Analiza procesa i modela privatizacije na Kosovu

Sažetak: Pored vođenja političke uprave nad Kosovom i Metohijom (od juna 1999. godine), UNMIK administracija je tokom prethodnih 5 godina sprovodila i privatizaciju preduzeća na ovoj teritoriji. Pri tome, proces privatizacije je započeo osnivanjem Kosovske poverilačke agencije, koja je do sada sprovela 30 tendera (zaključno sa 2007. godinom) za prodaju imovine društvenih preduzeća (do sada delovi državnih preduzeća čija matična preduzeća imaju sedište u ostatku Srbije nisu bili predmet privatizacije). Ključni aspekti analize ovog rada su tok dosadašnjeg procesa privatizacije i izbor modela privatizacije. Tačnije, poenta se stavlja na identifikaciju različitih nedoslednosti i nelogičnosti u procesu privatizacije i na (ne)adekvatnost većinskog primenjenog modela privatizacije (u osnovnoj i izvedenoj varijanti) za društvena preduzeća na teritoriji Kosova i Metohije. Identifikuju se ključni problemi u procesu privatizacije koji se tiču zanemarivanja vlasničkih prava i neuključenosti svih relevantnih stakeholdera u taj proces. Važan doprinos u radu predstavlja analiza prednosti i nedostataka spin-off modela privatizacije, uz identifikaciju proceduralnih grešaka koje su napravljene, a koje po pravilu nisu do sada bile primećene u tranzicionim zemljama. Na kraju rada ostavlja se otvorenim pitanje statusa i eventualne privatizacije javne imovine u kontekstu novonastalih političkih promena na Kosovu i Metohiji.

Ključne reči: proces privatizacije, model privatizacije, Kosovo, Srbija.

1. UVOD

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine završavaju se ratna dejstva NATO alijanse u Srbiji i na Kosovo ulaze međunarodne vojne snage (KFOR). Istovremeno, međunarodno civilno prisustvo na Kosovu počinje da sprovodi UNMIK administracija, iako Kosovo formalno ostaje deo Republike Srbije. U proteklom periodu etabliraju se različiti napori za rešavanje statusa Kosova, s tim što je u poslednje 2–3 godine taj proces ubrzan.

Poseban izazazov za organe UNMIK administracije početkom 2008. godine predstavlja nedavno jednostrano proglašenje nezavisnosti srpske pokrajine od privremenih organa samouprave na Kosovu i žestoko protivljenje Srbije i ogromne većine članica UN tom protivpravnom aktu kojim je prekršeno međunarodno pravo i obavezujuća Rezolucija SB UN 1244.

Paralelno sa političkim procesima, UNMIK administracija i Vlada Kosova organizuju ekonomski život na delu teritorije Republike Srbije, pri čemu Vlada Srbije nema gotovo nikakav uticaj na ekonomska dešavanja u njenoj pokrajini. UNMIK u okviru svog IV stuba vlasti – ekonomski razvoj i rekonstrukcija, koji je pod pokroviteljstvom EU, sprovodi proces privatizacije preduzeća na Kosovu. Proces privatizacije je regulisan uredbama specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN i njime upravlja Kosovska poverilačka agencija (Kosovo Trust Agency), koja je nezavisno telo u okviru UNMIK administracije, s ciljem da “upravlja imovinom društvenih i javnih preduzeća i da preduzima radnje koje smatra neophodnim za očuvanje ili uvećanje vrednosti te imovine” ( www.kta-kosovo.org ).

U prethodnih nekoliko godina se u Srbiji promenilo nekoliko vlada, koje su u domenu svojih političkih aktivnosti imale, u većoj ili manjoj meri, Kosovo i Metohiju. No, domen ekonomskih aktivnosti i posebno privatizacije koja se dešavala na Kosovu nekako je ostao “van domašaja” srpske političke scene. Ni nadležna institucija Vlade Srbije (Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju) i njeni predsednici nisu preteranu pažnju obraćali (ili bar efekti njihovog rada nisu bili vidljivi pred očima javnosti) procesima privatizacije društvenih preduzeća na Kosovu. Tek sa formiranjem sada već odlazeće vlade i osnivanjem posebnog ministarstva za Kosovo i Metohiju počinje da se posvećuje pažnja generalnim ekonomskim procesima na teritoriji za koju je nadležno ovo ministarstvo, s tim što treba biti objektivan i reći da je to delimično i uzrokovano velikim ubrzanjem procesa rešavanja statusa Kosova, u okviru koga zarobljena srpska imovina na Kosovu ima svoju “pregovaračku težinu”.

