Argumenti za evropsko rešenje kosovskog problema

U izdanju renomirane izdavačke kuće Filip Višnjić iz Beograda, nedavno se pojavila knjiga Vojislava Koštunice Odbrana Kosova. U knjizi su sabrani autorovi najvažniji govori, rasprave i izlaganja koji prate početak tok i završetak pregovora o Kosovu, u vremenskom periodu od 2005 do 2008. godine.

Iako se Vaša knjiga, Odbrana Kosova, odnosi na jedan sasvim konkretan politički problem, čini se, da su u mnogim Vašim izlaganjima došle do potpunog izražaja savremene teorijske kontroverze o odnosu moći, prava i pravde. Takođe, Vi ste u Vašim istupanjima pred domaćom javnošću i relevantnim međunarodnim institucijama uvek naglašavali globalni pravni i politički aspekt kosovskog pitanja. S obzirom na dugogodišnje bavljenje ovim složenim problemom, kako Vi vidite stanje savremenih međunarodnih odnosa kada je reč o principima suvereniteta, teritorijalnog integriteta i pravde?

– Posle Drugog svetskog rata kroz sistem UN uspostavljeni su opštevažeći principi međunarodnog prava i jedan princip je po svom značaju posebno izdvojen, a to je poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država. Dobrim delom ovaj princip je branjen i zahvaljujući institutu veta koji je postojao za pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Kada smo razmišljali kako da postavimo strategiju za odbranu Kosova i Metohije zaključili smo da je najjače oružje koje imamo upravo pozivanje na opšte principe na kojima počiva savremeni međunarodni poredak. Naravno, znali smo da velike sile koje stoje iza projekta nezavisnosti Kosova, pre svih SAD, kao odgovor na našu strategiju mogu pribeći politici sile i najgrublje pogaziti Povelju UN i važeću Rezoluciju 1244. To se i desilo, ali je cena koju će celokupna svetska zajednica platiti zbog narušavanja osnovnih principa međunarodnog prava veoma visoka i nemoguće je do kraja predvideti sve posledice ove politike sile. Veoma je važna činjenica da Savet bezbednosti UN nije odobrio plan Martija Ahtisarija koji je kasnije poslužio kao osnova za proglašenje i priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova. To znači i da faktički više ne funkcioniše pravo veta u SB, jer su zapadne zemlje i pored toga što SB nije usvojio Ahtisarijev plan priznale nezavisnost Kosova.

U svojoj odbrani Kosova često ističete, da Srbija kao demokratski uređena država, ima pravo, da od međunarodne zajednice zahteva da rešenje kosovskog pitanja mora biti kompromisno i univerzalno prihvatljivo? Zbog čega po Vašem mišljenju do takvog rešenja ipak, nije došlo?

– Osnovni razlog leži u ostvarivanju vojnih i bezbednosnih interesa NATO pakta i SAD. Posle izgradnje vojne baze Bondstil očigledan interes SAD je bio da stvori „nadziranu“ nezavisnost Kosova, pri čemu se preko Aneksa 11 Ahtisarijevog plana ostvaruje „nadziranje“ ove teritorije od strane NATO pakta. Ahtisarijev plan je utvrdio da je NATO „konačan organ“ vlasti na Kosovu i to je prvenstveni interes SAD i zapadnih država koje su ceo ovaj proces osmislili i sproveli. Svako kompromisno rešenje koje bi bilo u skladu sa međunarodnim pravom unapred je od strane ovih sila bilo odbačeno.

U jednom izlaganju Vi ste podsetili da je Marti Ahtisari izaslanik Generalnog sekretara UN za pregovore o statusu Kosova i Metohije, tvrdio da će od razvoja demokratije u Srbiji zavisiti da li će Kosovo ostati u sastavu Srbije ili će postati nezavisno. Iako niko danas ne dovodi u pitanje da je Srbija demokratska zemlja, Ahtisari je promenio svoj prethodni stav, i predložio plan za njeno rasparčavanje. Da li se ovaj potez može tumačiti kao nepoštovanje prava, pravičnosti i demokratije, upravo onih vrednosti koje očekujemo da budu zaštićene od Saveta bezbednosti UN, odnosno njenih delegiranih predstavnika?

