Rusko-tursko partnerstvo i Balkan

Otkazivanje izgradnje Južnog toka, ako to nije samo „taktička varka“ predsednika Putina sa političkom i ekonomskom pozadinom, sa jedne, i jačanje rusko turskih odnosa, uz dogovor oko izgradnje tzv. turskog toka, sa druge strane, uz već pojačani interes Vašingtona, Brisela i Berlina, doneće u dogledno vreme novu političko-bezbednosnu „konfiguraciju“ odnosa na Balkanu, sa teško predvidivim ishodom.

Bilo bi naivno prosuđivati da je napuštanje (nadam se privremeno) izgradnje Južnog toka prvenstveno rezultat opstrukcije EU zbog insistiranja na tzv. Trećem energetskom paketu. U pitanju su, izgleda, mnogo ozbiljniji razlozi, prvenstveno geostrateškog karaktera, a njih treba tražiti na sasvim trećoj strani, daleko „preko Bare“, u čemu je značajno pomogla Bugarska, naravno na svoju štetu. Vašington je tako ubeležio još jedan poen u svojoj strateškoj igri zaoštravanja konfrontacije EU sa Rusijom. Naravno, na njihovu, a ne na svoju štetu. Taj sadašnji, za SAD pozitivni poen, ako EU i Rusija budu sagledale svoje egzistencijalne interese, a moraće, SAD će „na kraju balade“ biti gubitnici globalnih razmera.

Amerika je podmetnula Evropskoj uniji svojevrsno „kukavičje jaje“ konfrontacije sa Rusijom na jednom od najosetljivijih i za njene članice veoma važnom pitanju dugoročne energentske stabilnosti, ali i političkog prestiža. Profitiraće ne samo ekonomski, nego možda još više politički, ponajviše Turska, što može imati značajnih implikacija i na labavljenje odnosa unutar NATO i one uloge Turske u ovoj vojnoj alijansi koju su posebno „gurali“ Amerikanci kada je u pitanju vojna pretnja Rusiji. Potrčao je brže bolje državni sekterar DŽ. Keri i u Bugarsku, kojoj je pretila neka vrsta „ sofijskog Majdana“, da joj vida rane iz „kolateralne štete“ igre moćnih, kojima male zemlje njihovi slepi poslušnici i služe za međusobno potkusurivanje.  Nije se ni Srbija mnogo pretrgla braneći svoje interese u realizaciji Južnog toka. Ko će biti pobednik a ko gubitnik u ovoj „Rašomonijadi“ pokazaće se uskoro, a već ni sada nije teško naslutiti. 

Ruska strana, rekao bih prvenstveno Putinovo KGB-ovsko obaveštajno iskustvo i pronicljivost, procenila je da iz ove vašingtonsko-briselske „ujdurme“ može izvući i neku korist. Na političkom planu, da smanji pritiske i sankcije EU jer produžavanjem ratnih dejstava u Ukrajini ozbiljno se dovodi u opasnost redovan dotok gasa njenom teritorijom za značajan broj evropskih zemalja, a konačno bi, ako ne pre, bio obustavljen 2019. Na ekonomskom, otkupom obezvređenih akcija evropskih partnera u Južnom toku, ruska strana ne samo da izvlači kakvu-takvu korist, već stvara uslove da jednog dana, u izmenjenim geostrateškim uslovima, pravi nove, povoljnije  aranžmane za izgranju neke druge varijante Južnog toka. Jer, ne treba zaboraviti na Putinove reči u Ankari 1. decembra da „u sadašnjim uslovima“ Moskva neće realizovati Južni tok, Dakle,  „u sadašnjim“.

U međuvremenu, do raspleta ili pak zamrzavanja ukrajinske krize, iz koje će proizaći i novi daleko povoljniji sveukupni odnosi Rusije i EU, uz još jedan geostrateški poraz SAD, razvoj rusko-turskih odnosa nagoveštava novi raspored snaga i pojačanih stranih uticaja u širem regionu prvenstveno Balkana, ali i na Bliskom istoku i jugoistočnoj Evropi. Bez sumnje, Turska će umesto sadašnjeg „povlašćenog partnerstva“ ojačati svoje pregovaračke pozicije sa EU oko članstva, ali i u drugim pitanjima, sa pozicija regionalne sile.