Autoru ovih redova nije poznato da se temom privatizacije na Kosovu neko u domaćoj naučnoj javnosti bavio. Privatizacija na ovoj teritoriji nije mnogo mesta zauzela ni u raznim svetskim biltenima koje relevatne međunarodne insitutucije periodično objavljuju. Takođe, ni vodeći domaći ekonomisti, koji su tokom prethodnih godina veoma respektabilno analizirali procese privatizacije u različitim tranzicionim zemljama, poredeći ih sa rezultatima privatizacije u Srbiji, nisu temu kosovske privatizacije uzimali u opseg analize. Jednostavno, privatizacija na Kosovu kao da se nije ticala domaće i strane političke i stručne javnosti, a čini se kao da bi jedan deo javnosti želeo da se situacija u vezi sa sprovedenom privatizacijom može tretirati kao da se ništa zapravo nije ni dogodilo.

Ovaj rad će pokazati da se privatizacija društvenih preduzeća sprovodila na Kosovu i Metohiji munjevitom brzinom, te da su njeni prihodi relativno skromni, što rezultira i veoma skromnim performansama “produktivnosti” privatizacije. U radu će biti analiziran ceo proces i primenjeni model privatizacije, s tim što je naglasak na identifikaciji različitih nedoslednosti i nelogičnosti u procesu privatizacije i na (ne)adekvatnosti većinski primenjenog modela privatizacije (u osnovnoj i izvedenoj varijanti) za društvena preduzeća na teritoriji Kosova.

2. NOSILAC I OPSEG PRIVATIZACIJE NA KOSOVU

Kao što je ranije istaknuto, nosilac privatizacije na Kosovu i Metohiji je Kosovska poverilačka agencija (Kosovo Trust Agency, u daljem tekstu KTA). Proces privatizacije je regulisan sledećim bitnim uredbama specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN na Kosovu (1): 1) Uredba o ustanovljenju Kosovske poverilačke agencije 2002/12, dopunjena i izmenjena Uredbom 2005/18 (KTA upravlja društvenim preduzećima i drugim oblicima imovine koja su registrovana i nalaze se na Kosovu i ima pravo da osniva podružnice društvenih preduzeća i prodaje deonice istih); i 2) Uredba 2003/13 o promeni prava na korišćenje nepokretne imovine u društvenoj svojini, koja je dopunjena i izmenjena Uredbom 2004/45 (ovom uredbom je promenjeno pravo korišćenja imovine društvenih preduzeća koje je preneto na novoosnovane podružnice tih preduzeća u najam, sa mogućnošću prodaje/prenosa te imovine na treća lica).

KTA je svoje poslovanje uredio na osnovu sledećih akata: 1) Uredba br. 2002/12 – o osnivanju Kosovske poverilačke agencije (KTA), 2) Uredba br. 2002/13 – o osnivanju i nadležnostima Specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za rešavanje pitanja iz nadležnosti KTA, 3) Uredba br. 2003/13 – o promeni prava na korišćenje nepokretne imovine u društvenoj svojini, 4) Administrativno uputstvo br.2003/13 – za primenu UNMIK Uredbe br. 2002/13 o uspostavljanju Specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na KTA.

Dodatnim internim aktima KTA razrađuju se pojedina pitanja iz UNMIK-ove Uredbe br. 2002/13 i to: 1) Pravilnik o radu KTA, 2) Pravila tendera za spin-off privatizaciju (tzv. kružno zatvaranje, koje podrazumeva samo prodaju aktive preduzeća; naime, u okviru postojećeg preduzeća formira se nova firma koja obuhvata samo aktivu preduzeća, dok obaveze ostaju u starom preduzeću, na koje će se kasnije primeniti postupak likvidacije; sredstva od prodaje odlaze u poseban fond pod kontrolom KTA i koristiće se za izmirenje obaveza prema poveriocima, vlasnicima i radnicima), i 3) Pravilnik o radu Borda direktora i dr.

KTA je do kraja 2007. godine raspisao 30 tendera, na kojima je ponuđeno na prodaju 356 nekadašnjih društvenih preduzeća sa Kosova i Metohije. Primenom običnog ili specijalnog spin off modela privatizacije (za oba modela je zajedničko prebacivanje imovine na jedno ili više novih preduzeća, a ostavljanje obaveza i likvidacija nekadašnjeg društvenog preduzeća) formirano je 440 novih preduzeća, koja su praktično u sebe unela celokupnu imovinu ili delove imovine nekadašnjih društvenih preduzeća (npr. u pojedinim slučajevima je posebno prodavano zemljište od ostatka imovine preduzeća, posebno skladište, ako je neka veća firma koja je imala više proizvodnih pogona, onda je posebno ponuđena na prodaju svaka pojedinačna fabrika, ako je u pitanju neko trgovinsko preduzeće, onda je u postupku privatizacije zasebno tretirana svaka prodavnica itd.).

