Bez Kosova - manje zamršen početak za Srbiju

Mada sam očekivala da rezultat referenduma bude takav kakav je bio, moram da priznam da me je nakon priznanja proglašene nezavisnosti Kosova od zapadne Evrope i Amerike depresija kao posledica osećanja da si nemoćan uhvatila već sledećeg dana. U poslednjih desetak dana došla sam do zaključka da oni koji imaju moć nemaju, nažalost, sposobnost razumevanja i poštovanja osnovnih principa i obaveza. Pored ovog, nedostaje im sistem samokontrole, naročito prilikom davanja izjava.

Nedavno sam slušala američkog sekretara spoljnih poslova Kondolizu Rajs kako na postavljeno pitanje američkog novinara „A šta sa slučajem Baskijaca?“, odgovara: „Ali to je nešto sasvim drugo, Kosovo je mlada demokratija i treba joj pružiti pomoć.“ Američki sekretar spoljnih poslova, zaključujem ogorčena ovim odgovorom, očigledno nema sposobnost samokontrole koja je neophodna u diplomatiji. Ili je jednostavno arogantna pošto misli da je svet nedovoljno inteligentan, te mu se zato može odgovoriti na ovakav način. Međutim, o svemu ovome nema svrhe pisati i ponavljati u beskraj reči optužbe, podnositi žalbe, iznositi prigovore. Niko ih ne sluša.

Ne postoji opravdanje za postupak Zapada i Sjedinjenih Država u vezi sa situacijom na Kosovu. Ni pod kojim uslovima ne može se pravdati oduzimanje teritorije jednom narodu da bi se ista poklonila drugom, bez obzira na to koji je odnos manjinskog i većinskog stanovništva na toj teritoriji, i ko je i šta odlučio na referendumu. Međutim, takva činjenica u nekim slučajevima jeste relevantna, kao što je, prema tvrđenju američkog sekretara i njenih saveznika na zapadnoevropskom nivou, slučaj Baskijaca. Međutim, u drugim slučajevima, kao sa Kosovom, ova činjenica nije relevantna, zbog čega smatram da neće biti produktivno osvrtati se na ovo iz dana u dan.

Ono na šta bi se trebalo osvrnuti je to da je situacija za Srbe takva kakva jeste i da će takva verovatno i ostati. Malo šta će moći da se izmeni. Rusi nikada nisu ispoljili preveliki interes za Srbe. Ovaj trenutak u istoriji je doduše malo drugačiji, trenutno im odgovara da se tako ponašaju i pitanje je koliko će još taj njihov interes trajati. Oni koji veruju da će potrajati, naivni su, ili nemaju dovoljno iskustva o tome kako diplomatija velikih sila funkcioniše. Oni koji od Kine očekuju nešto, nakon svega biće razočarani, jer Kina ima mnogo sopstvenih problema karakterističnih za naciju koja brojčano obuhvata jednu šestinu sveta, nemaju vremena, ni volje da se dubinski posvete problemima drugih.

Međutim, o poziciji Srba može se razgovarati (pisati) i na drugi način, a to je da u ovoj situaciji ima, pored depresivnih elemenata, i nekih pozitivnih. Najvažniji je svakako taj da su Srbi prvi put u svojoj istoriji u mogućnosti da žive sami. Konačno!

U principu, ja se protivim bilo kakvom multikulturalizmu. On ne funkcioniše nigde. Zapad i Amerika nemaju dugovečno iskustvo života u multikulturnoj zajednici i zato, tvrdim, oni ne znaju o čemu govore. Nacija koja je koherentna, koja ima jedan jezik i gde je stanovništvo vezano istom istorijom, tradicijom i verom, ima najbolje mogućnosti da i u najtežim uslovima nađe najbolje rešenje. Ne treba nikad izgubiti iz vida da su Albanci druge vere, imaju drugačiji jezik i drugu tradiciju i, u principu, nemaju ni najmanju želju da se nama prilagođavaju, kao što ni mi ne želimo da se prilagođavamo njima. Zajednica sa njima bila bi, prvo, multikulturni pakao, a drugo, s vremenom bi, zbog toga što bi srpska nacija kao većinska morala njima kao manjini stalno da čini ustupke – zakonske, ekonomske, jezičke, političke – dovela do toga da bi se srpski nacionalni identitet razvodnio za kratko vreme.

