Briselski dijalog - politika Prištine i (samo)degradacija srpske države

Raskol u srpskoj javnosti oko državne politike na Kosmetu

U srpskoj javnosti postoje dve vrste odnosa prema Kosovu i Metohiji. Jedan, koji diktiraju domaći mediji pod dirigentskom palicom premijera i Kancelarije za KiM, predstavlja naizmeničnu struju hvalospeva mudroj, umerenoj, strpljivoj i patriotskoj „politici jedinstva“ vlade u Pokrajini, i gnušanja, rezignazicije i skandalizovanosti nad „provokacijama Prištine“. Ovaj stav, koji zauzimaju oni naši sugrađani koji bespogovorno veruju u „naprednu“ agendu srpske političke vrhuške, ponavlja zajedno za medijima floskule o „ulaganju na Kosmet“, „zaštiti ognjišta“, „očuvanju i jedinstvu kosovskih Srba (pod vođstvom premijera Aleksandra Vučića)“, o Zajednici srpskih opština koja samo što nije formirana, i koja će Srbima dati „autonomiju, predsednika i skupštinu“ (ma „skoro Republiku Srpsku“), da bi se sve to začinilo sa zapaljivom retorikom o „šiptarskim provokacijama“, „velikoalbanskom nacionalizmu“, da bi se „oštro osudili novi incidenti“ usmereni protiv srpskog stanovništva, a pomalo i pripretilo da „Srbija neće ćutati dok se ugrožavaju njeni interesi“.

Ako ovaj odnos prema Kosovu, koji podrazumeva da je stanje u Pokrajini istovremeno „sve bolje i sve gore“, prirodno ostavlja utisak šizofrenije (ili orvelovske „dvomisli“, kako je kome drago), onda je drugi stav kategoričan i nepokolebljiv, zasnovan na principijelnom opozicionom stavu da vlasti „ništa dobro nisu ni sposobne, ni spremne da učine za kosovske Srbe“, da je svaki akt državne politike na Kosmetu „veleizdajnički“, i da prazna naklapanja državnih činovnika ne prestavljaju ništa više od isprazne političke retorike i populizma, kojim se prikriva da je na Kosovu „srpski car go“. Odmah da se razumemo, istina o Kosmetu nije „negde između“ ova dva stava. Naprotiv, drugi stav je principijelno tačan, dok prvi stav predstavlja tendencioznu i dnevnopolitičku manipulaciju činjenicama kako bi se forsirala agenda jedne partije i održavao mehur od sapunice o „državničkoj politici“ Vođe.

Istovremeno, priča se ne iscrpljuje u bipolarnom cepanju srpske javnosti na dva dela, uslovno govoreći – na one koji podržavaju, i na one koji ne podržavaju politiku Aleksandra Vučića na Kosmetu (i uopšte). Ne smemo zaboraviti – stav srpskih građana po pitanju Kosmeta nije podeljen. Građani kategorično smatraju da državnost i suverenitet Srbije na Kosovu mora da se brani „po svaku cenu“, pa čak i po cenu odustajanja od „bezalternativnog puta u EU“. Zastanimo na trenutak nad tom činjenicom – ako naši sugrađani već skoro pa decenijama gutaju priču o tome da „EU nema alternativu“, dakle da evrointegracije predstavljaju „jedini put“ za Srbiju („Evropa ili smrt“), onda uporno i svojeglavo insistiranje građana Srbije da se „Kosovo ne sme predati ni po cenu EU“ predstavlja bezmalo odjek Njegoševe herojske maksime „neka bude što biti ne može“, te najviše tačke srpskog nacionalnog etosa. Nažalost, u priči oko Kosova – to je jedina ohrabrujuća činjenica.