Naredna slika daje opšti pregled dosadašnje privatizacije koju je sprovela KTA (2):

Slika 1.

Opšti pregled privatizacije na Kosovu

Zaključno sa prethodnom godinom u postupku privatizacije zaključeno je 330 kupoprodajnih ugovora između KTA i kupaca. Zvanično objavljeni ukupni ostvareni prihodi od prodaje društvene imovine (na dosadašnjih 30 tendera) na Kosovu i Metohiji od strane KTA iznose 352.651.978,66 miliona evra.

Neke osnovne performanse “produktivnosti” te privatizacije date su u sledećem prikazu:

Slika 2.

Osnovne performanse „produktivnosti” privatizacije na Kosovu (3)

Dakle, prosečni prihodi od privatizacije po jednom preduzeću iznose oko 1 milion evra, dok kada prihode od privatizacije stavimo u odnos sa brojem stanovnika, dobijamo oko 176 evra privatizacionih prihoda per capita . Iako na ovom mestu ne možemo detaljno ulaziti u komparaciju ove dve performanse “produktivnosti” privatizacije na Kosovu sa ostatkom Srbije ili sa drugim zemljama u tranziciji, čini se da nećemo pogrešiti ako konstatujemo da su ovo ubedljivo najlošije performanse privatizacije u celoj istočnoj Evropi.

3. NEDOSLEDNOSTI I NELOGIČNOSTI PRIVATIZACIJE NA KOSOVU

Iskustva iz sprovedene privatizacije u bivšim istočnoevropskim zemljama u prethodnih 15–20 godina ukazuju na vrlo jasno pravilo da nema uspešno sprovedenog procesa privatizacije (kao najvažnijeg procesa u postupku transformacije ovih privreda iz socijalističkih u tržišne) ukoliko istovremeno postupcima privatizacije nisu zadovoljena prava svih stakeholder -a (starih vlasnika, postojećih vlasnika, radnika, države itd.) (4). Nesporno je da se procesom privatizacije na Kosovu ne poštuju prava vlasnika društvene imovine (Republika Srbija), sporna su i na “dugom štapu” prava radnika koji su radili u tim društvenim preduzećima (posebno nealbanske nacionalnosti) i nedovoljno su jasna prava starih vlasnika (čija je imovina nacionalizovana pre 50–60 godina).

Bazični nedostatak procesa privatizacije na Kosovu i Metohiji i osnovni uzrok svih drugih nejasnoća je njegova problematična legitimnost (5). Kao primer nedovoljne legitimnosti privatizacije koju je u prethodnih 5 godina sprovodila KTA može se navesti činjenica da ovo telo u postupku privatizacije nijednim svojim aktom ili postupkom nije tretiralo postojeće zakone Srbije u vezi sa privatizacijom. Tačnije, KTA nije ni stupila u kontakt sa nadležnim organima Republike Srbije – Agencijom za privatizaciju, koja prema važećem Zakonu o privatizaciji (iz 2001. godine, dopunjen 2004. godine) sprovodi postupak privatizacije društvene i državne svojine u Srbiji. Da je uspostavljena bilo kakva saradnja između KTA i Agencije za privatizaciju Srbije, to bi pomoglo u “povećanju legitimnosti” postupka privatizacije i jasnijem zadovoljenju ranije istaknutih titulara prava na Kosovu, koje je još uvek, uprkos jednostranom proglašenju nezavisnosti i priznanju od strane 38 zemalja, formalno u sastavu Srbije (prema Rezoluciji 1244, koja i dalje važi, što je krajem marta meseca 2008. godine potvrdio i generalni sekretar UN Ban Kimun u svom redovnom izveštaju Savetu bezbednosti UN).

U setu opštih problema procesa privatizacije na Kosovu izdvajaju se sledeći:

•  Pitanje nadležnosti (legitimnosti) UNMIK-a za preispitivanje vlasničkih transformacija preduzeća izvršenih tokom devedesetih na Kosovu, prema tada važećim zakonima Srbije na Kosovu;

•  Kriterijumi po kojima se određuje koje je preduzeće društveno od strane KTA su nejasni, neprecizni i kao takvi pogodni za donošenje arbitrarnih i potencijalno spornih odluka;

