Balkan ponovo na istorijskoj raskrsnici. Odlučujuća reč Rusije

Sednica Saveta bezbednosti UN posvećena Kosovu s punim pravom može se nazvati “labudovom pesmom” ruske diplomatije na Balkanu u poslednjih deceniju i po. SAD, Velika Britanija i njihovi zapadni saveznici ne samo da su odbili da odustanu od priznavanja samoproklamovane kosovske države, već su svojevoljno ustanovili spisak učesnika foruma. Nimalo uznemireni što u martu Savetu bezbednosti UN predsedava Rusija, Amerikanac Zalmaj Halilzad i Britanac DŽon Sojers pokušali su da onemoguće učešće srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, koji je i inicirao održavanje konsultacija. Čak su našli i zgodan povod – raspuštanje srpske skupštine. Ako ćemo ići tom logikom, onda do 11. maja kompletna svetska zajednica ne bi trebalo da ima ikakva posla sa Beogradom zbog predizborne kampanje koja je tamo u toku.

Jedini rezultat sednice SB UN bio je predlog za usvajanje deklaracije na predlog predsednika SB, koja od samog početka nije imala nikakvu šansu da se usvoji. Dokument je pozivao na obnovu pregovora o statusu Kosova između Beograda i Prištine. Pored Rusije, podržali su ga Kina, Indonezija, Vijetnam, Panama, Ujedinjeni Arapski Emirati i Kostarika. Nažalost, deklaracija predsednika SB UN prihvata se jednoglasno.

Stalni predstavnik SAD pri UN Zalmaj Halilzad uz moralnu pouku je primetio kako su Rusija i Srbija dužne da shvate “novu realnost” koja proističe nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara. Njega je podržao britanski diplomata DŽon Sojers koji je izjavio da se predlog Moskve “zasniva na premisi koja već pripada prošlosti”. Dobro, ovo ima nekog smisla.

Rusija je do kraja držala svoju poziciju – rešiti problem Kosova na osnovu odluke UN i principa međunarodnog prava. Nije joj uspelo. Odgovor na večito pitanje “Ko je kriv?” je jasan. Daleko je bitnije rešavanje drugog pitanja – “Šta da se radi”, ne samo na Kosovu, već uopšte na Balkanu, koji je opet, po ko zna koji put, na istorijskom raskršću.

Koliko god to bilo paradoksalno, odgovor na ovo drugo, glavno pitanje “zagonetne ruske duše” nalazi se u rečima Zalmaja Halilzada: na Balkanu danas imamo “novu realnost”, i ko će ako ne velika slovenska i pravoslavna Rusija sa svojim viševekovnim istorijskim vezama sa balkanskim zemljama i narodima čvrsto da se zauzme za rešavanje sudbine čitavog regiona. Niti SAD, niti NATO, niti EU, već je Rusija dužna da postavlja svoja pravila igre na Balkanu – pređašnja pravila su bespovratno prekršena.

Što se tiče Kosova, SAD su dostigle svoj cilj – bacile su kost islamskom svetu, kreirale su svoju pripitomljenu državu u samom centru Balkana sa transregionalnim magistralama i cevovodima, nanele su ključni udarac jedinstvenom vojno-političkom prostoru EU. Ciljevi Evropljana su kratkoročniji – podmazati albanske pobunjenike i narkomafiju, razmestiti na Kosovu vlastitu misiju i samim tim podstaći UN da ponovo kazni tvrdoglavu Srbiju. Što se Balkana tiče, sada je Rusija na potezu, i njen odgovor na demarš Vašingtona i Brisela mora biti izrada otvorenog i jasnog balkanskog geopolitičkog programa. U nastaloj situaciji to može biti samo program stvaranja jedinstvenog slovensko-pravoslavnog prostora u regionu pod vrhovnim pokroviteljstvom Rusije – ne samo kulturno-religioznog, već i ekonomskog, političkog i, što je najvažnije, vojnog prostora.

Ne treba se plašiti globalizma takve ideje. Treba se samo setiti burne istorije Balkana 18. i 19. veka. Tada je ruska imperija zajedno sa svojim balkanskim saveznicima postepeno vraćala teritoriju po teritoriju, grad po grad, od Osmanlijskog carstva i zapadnoevropskih država koje su stajale iza njih. Na tom teškom putu bilo je i vremenskih odstupanja – poput za Rusiju neuspešnog Krimskog rata (1853–1856). Ipak, opšti pravac nije bio podvrgnut sumnjama. Rusija se stalno borila za obnovu državnosti balkanskih naroda i uspostavljanje čvršćih odnosa sa njima. Sredstva takve politike bila su različita – od razmeštanja ruske vojske, do međudinastijskih brakova i velikodušnih novčanih subvencija balkanskim vladarima. Što je i karakteristično za ovaj region – bučan, šaren i sklon da često raspreda o opšteprihvaćenim diplomatskim normama!

Može li Rusija danas jasno da kaže kako balkanska karta mora ponovo da se razmotri u skladu sa tim “novim realnostima” koje Zapad iz nekog razloga pripisuje Kosovu? Srbija, Crna Gora, Makedonija, bosanska Republika Srpska, Grčka – sve ove zemlje pozvane su da budu jezgro balkanske zajednice, koja stoji nasuprot islamizaciji regiona, njegovom pretvaranju u poligon za trgovinu drogom, treniranje terorista i NATO rakete. Ne treba se bojati vraćanja na dnevni red pitanja čija je rešenja Zapad već odložio u arhivu. Bosna i Hercegovina sa slabim šansama za razvoj, okupacija Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj, pripajanje Srbije Savezu Rusije i Belorusije, razmeštanje na Balkanu ruske vojne infrastrukture – samo su neke od tačaka dnevnog reda koje zahtevaju drugačije tumačenje u skladu sa ruskim interesima. A prvi korak jeste održavanje međunarodne konferencije posvećene Balkanu – nalik na Bečki kongres (1815), Berlinski kongres (1878), ili Konferenciju ambasadora velikih država u Londonu (1912–1913). Ovde će Rusija moći na sav glas da iznese svoje istinske interese, ciljeve i prioritete. O neophodnosti takve konferencije već pišu na Zapadu. Ovih dana su vodeće španske novine El Pais otvoreno nazvale kosovski problem “ćorsokakom” i izjasnile se za sprovođenje međunarodne konferencije posvećene Balkanu sa učešćem EU, SAD i Rusije. Da li Moskva treba nečega da se plaši?

Priznavši kosovsku nezavisnost, Zapad je zaista otvorio Pandorinu kutiju. I ima li smisla danas pokušavati zatvoriti je – tim više, zatvoriti je sâm.

Pametnije je da se sile koje su se otrgle slobodi preokrenu u svoju korist.

(Petar Iskenderov je stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, magistar istorijskih nauka.)

(Fond za stratešku kulturu, 14. 3. 2008. http://www.rusk.ru/st.php?idar=26228)