– Pomenuli ste veoma važnu stvar koja otkriva i potvrđuje koji stvarni interesi stoje iza projekta nadzirane nezavisnosti Kosova. Pogledajmo stvar i iz drugog ugla. Danas je Srbija neosporno demokratska država od koje se politikom sile pokušava oteti deo teritorije. A u pokrajini Kosovo je po izveštaju ambasadora Ejdea koji je podneo SB stanje ljudskih prava Srba i nealbanaca „sumorno i mračno“. Znači da ako nam je merilo demokratija i poštovanje međunarodnog prava, onda se nikako ne može Srbija kažnjavati otimanjem teritorije, a albanska nacionalna manjina nagrađivati stvaranjem druge albanske države na Balkanu. Dakle, ovde nije reč o vrednostima demokratije i o poštovanju međunarodnog prava, već je očigledno reč o vojno-bezbednosnim interesima SAD o kojima sam govorio.

Uloga Ahtisarija i njegov način “posredovanju” između Srba i Albanaca nije bila nimalo neutralna. On je u jednom momentu, kao argument da se Srbima oduzme Kosovo, izneo uvredljivu tvrdnju da su “Srbi krivi kao narod.” Koliko je, po Vašem mišljenju, Ahtisarijev arogantni “diplomatski stil,” ugrozio uspeh ovih pregovora?

– Ahtisari je kada sa ove distance posmatram pregovore imao dva cilja. Najpre Ahtisari se nerealno nadao da bi Srbija mogla na neki zakulisni način ipak da prihvati nezavisnost Kosova. Pošto sam mu u prvom razgovoru odmah raspršio ovakve nade, Ahtisari se okrenuo drugom cilju, a to je da što pre završi pregovore i ponudi rešenje koje omogućava nezavisnost Kosova. U ostvarivanju tog cilja on je više puta izgubio kontrolu i saopštio svoja uverenja koja izlaze iz okvira opštih načela i vrednosti demokratskog sveta. Sve to je ipak dovelo da Generalni sekretar UN u novoj rundi pregovora zameni Ahtisarija sa pregovaračkom Trojkom koju su sačinjavali predstavnici Rusije, EU i SAD. Poznato je da su osim predstavnika Rusije ostala dva člana Trojke nastavili da podržavaju projekat nezavisnosti Kosova. Dodela Nobelove nagrade za mir Ahtisariju pokazuje do će zapadni mentori pravljenja ove lažne države i dalje vršiti pritisak na svim mogućim poljima. Ahtisari će ostati upamćen i po tome što je on jedini međunarodni posrednik čiji plan nije usvojen u Savetu bezbednosti UN, ali ga zapadne zemlje na osnovu politike sile sprovode na Kosovu. Čuli smo i izjavu sekretara Nobelovog komiteta Geira Lundestada koji je uzeo takvu slobodu da oceni kako nezavisnost Kosova nema alternativu, što najbolje svedoči šta je bio pravi razlog prilikom odluke da Ahtisari dobije ovu nagradu.

U toku pregovora Vi ste na mnogim domaćim i međunarodnim skupovima kao i u relevantnim međunarodnim institucijama i forumima, upozoravali da Kosovo ne može biti tretirano kao jedinstven slučaj, i da će neprincipijelno rešenje ovog problema dovesti do narušavanja temeljnih principa međunarodnog poretka. Takva upozorenja SAD i većina članica EU nisu ozbiljno shvatile. Nedavni događaji u Gruziji, potvrdili su, upravo ono što je tvrdila srpska strana. Da li bi ova dešavanja, bez obzira na različita tumačenja, mogla, ipak, dovesti do postepenog “otrežnjenja” ili, bar “korekcije,” američke i briselske administracije u rešavanju pitanja Kosova?

