Sloboda (ne)izbora - Bački Gračac ne sme pasti

Bački Gračac je jedno od sela zapadne Bačke. Do sada većma poznato po kolonistima iz Like. Nekada se ponosilo velikim brojem studenata, prvim asfaltom pa telefonijom, a još ranije najvećom crkvom (nemačkom, sporazumno srušenom), pitkom vodom i plodnom zemljom koju su radili dobro stojeći i pretežno verski obrazovani Nemci iz bivšeg Filipova („Malog Vatikana“). Po ratnom zakonu o pobedniku i gubitniku, Ličani su onomad zamenili „Švabe“, dali pušku za motiku i onako ratnički ponosni i glasni, zavoleli svoj novi kraj i, doduše nešto manje, ljut paorski rad. Sklon dosetkama i najhrabrijim pričama, živim i izmišljenim legendama, taj je narod znao i o zid glavom udariti. Neće nego kako on hoće! Ama, slušao je i vlast i zakon joj, ali nezaboravljajući da nije svaka sila ni „Marija Terezija“, ni „Tito“, pa da joj se kraja ne da dokučiti. Prosto, tako su moji zemljaci „shvatali“ teoriju suverenosti narodne i smenjivost vlasti.

Na taj ponosni duh „dinarskog Bačvanina“ sručiše se 15. decembra lokalni izbori u opštini Odžaci. Nenadano, udari sila u glasačkom danu, a narod se uzbudi i uzbuni. I Gračac ponovo postade, sada na mah medija, poznat u celoj Srbiji.

Stavovi o svim izborima mogu se smestiti u teren oivičen dvema krajnostima. Optimisti bi rekli „ako želiš da upotrebiš svoju moć, upotrebi svoj glas“, a oni drugi „da se na izborima nešto odlučuje, odavno bi bili ukinuti“. Unutar tog polja i izbori u Odžacima trebalo je da budu samo zakonita promena ili potvrda lokalne vlasti. Demokratska promena ili potvrda, tim pre što su Odžaci opština koja politički ni po čemu ne mora biti „osvojena po svaku cenu“.

Ipak, danima pre izbora kazivalo se i javno i prituljeno o kupovini glasova, znalo se ko nosi i nudi novac (hiljadu dinara, dve, po glasu), krstarilo se varošicom i selima po kućnim numerama i kafanama, nudilo, ubeđivalo, mitilo ... sve do izbornog dana. A onda se pretilo, prinuđavalo i tuklo. Sve se slučilo kao da je glasanje javno i „neprijateljsko“, kao u vreme Tome Vučića Perišića. A još od tih davnina navijalo se da glasanje tajno bude jer ono „ne stvara zlu krv između kandidata“, niti „ubija duh naroda“, niti se njime može vršiti pritisak na birače odozgo (vlast), ni odozdo (sam narod, paljevinom imanja kako je počesto bivalo).

Još ujutro u danu za glasanje, u Bačkom Gračacu je grupa gostujućih argatlija i agitatora iz predizborne kampanje fizički napala nekoliko birača. Tu, kraj biračkog mesta nastao je obračun pa je glasanje moralo biti prekinuto. Ne zna se ko su napadači (kratko ošišani, crne jakne, crna auta), a napadnuti su, kao meštani, naravno poznati. Njih su i brzojavne kamere snimile u ulozi napadača (brzo se to kod Ličana menja), dok oni drugi u povlačenju ostaše anonimni. Mukom bi se sve to svršilo da nije intervenisala odžačka i interventna somborska policija, sačuvavši od poznatih nepoznate. Ko su oni, svi pitaju, je li to ista akcijaška grupa sa prošlogodišnjih izbora u Srbobranu i drugde? Policija je sa lica mesta uzela podatke učesnicima, ima ih i tužilaštvo, a onda mora biti da ih zna i država. A ne reaguje?!

Suština ove „neslobode izbora“ nije formalna ni vremenska – da su se ovi lokalni izbori održali kada i svi ostali (2012), ovoga ne bi bilo. Tačno, ali to samo zbog toga što „ekipa“ ne može fizički da pokrije ceo izborni teren (državu). Srž problema je u tome što je sila neslobode postala obrazac ponašanja. Preko noći. Nekad se vidi, kao ovde, a češće se previdi i ćutke prihvata. Odavno nema Katića i Tajsića da nanovo brane još onomad odbranjeno pravo glasa. Moraće to, izgleda, u ime suverenog naroda i njegovog političkog morala da urade neki novi tribuni. 

Zašto na „gračačku“ odbranu slobodnog ljudskog biračkog prava ne reagovaše građani naše države. Valjda drže da tamo neki lokalni izbori i ovakvi sukobi nisu nešto vrlo važno, ni neobično. Pun je beli svet toga. I neka je, ama u Srbiji ne može biti da se sviklo na to da neznana sila birače tlači i da čovek sam ne može tu ništa promeniti. A može i mora! Neka građani ponosnog „ličkog“ sela u Bačkoj budu mali, ali važan putokaz u drugom smeru - ka slobodi izbora. Pravo da tajno i slobodno biram ne ide uz političku malodušnost, već uz hrabrost i slobodu. Točak ustavnopravne slobode ne sme nazad i neka otadžbina ne ćuti o tome, već da ohrabri svoju decu da slobodno biraju.