Baš zato što je stav građana Srbije i srpskog naroda u celini (tj. u Crnoj Gori, Republici Srpskoj itd.) o Kosovu postojan i nepokolebljiv, aktuelni ešalon kompradora i neokolonijalnepseudoelite koji upravlja našom zemljom odustao je od nasilnih metoda „preumljavanja“ (tj. „lomljenja mozga“) javnosti po ovom pitanju. U naprednjačkoj Srbiji nema više tendencioznih emisija o „patriotskoj pljački“, niti nas vodeći mediji bombarduju pitanjem „koliko košta Kosovo“. Umesto toga, po pitanju Kosova usvojena je praktično u potpunosti patetična patriotska retorika koja je ranije ismevana, da bi se ona upotrebila kao dimna zavesa za sve prljave radnje i marifetluke koje vlasti sprovode u Pokrajini. U duhu tradicije ustanovljene krajem devedesetih pod izvesnim ministrom informisanja, ova otvoreno izdajnička, kolaboracionistička i neokolonijalna politika se ne prikriva, već se jednostavno proglašavaza najviši oblik patriotizma i brige za nacionalne interese, a svi njeni kritičari i protivnici – za izdajnike, strane plaćenike i, samo ponekad, tradicije radi – za „snage prošlosti“.

Iz toga se, dakako, javlja i šizofrena situacija o kojoj smo govorili gore, kao i temeljna podela srpske javnosti na dva nepomirljiva (i samim tim politički jalova) dela. Jer koliko god njihovi stavovi bili dijametralno suprotni, oni imaju dve važne zajedničke osobine. Prva je patriotska retorika, koju i jedni i drugi zadržavaju u identičnim frazama i oblicima, ali sa različitim tačkama referencije za pojmove kao što su „izdaja“, „rodoljub“, „nacionalni interes“ i sl. Druga činjenica koja objedinjuje ova dva pola srpske javnosti jeste u tome što su i jedan i drugi o situaciji na Kosovu fundamentalno dezinformisani. Dok prvi slepo veruju saopštenjima Kancelarije za KiM i vladinih činovnika, drugi aprioriodbacuju ta saopštenja kao laži i izdaju, a i za jedne, i za druge, događanja na terenu i mahinacije srpskih vlasti ostaju skrivene iza medijske dimne zavese. Samo što prvi neće da poveruju da oni postoje, dok drugi znaju da postoje, ali najčešće nemaju ni strpljenja, ni pažnje, ni interesovanja da ih prate i raskrinkavaju.

Neko je rekao „životna pitanja“?

Potpuno identična situacija na srpskoj javnoj sceni pratila je i nekolikonajnovijih rundi tzv. „tehničkih pregovora“ u Briselu, tokom kojih se, između ostalog, i ako je verovati ijednoj od dve strane u dijalogu, razgovaralo o „slobodi kretanja“, što je eufemizam za „srpsko priznavanje registarskih oznaka Republike Kosovo“. I opet je pola srpske javnosti zdravo za gotovo uzelo izjavu Marka Đurića da „Srbija ništa nije priznala“, a druga polovina je iz čistog nepoverenja prema Đuriću aprioribila spremna da poveruje EditiTahiri koja je izjavila potpuno suprotno, iako su oba ova političara do sada nebrojeno puta obmanjivali javnost manipulativnim izjavama, pa čak i otvorenim lažima.

U tom bipolarnom konfliktu oko toga „ko je u pravu – Marko Đurić ili EditaTahiri“ (gde je nekako samorazumljivo da „samo izdajnici veruju EditiTahiri“, što jeĐurić nedavno bezmalo i izjavio u skupštini), naša javnost propušta priliku da postavi nekoliko fundamentalno važnih pitanja, i da obrati pažnju na nekoliko zanimljivih nijansi. Prvo, može se primetiti da je za poslednjih godinu dana tzv. „Briselski dijalog“ (pun naziv: „Dijalog pod pokroviteljstvom EU o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“) skoro potpuno zamro. Susreta Vučića i Mustafe od avgusta prošle godine skoro da nije ni bilo, a kada ih je bilo, uglavnom se samo raspravljalo o „realizaciji već dogovorenih sporazuma“, što do sada nije vodilo ničemu. Zato se veoma intenzivno nastavio tzv. „tehnički dijalog“, uspostavljen 2011. godineuz učešće Borka Stefanovića i (opet) EditeTahiri, i za čije su se rezultate današnje vlasti zaklinjale da će ih poništiti čim dođu na vlast. A u okviru tog dijaloga Srbija je ove godine prihvatila sertifikate za prevoz opasnog tereta (ADR) „Republike Kosovo“ (nakon što je Priština blokirala granicu – znate onu granicu između Kosova i Srbije, koja ne postoji, a kojom „integrisano upravljaju“ Beograd i Priština), prihvatila je diplome „kosovskih univerziteta“, nastavila da predaje kosovskim vlastima srpske katastarske knjige (doduše kopije) – istovremeno kukajući nad konfiskacijom srpske imovine, i sve vreme se mic-po-mic približavajući realizaciji briselskih sporazuma, odnosno, preciznije, onih njihovih elemenata na koje se obavezala Srbija. I pri svemu tome, premijeri Srbije i Kosova su pošteđeni neprijatnih ličnih susreta, i mogu da pred „svojim“ građanima peru ruke od svih tih procesa koji se sprovode na osnovu dokumenata koje su oni potpisali.

