trebalo da se dogodi još u oktobru prošle godine, na još jednu godišnjicu oslobođenja Beograda 1944. godine zajedničkim snagama jugoslovenskih partizana i sovjetske armije. Međutim, jesenja poseta Putina Srbiji je otkazana, bez zvaničnog obrazloženja razloga. Stručna javnost, kako u Srbiji, tako i u Rusiji, povezivala je odlaganje posete sa krizom na Kosovu, koja se u tom trenutku nalazila na tački opasno bliskoj početku građanskog rata. U takvoj situaciji dolazak Putina u Beograd i susret sa srpskim rukovodstvom mogao je isprovocirati nepovratne posledice.

Tokom prethodna tri meseca situacija u Srbiji, blago govoreći, nije se ni najmanje pojednostavila. Srpsko-albanski sukob prešao je iz faze zveckanja oružjem u fazu pasivne agresije — vlasti samoproglašene „Republike Kosovo“ uveli su dodatnu stoprocentnu carinsku taksu na sve proizvode koje se u pokrajinu uvoze iz Srbije, uključujući i lekove. A to je, faktički, uvođenje embarga protiv srpskog stanovništva Kosova, i ako sa prehrambenim proizvodima za Srbe još postoji kakav-takav manevarski prostor, lekovi koji se uvoze iz Srbije jednostavno nemaju čime da se zamene. Albanci ili odbijaju da isporučuju lekove srpskim bolnicama i apotekama (koje nisu integrisane u „kosovski“ zdravstveni sistem), ili traže za njih cenu koja je tri puta veća od tržišne. Predstavnici međunarodnog Crvenog krsta izdaju insulin za dijabetičare, za kojim vlada velika nestašica. Pri svemu tome, Beograd na ove poteze Albanaca nema čime da odgovori, jer se davno odrekao poluga kojima bi mogao da utiče na situaciju na Kosovu…

O širenju protesta u Srbiji već smo pisali. Konstatujemo da narodni protesti protiv fizičkog nasilja, korupcije, i odsustva slobode govora koji su počeli u decembru ne pokazuju tendenciju osipanja. Za svih ovih mesec i po dana, svake subote na ulice Beograda izlazi najmanje 50 hiljada ljudi (sami demonstranti tvrde da ih ima 70-80 hiljada, a srpska policija, sa upornošću dostojnom svake hvale, iznosi cifru od 10-12 hiljada — iako je dovoljno samo jednom pogledati snimak protesta da bi se videlo da je reč o desetinama hiljada ljudi). Imajući u vidu to da u srpskoj prestonici živi svega 1,2 miliona ljudi, to znači da je na ulicu, faktički, izašao svaki dvadeseti Beograđanin. Pri tome se parole demonstranata sve više radikalizuju, što je, u principi, i logična stvar kod svake protestne delatnosti — potrebno je stalno pojačavati stepen negodovanja, kako se protesti ne bi počeli osipati. Ali tema protesta, međutim, polako ali sigurno prelazi sa „opšteljudske“ (sloboda govora, prava manjina i sl.) na čisto patriotsku ravan (teritorijalni integritet Srbije, nepriznavanje Kosova).

Tema protesta polako prelazi sa „opšteljudske“ (sloboda govora, prava manjina) na čisto patriotsku ravan (teritorijalni integritet Srbije, nepriznavanje Kosova)

Indikativno je kako Aleksandar Vučić reaguje na narodne nemire. Njegove doslovne reči su: „mene ne zanima koliko je ljudi izašlo na ulice. Neka ih je deset hiljada, neka ih je sto hiljada. I pet miliona da se skupi, nijedan zahtev neću ispuniti“. Nakon te izjave, zvanični slogan protesta je sa „Stop krvavim košuljama“ promenjen na „Ti si jedan od pet miliona“.