Ojačana neoosmanska pozicija dvojca Erdogan-Davutoglu unutar Turske tek će uspostavljanjem savezništva  sa Rusijom dobiti razmah na međunarodnom planu, u prvom redu u realizaciji Davutogluove doktrine „strateške dubine“ u spoljnoj politici. Tradicionalni interesi i Rusije i Turske na Balkanu, ovim novim ekonomsko-političkim partnerstvom, i te kako će doći do izražaja upravo u ovom regionu. Pri tome, ne bi trebalo isključiti mogućnost podele sfera uticaja ne samo po regionalnom, već, što je još opasnije, po verskom principu. U takvim uslovima, Ankari se otvaraju još veće šanse za aktivniji nastup u Sandžaku, KiM i Sarajevu, uz „gledanje kroz prste“ na jačanje uticaja Moskve u Republici Srpskoj kao garanta da BiH, u dogledno vreme, ostane izvan struktura NATO.

Pri takvom scenariju, koga u savremenom galimatijasu međunarodnih odnosa ne treba isključiti, bile bi ozbiljno uzdrmane već izgrađene pozicije i ugroženi interesi EU, posebno Berlina i Beča, ali i SAD na Balkanu, što može ovaj region uvesti u novo krizno žarište. Zemlje Balkana, posebno Srbija kao centralna i najznačajnija zemlja, bile bi izložene novim i još izraženijim pritiscima i ucenama, posebno u vezi sa KiM, Vojvodinom, Sandžakom, članstvom u EU i statusom Republike Srpske.

Nedavne posete regionu državnog sekretara Kerija, sekretara Forin ofisa, ministra spoljnih poslova Nemačke Štajnmajera i Austrije Sebastijana Kurca, uz Kirbijevo „štancovanje“ novogodišnjih i božićnih čestitki, kao i nameštanje Raminih provokacija u Beogradu, provokativna poseta Tačija Podgorici, „zagrevanje“ oko „Trepče“ pred nastavak pregovora u Briselu, Kolindine provokacije u vezi sa Vojvodinom i sve učestaliji pozivi  (sada i u Evropskom parlamentu) da Srbija uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU, samo su neki od pokazatelja sa kakvim izazovima će se Srbija, ali i region, suočiti u narednim nedeljama i mesecima.

Koga je na Zapadu briga što „miniranjem“ Južnog toka Srbija gubi finansijske benefite i gasno-energetsku sigurnost. Treba je dodatnim priticima i ucenama naterati da potpuno „digne ruke“ od Rusije i tako u celini ugrozi svoju ekonomiju. Ako se Srbija, sa takvim svestranim tradicionalnim odnosima sa Rusijom „slomi“, šta preostaje drugim zemljama. Već sam ranije pisao da se bezbednost Rusije brani ne samo u Ukrajini već na određeni način i u Srbiji. I da li se, s tim u vezi, kriza iz Ukrajine prenosi ili nastavlja i u region Zapadnog Balkana i kakvo se može očekivati reagovanje Rusije? Na odgovor, plašim se, neće se izgleda  dugo čekati.

Srpska diplomatija, upravo kroz predsedavanje OEBS-u, biće izložena velikim „udarima“ sa raznih strana, i to ne samo zbog krize u Ukrajini. Bez obzira na to što Balkan nije jedna od prioritetnih tema u agendi ovogodišnjeg zasedanja OEBS-a, samom činjenicom našeg predsedavanja, Srbija će biti dodatno izložena pritiscima svojevrsnog izjašnjavanja i opredeljivanja ne samo u odnosu na saradnju sa Rusijom već i u vezi sa temama  i odnosima u ovom regionu. Biće zbog toga potrebna velika umešnost i hrabrost ostati na neutralnim, ali proaktivnim pozicijama, ako se sadašnja politika vlade uopšte može suštinski podvesti pod te pojmove.