•  Pitanje sudbine proizvodnih pogona, poslovnica i drugih oblika zavisnih preduzeća, čiji su vlasnici preduzeća iz drugih delova Republike Srbije, takođe je veoma sporno i ono se rešava njihovim odvajanjem i prodajom; postojeći odnosi takvih preduzeća (čija su matična sedišta van Kosova, u ostatku Srbije ili u drugim republikama na prostoru bivše Jugoslavije) i njihove imovine na teritoriji Kosova se prekidaju; pravo na svojinu nad ovim delovima preduzeća i u situacijama kada je nesporno utvrđeno, ne znači da će vlasnici tu svojinu i zadržati (propisi KTA su predvideli pravnu odštetu bez navođenja kriterijuma za određivanje iznosa odštete);

•  Ne postoji obrazloženje za ovakvu de facto eksproprijaciju imovine i kasniju prodaju kupcima iz sasvim određene sredine i sasvim određenog nacionalnog korpusa;

•  Nejasno su određena prava poverilaca i uopšte pitanje kapitala preduzeća koja se privatizuju; u svim pravilima i uredbama se navodi postupak likvidacije, ali ne i pravila tog postupka, niti kako će se on odvijati, osim što se u zapisnicima Upravnog odbora KTA kao nosilac postupka likvidacije navodi PIS – privremene institucije samouprave na Kosovu; pri svemu tome, ne postoji pravo žalbe na odluke posebnog suda (Posebnog veća) osnovanog za rešavanja spornih pitanja – tužbi iz ovog postupka privatizacije, i to niti od vlasnika, niti od poverilaca;

•  Ni na koji način nije objašnjeno šta će se preduzeti u vezi sa pravima vlasnika nacionalizovane imovine iz postupaka nacionalizacije sprovođene od 1945. godine pa nadalje na teritoriji tadašnje Jugoslavije;

•  Kriterijumi za ostvarivanje prava radnika iz postupka privatizacije su takođe nejasno određeni;

•  Nema nikakvih naznaka da se u procesu privatizacije proverava poreklo kapitala budućih vlasnika.

Da mnogo toga nije u redu sa postupkom privatizacije na Kosovu od samog početka svedoči i sledeći citat jednog od retkih objektivnih izvestilaca o stanju na Kosovu:

„Proces privatizacije je danas, nakon dugog kašnjenja, u odmaklim fazama. Kosovska poverenička agencija očekuje da će 90 odsto vrednosti preduzeća u društvenom vlasništvu biti privatizovano do sledećeg proleća. Ovaj proces se može direktno i pozitivno odraziti na kosovsku privredu, budući da su brojna društvena preduzeća do sada bila neaktivna. Većina privatizovanih preduzeća preuzeta je od strane kosovskih Albanaca koji žive na Kosovu ili u inostranstvu. […] Važno je uzeti u obzir efekte ovog procesa na različite etničke grupe. Proces privatizacije može dovesti do diskriminacije prilikom zapošljavanja po etničkim osnovima, i može se odraziti na ekonomsku održivost manjinskih zajednica. Potrebno je nastaviti sa ovim procesom, ali na način kojim se štite interesi manjinskog stanovništva tokom i nakon privatizacije.“ (Kai Aide, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za Kosovo (6)).

4. (NE)ADEKVATNOST PRIMENJENOG MODELA PRIVATIZACIJE NA KOSOVU I METOHIJI

Kao što je ranije istaknuto, nosilac implementator privatizacije na Kosovu i Metohiji je u ime UNMIK-a Kosovska poverilačka agencija (KTA), koja prema uredbama i pravilima privatizacije obavlja prodaju deonica novoosnovanih podružnica („novih preduzeća “ ) na koje je preneta imovina bivših društvenih preduzeća. KTA sprovodi postupak privatizacije metodama spin-off -a i dobrovoljne likvidacije. Spin-off metod može biti običan (gde kriterijum za izbor kupca predstavlja samo najviša ponuđena cena) i poseban spin-off (gde su za izbor kupca, pored ponuđene cene, relevantni i socijalni i investicioni programi). Većinski model privatizacije je bio običan spin-off , što pokazuje slika broj 3.

Slika 3.

Primenjena varijanta spin-off modela privatizacije na Kosovu

Spin-off metod se odvija u dva koraka: 1) osnivanje podružnice („novog preduzeća “ kao a.d. ili d.o.o) na koju se prenosi sva ili deo aktive društvenog preduzeća i deo obaveza po proceni Agencije, i 2) prodaja svih ili dela deonica novoosnovanog preduzeća. U svim aktima KTA o privatizaciji ne postoji sasvim jasan način određivanja početne prodajne cene, što je, naravno, veoma čudno i samim tim podložno mogućim zloupotrebama.

