Коментар дана | |||
Вучићева злоупотреба Јасеновца |
четвртак, 28. јул 2022. | |
Александар Вучић више не може да влада на стари начин. Украјински рат онемогућио је даље јефтино задуживање државе помоћу кога је он корумпирао бираче. Пада интересовање страних инвеститора за Србију, у смедеревској железари угашена је једна висока пећ, Фијат престаје са радом... Портал Србин.инфо први је открио да украјински авиони са српских аеродрома превозе оружје, ко зна где. На крају је један транспортни авион пао у Грчкој. Јавни здравствени систем се распао, тешки болесници траже лека по манастирима... У таквој ситуацији велики напредњачки мајстор сетио се Јасеновца, како би скренуо пажњу јавности са незгодних тема. Очигледна намера је била да му хрватска власт не дозволи улазак у суседну државу, како би београдска пропаганда развила квазипатриотску хистерију. Није немогуће да је цео подухват унапред договрен са Пленковићем, јер је и он профитирао из ове афере. Можда Вучић и председник Владе Хрватске користе услуге исте маркетиншке фирме. Вучић је на конференцији за штампу инсистирао како више воли да иде у Јасеновац него на море. Већ само то поређње је крајње неумесно. На море људи иду да уживају, а у Јасеновац да одају пошту жртвама једног од најгрознијих геноцида у дведесетом веку. Нису у питању упоредиве ствари.
Априла 2021. исти тај Александар Вучић дао је интервју сарајевском новинару Сенаду Хаџифејзовићу. Хаџифејзовић је упорно инсистирао да се Вучић изјасни о томе да ли је погром Срба у НДХ био геноцид. Вучић је одбио да то учини, знајући да је следеће питање да ли је и у Сребреници почињен геноцид. Ова два примера јасно полазују како је Јасеновац Вучићу само пропагандно оружје које он користи како му кад одговара, од прилике до прилике. Ради се о бесрамној манипулацији којом се вређају жртве геноцида у НДХ, међу којима је највише било Срба. Ниједан српски политичар, јавни радник или обичан човек не сме употребљавати сећање на усташки геноцид као средство за постизање политичке или неке друге користи. Инфлаторна употреба највећег злочина води његовој банализацији. Проусташки кругови у Хрватској трљају руке због овакве злоупотребе. Да има бар и мало обзира према Србима у Хрватској Вучић, и бројни други спрски политичари и интелектуалци, били би уздржанији. Свако погоршање српско-хрватских односа најтеже последице оставиће на све малобројније Србе који и даље живе у суседној држави и који су и иначе престрашени. Лако је србовати у Београду, кад они који то раде не сносе последице. Упорно иниситирање Вучића да нико пре њега није смео да говори о усташком геноциду је такође нетачно. Навешћу само неке примере. Хрватски песник Иван Горан Ковачић аутор је потресне и уметнички снажне поеме Јама. У време Социјалистичке Републике Хрватске тамошњи историчари написали су више значајних књига о тој теми. Вучић, иако стално истиче да је био најбољи студент Правног факултета, вероватно није ни чуо за Богдана Кризмана и Фикрету Јелић Бутић. Због тога што је 1978. објавила у Загребу књигу Усташе и НДХ она је доживела трагичну судбину. Страдала је 1992, заједно с мужем, историчарем Иваном Јелићем, у пожару у њиховм стану у Загребу. Никад није утврђено како је пожар избио. Тешко да се ради о случајности. Када се говори о усташком геноциду над Србима треба имати на уму да се он одвијао на целој територији НДХ. Јасеновац је највеће стратиште. Али, огроман број жртва страдао је у својим местима, често од комшија. Вероватно да се у Јасеновцу жртве и џелати нису међусобно познавали. Али, они који су убијени код својих кућа страдили су од суседа и познанка. Страхота је због тога још већа. Из усмене историје познато ми је шта се у источнохерцеговачким селима дешавало почетком јуна 1941. када су усташе више од сто мештана Корита бацилили у јаму. Једна жена одјурила је у оближњу Меку Груду и почела успенаичено да прича шта се десило. Нико јој није веровао. Мекогруђани су мислили да је луда, и говорили: ”Ко ће људе бацати у јаму!” Мало ко је могао и помислити да се тако нешто може догодити. Зато се у почетку покоља Срби нису ни бранили.