– Kada su se SAD upustile u sprovođenje politike sile i najgrublje gaženje međunarodnog prava, a EU pognute glave pristala da sledi ovo pravno nasilje, nastale su posledice na koje smo upozoravali. Poznato je da velike sile teško menjaju svoju politiku, a još teže preinačuju svoje pogrešne odluke. Oni će nastaviti prema Srbiji da se ponašaju na ovaj način sve dok vide do ta njihova strategija na kraju može da im donese pobedu u ostvarivanje onog što su naumili. Rusija je sa svoje strane zahvaljujući tome što je i sama velika sila uspešno odbranila svoje interese u kavkaskom regionu. U našem slučaju do otrežnjenja može dovesti dugotrajan i principijelan otpor politici sile.

Većina političkih analitičara smatra da ste Vi jedan od retkih srpskih političara koji svoje političko delovanje bazira na principijelnosti. U tzv. real-politici se smatra da principijelisti uglavnom gube. Vi ipak, bez obzira na jasnu svest o sumornoj realnosti koju produkuje politika sile, verujete da je demokratskim i pravnim sredstvima moguće odbraniti Kosovo. Na kojim principima se temelji snaga Vašeg demokratskog političkog uverenja?

– Dugoročno gledano najbolje moguće rezultate daje real politika koja se zasniva na principijelnosti. Naravno, to nije lako postići jer se uglavnom za real politiku vezuje sila a ne principi. Međutim, pogledajmo kako stvar izgleda kada se kao na primeru Kosova sprovodi politika sile, a gaze svi principi. Da li će se na ovaj način doći do stabilnosti i napretka, ili se na ovaj način kriza samo produbljuje? Nemoguće je na politici sile graditi trajna i dobra rešenja. Moglo bi se reći da što više u rešenje nekog problema unosimo principijelnosti to je samim tim i rešenje bolje i funkcionalnije. Iskustvo govori da je najčešće teško doći do sasvim principijelnih rešenja i da je neophodno uvažavati da u realnosti nije uvek moguće idealno pomiriti suprotstavljene interese. Ali je uvek neophodno raditi na postizanju političkih kompromisa koji su u skladu sa opštevažećim principima.

Više puta ste naglašavali važnost principijelnog stava Ruske Federacije u međunarodnim odnosima, posebno ste istakli zalaganje tadašnjeg predsednika Putina. Kako vidite položaj Srbije u novim globalnim odnosima velikih sila posebno RF, Sad i Kine?

– U borbi za očuvanje Kosova Rusija je u potpunosti branila Povelju UN i sa Srbijom usaglasila zajedničku politiku koja se zasnivala na poštovanju međunarodnog prava. S druge strane, SAD sprovode politiku sile koju sledi EU. Kina kao stalna članica Saveta bezbednosti imala je veoma konstruktivnu i doslednu politiku da se mora pronaći kompromisno rešenje u skladu sa Rezolucijom 1244. Ove činjenice veoma jasno govore o ulozi ovih velikih sila u rešavanju najvažnijeg pitanja Srbije, a to je očuvanje njenog teritorijalne celovitosti. Samim tim postavljeni su i vidljivi parametri u odnosima sa ovim državama na osnovu kojih moramo da se rukovodimo u odbrani naših državnih i nacionalnih interese.

S obzirom da Vi smatrate da su pregovori o statusu Kosova počeli kad ih nije trebalo započeti (neispunjeni standardi) i da su okončani kad ih nipošto nije trebalo okončati (nije došlo do konsenzusa pregovaračkih strana), koji bi, po Vašem mišljenju, bio budući zadatak srpske državne politike u odbrani Kosova?

Smatram da je neophodno da Srbija podigne tužbu protiv određenih država. Posle priznanja Crne Gore i Makedonije protivpravne nezavisnosti Kosova, jer kako oni kažu njih ne obavezuje savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, još su očigledniji razlozi da Srbija podnese tužbe pred ovim sudom. Takva poruka bi bila jasna i pokazala bi da nam je izuzetno stalo da se do kraja borimo za Kosovo. Tužbe bi zaustavile nova priznanja i to bi onda otvorilo novi i veći prostor da tražimo trajno, kompromisno i istorijski pravično rešenje za našu južnu pokrajinu.

Razgovor sa dr Vojislavom Koštunicom vodio Marinko Lolić