Dobrovoljna likvidacija (regulisana Uredbom UNMIK-a o poslovnim organizacijama 2001/6) omogućava brzo napuštanje tržišta za ona preduzeća koja očigledno nemaju izgleda da opstanu. KTA može pokrenuti ovakav postupak kada smatra da je on u interesu očuvanja preostale vrednosti ugašenih preduzeća, ili u interesu eventualnih vlasnika ili kreditora istih. Ovaj postupak se uglavnom odvija van suda, poštujući procedure za likvidaciju koje se nalaze u Uredbi o poslovnim organizacijama. I u ovom slučaju prihodi ostvareni likvidacijom su na raspolaganju KTA.

Najveći deo prihoda od privatizacije (80 odsto sredstava ostvarenih prodajom) namenjen je namirenju poverilaca i vlasnika, dok je 20 odsto sredstava ostvarenih prodajom deonica novog preduzeća namenjeno zaposlenima u društvenom preduzeću koji imaju pravo na isplatu, a prema listama koje sastavi telo koje predstavlja radnike, i koje zatim potvrdi KTA.

Šta je sa ekspertskog stanovišta može u kratkim crtama reći u vezi sa izabranim metodom privatizacije na Kosovu i Metohiji?

Pre svega, u procesu privatizacije izostale su mnoge faze koje prethode samom postupku prodaje, od kojih je najvažnija procena kapitala i/ili imovine nekog preduzeća koje se privatizuje. Da je korišćen ovakav postupak, tačno bi se videlo koje preduzeće ima kapital i može da se privatizuje u celini, a koje nema kapital i mora da se privatizuje metodom spin-off ili nekom drugom metodom (npr. privatizacija kroz stečaj). Neprimenjivanje prethodne procene vrednosti kapitala i imovine u procesu privatizacije je gruba proceduralna greška koja, koliko je nama poznato, nije zabeležena u procesu privatizacije ni u jednoj zemlji bivše istočne Evrope.

Nadalje, ranije smo istakli da je kranje nejasno šta je do sada bilo opredeljujuće kod KTA pri odlučivanju za primenu običnog ili posebnog spin-off -a. Pregledom spiska privatizovanih preduzeća po svim tenderima nismo uspeli da “uhvatimo” nijedan kriterijum koji bi mogao da bude opredeljujući po tom pitanju. Stoga smo skloni zaključku da pravih kriterijuma po tom pitanju nije ni bilo, već se radilo od slučaja do slučaja.

Zatim, ponovo treba naglasiti nepostojanje metodologije u određivanju početne cene za preduzeće koje se nađe na tenderu, što je potpuno neuobičajen slučaj u postupcima privatizacije društvenog kapitala zemalja u tranziciji. Određeni broj intervjua koje smo s tim u vezi vodili na terenu ukazuje na to da se do početne cene dolazilo nekom vrstom prethodne pogodbe između potencijalnog vlasnika i KTA, tako što je glavni kriterijum bio koliko je neki kupac spreman da plati, a da je to minimalno prihvatljivo za KTA.

Nadalje, suštinsko pitanje koje se može postaviti sa konceptom privatizacije je sledeće: da li je baš svako preduzeće na Kosovu bilo bez kapitala, jer se svaki ubrzani i propalim preduzećima prilagodljivi metod, kao što je spin off primenjuje po pravilu samo u takvim slučajevima? U svojoj osnovi metod spin off je neka vrsta metoda prodaje preduzeća po likvidacionoj osnovi, iako se između ta dva metoda ne može u potpunosti staviti znak jednakosti, jer, kao što smo ranije istakli, procena likvidacione ili prinosne vrednosti kapitala nije obavljana u procesu ovako sprovedene privatizacije.

Iskustva zemalja u tranziciji, ali i iskustva Srbije govore u prilog tome da se prodajom po likvidacionoj vrednosti obavlja privatizacija samo loših, u budućnosti prinosno nesposobnih preduzeća. Sasvim je jasno da je jedan broj takvih društvenih preduzeća poslovao i na Kosovu. No, nije teško pretpostaviti da su neka preduzeća na Kosovu mogla da se privatizuju i metodom prinosne snage, odnosno procenom budućih ulaganja u kapital preduzeća njegovom privatizacijom.

Pregledom privatizacije preduzeća po određenim tenderima i ostvarenom cenom za svako od preduzeća ne može se sasvim jasno zaključiti da li je preduzeće prodato po nižoj ili višoj vrednosti od realne. U narednom prikazu, koji predstavlja samo deo baze informacija koju smo prikupili o privatizovanim društvenim preduzećima, izdvojeni su primeri relativno poznatih preduzeća u srpskoj javnosti, čija tržišna perspektiva je takva da ne bi predstavljao problem da posluju u nekom drugom delu Srbije. Reč je o bivšim društvenim preduzećima iz relativno propulzivnih oblasti u Srbiji i regionu u celini (energetika, prehrana, farmacija, drumski saobraćaj, putevi, proizvodnja piva, trgovina na malo, tekstilna proizvodnja itd.).