Не сме се, дакле, усташки геноцид сводити само на Јасеновац. Ако Вучућу хрватске власти не дозвољавају да посети један од настрашнијих логора у двадесетом веку, нека оде у Корита и поклони се жртвама. То село се налази у Републици Српској. Најзад, устанак против усташког покоља почео је баш у Источној Херцеговини јуна 1941, месец дана пре него што је КПЈ позвала на антифашистичку оружану борбу. Не могу а да не поменем да су међу тим устаницима била и тројица рођене браће мога оца, који су касније погинули као партизани. И да не буде забуне. Усташки геноцид омогућила је и подстакла нацистичка Немачка. Без Хитлера и Мусолинија Павелић би био непознати екстремиста и терориста. Стога, кад говори о Јасеновацу, Вучић би морао да се осврне и на одговорност Немачке. Парола Сербиен мусс стербиен-Србија мора умрети настала је у Бечу 1914. Главни покретач и инспиратор геноцида над Србима у XX веку није био Анте Старчевић, несумњиви србомрзац, него германски империјализам. Али Вучић пажљиво бира с ким ће да се качи. Није згодно да помиње Немачку која му је током целе његове владавине пружала безрезервну подршку. Злоупотреба геноцида над Србима мора се спречити доношењем закона којим би било утвђено на који начин треба одавати почаст нашим страдалим сународницима. Не сме бити дозвољно скрнављење успомене на мученике који су на најбруталнији начин убијени само због тога што су били Срби. А оно што је ових дана радио и говорио Вучић је најобичнија скандалозна и отужна злоупотреба жртава геноцида како би се прикупли јефтини политички поени.
Најзад, Вучић је рекао да је Београд и космополитски и српски град. Па кад је тако, зашто онда највреднију имовину бесомучно поклања или будзашто продаје страном капиталу. Зашто је једној арапској фирми продао 15.000 хектара најбољег обрадивог земљишта у непосредној близини нашег главног града чији власник је био ПКБ. То земљиште нема цену, оно обезбеђује прехрамбену сигурност, нарочито у ситуацијама криза. Због украјинског рата све више се говори о великим поремећајима на тржишту хране. Што више продаје и уништава Србију, Вучић подиже све више споменика. Странцима препушта власништво над привредним и природним богатствима наше земље из које најспособнији људи беже, а Стефану Немањи подиже споменик. Да се Власи не досете.
Српска десница упорно оптужује југословенске комунисте да су организовано потискивали сећање на усташки геноцид. Има у тој тврдњи и нешто истине. Обнова заједничке државе захтевала је и делимично потискивање трагичне историје у име “братства и јединства”. Али, ко се током Дргог светског рата у Југославији борио против усташа више од партизна! Зар усташе на крају рата није на аустријско-југословенској граници стигла заслужена казна. И баш када је Вучић почео своју јасеновачку офанзиву распламсала се полемика о подизању споменика „Невиним жртвама 1944/45. године“ у Новом Саду. Према тврдњама антифашистичких активиста на списку ”невиних жртава” налазе се бројне особе одговорне за ратне и друге злочине у Новом Саду и Бачкој током Другог светског рата. Ето још једног доказа о томе колико је Вучићев “антифашизам” принципијелан. Председник Републике Србије требало би да оде у Нови САД, Жабаљ, Чуруг и друга места у Бачкој и да објасни разлоге за подизање тог споменика и због чега су мађарски фашистички злочинци “невине жртве” и по чему се они разликују од усташа. (Аутор је политиколог из Зрењанина) |