Tadić vs. Đilas – ko je zapravo na tankom ledu?

Kada sam pre više od pola godine u tekstu „Tadić na tankom ledu“[1] ukazao na stalnu i latentnu netrpeljivost između Dragana Đilasa i Borisa Tadića unutar DS-a, koja je izašla na videlo Đilasovim zahtevom za preispitivanjem odgovornosti Vuka Jeremića na Glavnom odboru DS-a, kao i kada je, ubrzo nakon toga, u Jutarnjem programu RTS-a Tadić ponovo pomenut u negativnom kontekstu, činilo se kao da većina ljudi nije bila baš svesna na šta se dodatno treba obratiti pažnja.

Naime, tada je izgledalo kao da Tadića napadaju zajedno Dragan Đilas i Ivica Dačić (odnosno, neko ko je njemu blizak). Pre nego što pokušam da se izvedem neki zaključak, pozabaviću se opcijama koje su, po mom mišljenju, trenutno na rasplaganju Draganu Đilasu.

Ovih dana u štampi se mogu pročitati Đilasove izjave koje, reklo bi se, idu u pravcu njegovog poziva Tadiću da se mirno povuče (današnji Blic zapravo to i navodi, pozivajući se na izvor blizak vrhu DS-a[2]). To, najverovatnije, i jeste istina, budući da bi Đilas time sebe poštedeo raznih rizika u koje bi morao da se upusti ukoliko bi Tadića otvoreno izazvao na stranačkom kongresu gde se bira predsednik stranke, ili kad bi pokušao da napravi sopstvenu stranku.

Postoji više razloga zbog kojih bi obe ove opcije za Đilasa bilo preteške i komplikovane. U prvom slučaju, šanse za pobedu bile bi mu blizu 50% (ili manje), jer je Tadićeva harizma vrlo verovatno i dalje veoma živa u većini opštinskih odbora (to što vlast nije zloupotrebio zarad lične koristi mogla je samo da mu donese dodatne simpatije u „bazi“). U drugoj opciji, Đilas bi morao da potroši dosta sredstava, ali i vremena za formiranje sopstvene organizacije, koja bi, uz sve poteškoće, bila „rizična investicija“ jer se ipak ne bi radilo o etabliranom i svima prepoznatljivom DS-u.

Tadićevo okruženje je toga svesno, tako da se i njegova skorašnja poruka da „ne veruje u cepanje DS-a“[3] u tom ključu i može shvatiti, i zapravo znači „Đilas blefira da će da ode“. U istom pravcu treba tumačiti i jučerašnje otvoreno pismo Nebojše Krstića Draganu Đilasu: „Vrapci (Đilasovi kadrovi) moraju da se vrate u Beograd (DS) iako su trenutno teške vremenske prilike (isključenost iz vlasti na republičkom nivou)“. Krstić, zapravo, kao da pita Đilasa šta bi on zapravo još hteo da mu se ponudi (što znači da je nuđeno nešto što ovaj nije prihvatio) da bi ostao unutar istog tima, tj. „Beograda“.

I jedni i drugi, naravno, znaju da bi bilo jako štetno da se DS podeli[4], pri čemu ta činjenica u ovom trenutku ipak više odgovara Tadićevom kabinetu. Tadić u ovoj poziciji nema šta da izgubi, a može verovatno da računa na većinsku podršku članstva. Sa druge strane, Đilas oseća da njegov dobar rezultat na izborima mora biti unovčen napretkom u stranci, a jedini u stranci koji je iznad njega jeste Tadić.

Iako se po ovom pitanju ne oglašava, vrlo je moguće da je i novi premijer Ivica Dačić veoma zaintresovan za rasplet u DS-u, jer ako su dva pomenuta događaja s kraja prošle godine zaista bila orkestrirani napad na Tadića u organizaciji Dačićevog kabineta i Đilasa, to bi značilo da Dačić možda i danas računa na Đilasovu pobedu, a možda i mogućnost nove skupštinske većine u kojoj bi SNS bila zamenjena Đilasovim DS-om. Doduše, vrlo je moguće da na to računa i Vučić.