Procedura privatizacije je prikazana u narednoj tabeli. Početak privatizacije je kada se od društvenog preduzeća imovina prebacuje na jedno ili više novih preduzeća, koja po metodi spin-off ulaze u proces prodaje. Pored ovih podataka, tabela prikazuje i dostupna imena i/ili šifre kupaca, sa ostvarenim prodajnim cenama za svako konkretno preduzeće:

Tabela 1.

Primeri transformacije „starih” u „novo/a” preduzeća koja su privatizovana

– kupac, model i prodajna cena

Veoma je teško dati i neku grubu ocenu pojedinačno ostvarenih prihoda u privatizaciji na Kosovu. To je možda moguće uraditi komparirajući postignute cene u privatizaciji za pojedina preduzeća na Kosovu sa postignutim cenama za slična preduzeća u Srbiji ili drugim zemljama regiona. Osnov za poređenje bi mogla da bude razlika između procenjene i postignute vrednosti na tenderu, ali kako se procene vrednosti nisu vršile u sklopu privatizacije na Kosovu, onda je bilo kakav zaključak veoma teško dati.

Možda bi se kao najeklatantniji primer ekonomski neadekvatnog modela privatizacije na Kosovu i veoma niske postignute cene na tenderu mogla istaći prodaja “Pećke pivare” za značajno manju prodajnu cenu od realne, imajući u vidu kapacitet i dominantnu ulogu ove fabrike piva na tržištu Kosova i okolnoj regiji. “Pećka pivara” je, po podacima Centra za bonitet Narodne banke Srbije (poslednji dostupni podaci su iz 1998. godine), bila nekada veoma uspešno preduzeće, koje je i u bivšoj Jugoslaviji imalo dobar brend piva. Kao što se može videti iz prethodne tabele, ova fabrika je prodata kao “novo preduzeće” – “Pećko pivo” A.D. za 11.130.000 evra. Nezvanične informacije govore i o tome da je poreklo kapitala novog vlasnika veoma problematično.

Poređenjem prodaje „Pećke pivare“ sa privatizacijom drugih pivara u regionu zapadnog Balkana nameće se pitanje izbora adekvatnog modela i transparentne tenderske procedure, posebno iz ugla ostvarenog privatizacionog prihoda. Na primer, privatizacija pivara u Srbiji je donela uglavnom veoma pozitivne privatizacione prihode državi i/ili privatnim vlasnicima akcija. Kao primeri veoma uspešnih privatizacija ističu se kupovina „Apatinske pivare“ od belgijskog “Interbrua“ i pivare iz Čelareva od “Carlzberga“. Naravno, bilo je i skromnih, pa čak veoma niskih cena u privatizaciji pivara (poput Vršačke i Valjevske), ali je naša procena da se “Pećka pivara“ prema kvalitetu svog piva i zastupljenosti na tržištu mnogo više mogla porediti sa uspešnim pivarama u Srbiji (koje su postigle odlične cene u privatizaciji), nego sa onim neuspešnim.

5. ZAKLJUČAK

Kako će se politička situacija na Kosovu i Metohiji odvijati nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti od privremenih institucija vlasti, u ovom trenutku predstavlja nepoznanicu. Velike i uticajne zemlje poput Rusije, Kine, Indije i veći deo zemalja članica UN (preko 150) nisu spremne da priznaju novu državu. S druge strane, najveći deo zapadnih zemalja (SAD i 18 članica EU), ali i neke manje zemlje su priznale “novonastalu situaciju” (ukupno 38 zemalja je krajem aprila priznalo “nezavisno Kosovo”). Imajući u vidu političku situaciju u Srbiji, slobodno se može reći da se nijedna važna stranka nikada neće složiti sa otcepljenjem pokrajine, odnosno 15 odsto teritorije svoje države.

Trenutno na terenu dejstvuju dve paralelne političke misije, UNMIK i EULEX, od kojih je prva legalna, dok je druga nelegalna. Planovi o primopredaji nadležnosti između organa UN i EU su takvi da UNMIK treba da se sve više povlači iz političkog i ekonomskog života na Kosovu, odnosno da se najveći deo ovlašćenja prebaci na tzv. Vladu Kosova, dok manji deo nadležnosti treba da preuzme EULEX. Okvirni rok za prenos političkih nadležnosti je polovina tekuće godine, iako sve na terenu ne ide glatko, posebno u delovima Kosova i Metohije gde su Srbi većina, tako da će se prenos nadležnosti sa UNMIK-a na EULEX ići veoma otežano, a u srpskim sredinama teško da će se prenos uopšte i dogoditi.