I upravo u ovom krajnje komplikovanom trenutku na Balkan dolazi Vladimir Putin. Patriotske organizacije koje sarađuju sa vladajućom Srpskom naprednom strankom (SNS) već su najavile da će pred Hramom Svetog Save, koji će posetiti ruski predsednik, da ga dočeka „70 hiljada ljudi“. Brojka nije slučajna, i neposredno se odnosi na broj demonstranata na ulicama.

Pri tome će pristalice Putina (i, podrazumeva se — srpske vladajuće partije) takođe da prošetaju centrom grada, od Trga republike do Hrama Sv. Save, koji se nalazi na obodu centra grada. Očigledno je da je reč o Vučićevom „utuku“ na proteste, u kome glavnu ulogu ne igra toliko sam Vučić, koliko visoki ruski gost. Demonstracijom bliskosti sa Putinom srpski predsednik potpuno očigledno pokušava da prevaziđe krizu poverenja u odnosu sa biračima, i da za sebe tako obezbedi što veću legitimnost.

Da bi dobio većinu glasova na izborima, i da bi opravdao svoju politiku prema Kosovu građanima, Vučić u svom izvornom obliku više nije dovoljan, potreban je neki hibridni „Aleksandar Aleksandrovič Putin“ ili „Vladimir Vladimirovič Vučić“

Uzgred, kad već govorimo o legitimnosti: u oktobru prošle godine Aleksandar Vučić je izjavio da su Srbiji neophodni novi vanredni parlamentarni izbori. To će biti najbolji odgovor zlim jezicima koji tvrde da su on i njegova Napredna stranka izgubili podršku naroda. Od tog trenutka su za vanredne izbore stigle da se izjasne mnogobrojne uticajne ličnosti — članovi političkog saveta vladajuće stranke, gradonačelnici i dr. Bukvalno pre nekoliko dana ministar spoljnih poslova Srbije i lider srpskih socijalista (SPS) Ivica Dačić izjavio je da vanredni izbori ne donose ništa dobro jer „remete redovne izborne cikluse“ i dezorijentišu birače, ali „postoje situacije kada se oni ne mogu izbeći“. Drugim rečima, i Vučićev savladar je na taj način podržao ideju vanrednih izbora.

U takvoj situaciji, 70 hiljada ljudi pred Hramom Sv. Save koji kliču Putinu i Vučiću mogu i moraju se tumačiti, ne toliko kao ispoljavanje rusko-srpske bliskosti i uzajamnih simpatija, koliko kao početak predizborne kampanje Aleksandra Vučića. Sa Putinom u glavnoj ulozi.

Za kraj — jedan kuriozitet. Autor ovih redova je ove jeseni učestvovao u jednoj međunarodnoj konferenciji u Beogradu, koju je otvorio sveže izabrani gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić. U svom obraćanju prisutnima, gradonačelnik (razume se, predstavnik vladajuće partije) izneo je mnoštvo visokoparnih reči o bliskosti Rusa i Srba, da bi dva puta — na neskriveno veselje prisutnih — ruskog lidera nazvao „Aleksandar Aleksandrovič Putin“. Lično mislim da gradonačelnika Beograda tom prilikom reči nisu izdale, već su ga upravo — odale. Da bi dobio većinu glasova na izborima, i da bi opravdao svoju politiku prema Kosovu građanima, Vučić u svom izvornom obliku više nije dovoljan, potreban je neki hibridni „Aleksandar Aleksandrovič Putin“ ili „Vladimir Vladimirovič Vučić“.

Pitanje je samo — da li je to potrebno Rusiji?

Nikita Bondarjev je doktor istorije i docent na Ruskom državnom humanističkom univerzitetu, autor mnogobrojnih knjiga i članaka o istoriji Srbije i rusko-srpskim odnosima, od kojih je na srpski prevedena „Misterija Tito – moskovske godine“.

Original teksta na ruskom objavljen na portalu Balkanist.ru.

Preveo sa ruskog Nikola Tanasić.