Treba se setiti kako je sve to izgledalo u socijalističkoj Jugoslaviji i videti zašto multikulturalizam nije uspeo. Valjalo bi podsetiti se i toga kako je zbog zajedništva, zbog po svaku cenu održavanja multikulturnih odnosa u Titovoj Jugoslaviji, Srbija uvek morala da se odriče svojih interesa. Jedan od načina da se sačuva tadašnja jugoslovenska zajednica bio je, ne zaboravimo, i obuzdavanje „moći“ Srbije, odnosno otimanje njene teritorije, ono takozvano osamostaljivanje pokrajina kao autonomnih jedinica. A znamo šta je to značilo i do čega je dovelo kad je Kosovo u pitanju.

Neopravdano je, i pored svega, oduzimanje teritorije, i to je ono što u svima nama izaziva ogorčenje. Engleska, koja je zajedno sa Amerikom, Francuskom i Australijom, već sutradan po referendumu priznala nezavisnost Kosova, ne trepnuvši je, setimo se, uputila svoju moćnu mornaricu u odbranu Foklandskih ostrva, nekoliko hiljada nautičkih milja udaljenih od engleske teritorije, pod izgovorom da su ova daleka ostrva (na domaku Argentine) engleska teritorija. Ulazak u rat sa Argentinom objašnjen je svetu (prozirno opravdanje koje je većina zemalja ipak prihvatila) nespornim pravom engleske države da sačuva i brani svoju teritoriju. Međutim, koliko su ova dva slučaja slična – slučaj Kosova i Foklandskih ostrva, odnosno da li se uopšte mogu upoređivati, može da bude pitanje debate. Na Foklandu danas žive Englezi, čak se i Argentinci koji tamo žive izjašnjavaju kao građani Velike Britanije. Sa Albancima na Kosovu tako nešto nikada ne bi moglo da bude slučaj. Zar iko veruje da bi oni bilo kada pristali dobrovoljno da žive u srpskoj državi i da li treba rizikovati i od ove, preostale Srbije opet praviti federaciju?

Na pomenutoj konferenciji za štampu sekretar Rajs bila je u jednoj stvari delimično u pravu. Odgovorila je da u slučaju Kosova treba shvatiti da ovde govorimo o nečemu što je počelo da se događa 1389. godine i da je možda vreme za Srbe da se konačno pomire sa gubitkom Kosova nakon šest stotina godina. Možda jeste vreme da se prihvati činjenica da smo Kosovo počeli da napuštamo (ili gubimo ako nam tako više pomaže) pre više od šeststo godina, i da svi razlozi koje smo navodili da Kosovo treba da ostane naše, kao i opravdanja koja smo sebi i drugima pružali zašto smo odlazili tokom vekova, sada više ne igraju nikakvu ulogu. Osim možda sentimentalnu.

Žalosna je istina da Srbi ne mogu da žive na Kosovu zbog čuvenog albanskog ekstremnog nacionalizma, ali je još žalosnije da većina Srba to i ne želi iz istog i mnogih drugih razloga. I ako ne želimo da živimo na Kosovu, zašto onda, po svaku cenu, želimo da ti isti Albanci, od kojih su najveći broj ekstremni nacionalisti, žive sa nama u istoj državi? Ne zavaravajmo sebe, a ni druge, fantazijama da Albanci nisu na Kosovu. Na Kosovu su i tamo će i ostati. Ne postoji način, u savremenim uslovima svetske klime liberalnog shvatanja multikulturalizma, da se ovo promeni, da će se desiti da Albanci preko noći zauvek odu sa Kosova. Ako Kosovo ostane sa Srbijom, ostaće i Albanci u njoj. A da li stvarno Srbi žele, posle iskustva u raznoraznim multikulturnim zajednicama, da nastave da žive u još jednoj multikulturnoj zajednici?

Prvi put u svojoj istoriji, nakon svega što se događalo, Srbija će konačno moći da se okrene sebi. Moći će da pristupi – otvoreno i bez straha da ne uvredi druge u okviru zajednice – rešavanju svojih jedinstvenih problema, i na način kako to njoj odgovara (naravno, uz svesrdno zalaganje za interese i prava svih onih koji žive u njoj). Prvi put u svojoj istoriji Srbi imaju mogućnost da počnu od manje zamršenog početka. I ako ničemu drugom, baš u ovoj činjenici treba gledati svetlu tačku.