Kako će teći dalji ekonomski i posebno privatizacioni tokovi, još je veća enigma. Do sada je KTA u procesu privatizacije imala nadležnosti samo za društvena preduzeća, dok je državna imovina bar zasada ostala formalno neprivatizovana, ali suštinski zaposednuta. Svetska banka je u svom izveštaju iz 2006 godine (7) konstatovala da privatizacija javnih preduzeća treba da sačeka konačno rešenje statusa srpske pokrajine. Ipak, funkcionerima UNMIK-a se i po tom pitanju neobično žurilo, pa je tokom 2006. godine raspisan pretkvalifikacioni tender za Trepču, čime se na „mala vrata“ praktično krenulo u proces privatizacije (8).

Sveukupno, proces privatizacije na Kosovu i Metohiji odvijao se stihijski, bez kontrole pravih vlasnika i bez učešća u tom procesu nealbanskih stakeholder -a. Ako uopšte i ima nekih efekata privatizacije, onda se slobodno može reći da oni spadaju u zasigurno najlošije efekte na nekoj teritoriji u istočnoj Evropi. Prostim uvidom u stanje života na Kosovu uočava se da narod živi veoma loše, praktično se izdržava od budžeta UN(MIK-a), EU ili iz sredstava Republike Srbije, koja je svojim ekonomskim aktivnostima (intenziviranim nakon 17. februara ove godine) prisutna u onim delovima Kosova u kojima žive Srbi i drugi nealbanci (Romi, Goranci, Bošnjaci). Sredstva od privatizacije još uvek nisu uložena u razvoj kosovske privrede (80 odsto od privatizacije je još uvek blokirano na računu KTA).

Nadalje, ocena je da proces privatizacije koju je sprovodila KTA nije uspeo da pospeši privlačenje većeg broja stranih investitora (svega 30 odsto prihoda u dosadašnjem procesu privatizacije predstavljaju strane investicije, gotovo stoprocentno od strane Albanaca sa stranim državljanstvom). Neatraktivnost kosovskih preduzeća za strane investitore je u procesu privatizacije pogodovala tome da ne postoji strana, nealbanska konkurencija, što se pogodovalo jeftinoj kupovini tih preduzeća. A pošto niži prihodi od privatizacije znače manje budžetskih priliva, to su i utoliko manje mogućnosti za budući ekonomski razvoj.

Da zaista mnogo toga nije bilo u redu na polju tzv. IV stuba vlasti UNMIK-a na Kosovu, koji pokriva ekonomski razvoj i rekonstrukciju i nalazi se u nadležnosti EU, potvrđuje i nedavna kritika uloge EU na Kosovu najvišeg oficira UNMIK-a, portugalskog generala Raula Kunje, iz čijeg intervjua izdvajamo sledeće (9): „ Šta je svih ovih godina Evropska unija postigla na Kosovu na privrednom polju izuzev što je privatizovala nekoliko preduzeća i dala ih u ruke nekolicini osoba koje imaju spornu prošlost? EU je na Kosovu do sada protraćila oko četiri milijarde evra. Od toga je 80 odsto otišlo za savetodavne svrhe i razne infrastukturne projekte, iako, praktično, nismo izgradili nikakve kapacitete. Taj novac je upotrebljen jako loše… Što znači da se 3,2 milijarde evra vratilo tamo odakle je došlo, znači u džepove dve ili tri države koje imaju interes da se zatečeno stanje, kakvo je, ne menja... Ne može se prikrivati da se unutar samog UNMIK-a dešava mnogo spornog, a kad govorimo o velikoj korupciji, ona se odvija prevashodno u privredi, a ona je na Kosovu u nadležnosti EU. “

Privatizovana preduzeća u najvećem broju slučajeva nisu pokrenula proizvodnju ili rade sa niskim nivoom aktivnosti. Iz tih razloga se postavlja pitanje koji je u stvari pravi razlog žurbe da se pokrene i sprovede najveći deo privatizacije preduzeća na Kosovu ako su glavni argumenti za njeno otpočinjanje pre rešenja statusa Kosova bili upravo ekonomske prirode. Imajući u vidu politička dešavanja na Kosovu i Metohiji u poslednjih nekoliko meseci, najverovatnije je da se argumenti za ubrzano sprovođenje privatizacije mogu naći na političkom terenu. Cenu za nedovoljno legitimnu, izuzetno brzu, ne uvek adekvatnim modelom sprovođenu privatizaciju neće platiti samo država Srbija, zbog koje se, čini se, ponajviše i žurilo sa tim procesom. Pretpostavka je da su čelni ljudi UNMIK-a imali nameru da u proces privatizacije uđu primenom metode svršenog čina – po sistemu kada se neki proces završi, teško ga je vratiti na početak.

No, na sreću onih koji su sprovodili privatizaciju i posebno onih koji su u njoj profitirali, nekakvog snažnog i organizovanog stava vlade i javnosti Srbije po pitanju te privatizacije gotovo da nije ni bilo. Nažalost, cenu ovakvog procesa i primenjenog modela privatizacije će indirektno platiti svi građani Srbije, ali pre svega svi građani Kosova i Metohije, koji će mnogo duže nego drugi u regionu biti zatočenici malog broja privilegovanih “pobednika” u privatizaciji.

(Autor je vanredni profesor na Katedri za poslovnu ekonomiju i menadžment Ekonomskog fakulteta u Beogradu. )

LITERATURA:

•  Acimović, S., “Complexity of the privatization on the Kosovo-Serbia”, koautor, Evolution and Revolution in the Global Knowledge Economy: Enhancing Innovation and Competitiveness Worldwide, Global Bisiness and Tehnology Association – GBATA. Madrid, rad u štampi, 2008.

•  Bennet, J., Estrin, S., Maw, J., Urga, G., Privatisation Methods and Economic Growth in Transition Economies , The Fondazione Eni Enrico Mattei, Nota di lavoro 105, 2004.

•  Carlin, W., Fries, S., Schaffer, M., Seabright, P., Competition and Enteprise Performance in Transition Economies – Evidence from Cross-country survey , W.D. Institute, Working Paper no 376, 2001.

•  Cerović, redaktor, Privatisation in Serbia – Evidence and Analyses , Faculty of Economy, Belgrade, 2006.

•  Kai Eide, Izveštaj generalnom sekretaru UN, NewYork, 2005.

•  Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, Efekti privatizacije na Kosovu i Metohiji, radni materijal, Beograd 2008.

•  World Bank, Transition – The First Ten Years, Washington D.C., World Bank, 2002.

•  www.fondzarazvoj.sr.gov.yu

•  www.kta-kosovo.org

•  www.nbs.yu

•  www.politika.co.yu

•  www.priv.yu

•  www.un.org

•  www.unmikonline.org

•  www.worldbank.org.

Fusnote:

1. Sve uredbe i propisi kojima se reguliše privatizacija na Kosovu i Metohiji se mogu se u integralnim verzijama preuzeti sa sledećih internet adresa: www.unmikonline.org i/ili www.kta-kosovo.org .

2. Svi kvantitativni pregledi dati u radu su napravljeni ukrštanjem različitih izvora informacija, pri čemu najvažniji izvor predstavlja radni materijal Ministarstva za Kosovo i Metohiju pod nazivom „Efekti privatizacije na Kosovu i Metohiji“.

3. Obračun prihoda od privatizacije po stanovniku je baziran na pretpostavci da trenutno na Kosovu i Metohiji živi oko 2 miliona stanovnika. Po našoj proceni, izvršena je realna aproksimacija broja stanovnika, iako je zvaničan podatak s tim u vezi nemoguće naći.

4. Veliki broj konferencija, work-shop -ova, zbornika i knjiga je na ovu temu objavljen u prethodnom periodu u svetu i kod nas. Ovakak stav autora se između ostalog može potvrditi i kroz doprinose određenog broja autora u zborniku radova Privatisation in Serbia – Evidence and Analyses , koji je pod redakturom Božidara Cerovića objavljen 2006. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

5. Mnogo detaljnije o tome u radu “Complexity of the privatization on the Kosovo-Serbia”, koji će autor ovog rada prezentovati u julu ove godine, u Madridu na međunarodnoj konferenciji Evolution and Revolution in the Global Knowledge Economy: Enhancing Innovation and Competitiveness Worldwide, koju organizuje Global Bisiness and Tehnology Association – GBATA.

6. Prilog pismu od 7. oktobra 2005, koje je generalni sekretar uputio predsedniku Saveta bezbednosti – detaljan pregled situacije na Kosovu (tzv. Izveštaj Kai Eidea), str. 3.

7. www.worldbank.org , izveštaj broj 35262-?? ? d 30. 3. 2006 .

8. Problematiku funkcionisanja i eventualne privatizacije javnih preduzeća na Kosovu i Metohiji pokušaćemo da obradimo u posebnom radu.

9. Intervju je dat u italijanskom onlajn magazinu Oservatorio Balkaniko, a preuzela ga je Politika u broju od 26. 4. 2008. godine (pogledati u arhivi na www.politika.co.yu).