Kad smo već kod toga, seća li se neko šta je te davne 2011. godine proklamovano za sadržaj „tehničkog dijaloga“, a kasnije, 2012-2013 i „Briselskog dijaloga“? „Životna pitanja“ – tu frazu i danas možete da čujete u izjavama srpskih (ali nikada kosovskih zvaničnika), i ona po pravilu dokazuje da Srbija u Briselu neće i nije spremna da razgovara o „statusnim pitanjima“. O „statusnim pitanjima“ Srbija odbija da razgovara već petnaestak godina, pa se od politike „standardi pre statusa“, preko pregovora o „suštinskoj autonomiji“ pod Ahtisarijevim vođstvom do pregovora u Briselu „status“ Kosova sve više približavao statusu odvojene države, a fraza „životna pitanja“ u sebe uključivala sve širi opseg pojmova i tema.

Ko se još seća „pobede od 5:0“

Srpska javnost se dan-danas seća trijumfalističke izjave Marka Đurića posle potpisivanja još jednog paketa skandaloznih sporazuma u Briselu u avgustu 2015. god. o „pobedi Srbije 5:0“. Malo ko, međutim, zna na šta se tačno ta „pobeda“ odnosila, i za šta se uopšte naša vlast u Briselu „izborila“. Po rečima Đurića, kosovske vlasti su se tada „obavezale“ da (1) formiraju takozvanu „Zajednicu srpskih opština“ (na šta su se obavezale još „Briselskim sporazumom“ iz 2013. i Ahtisarijevim planom iz 2007.), (2) dozvole „nesmetani rad“ „Telekomu Srbija“ na Kosmetu (trenutno radi „nelegalno“, ako se računaju kosovski zakoni, a očigledno se računaju), (3) dozvole rad EPS u srpskim opštinama i enklavama (koji takođe radi „nelegalno“ po kosovskim zakonima), (4) „ne diraju imovinu EPS“ u srpskom delu Kosmeta (ostala imovina EPS se ne računa), kao i da omoguće da (5) Severna Mitrovica dobije svoju „Knez Mihailovu ulicu“. Jedan, dva, tri, četiri, pet - nula.

Na samom delu, reč je bila o četiri tzv. „briselska sporazuma“ koja elaboriraju i sprovode u delo onaj veliki „Briselski sporazum“ iz 2013. – „o ZSO“, „o telekomunikacijama“, „o energetici“, i „o mostu na Ibru“. Prvi sporazum kosovske vlasti su do sada (kao i prethodne tri godine, kao i prethodnih osam godina) otvoreno i u potpunosti ignorisale. Sporazum o telekomunikacijama jeste podrazumevao da „Telekom“ dobije licencu za rad na Kosmetu, ali samo privremenu (!), a zauzvrat se Srbija obavezala da omogući Kosovu da dobije međunarodni telefonski kod +383 – uz određene ustupke kosovskim Srbima, za koje je iz izjava albanskih zvaničnika već tada bilo očigledno da ne nameravaju da ih ispune. Sporazum o mostu na Ibru podrazumevao je uklanjanje barikade sa centralnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, koja je za kosovske Srbe predstavljala simbol otpora integraciji u „kosovsku državu“. Ne zvuči tako impresivno, kao u onoj Đurićevoj izjavi, zar ne?

Sporazum o energetici je, međutim, najproblematičniji. Tokom celih pregovora i do dana današnjeg srpska javnost nikada nije obaveštena o tome šta je tema i sadržaj tog sporazuma. Naši zvaničnici su na tu temu samo uzvikivali „ne damo Gazivode“, a tek iz kosovske štampe mogli smo da saznamo da je Srbija dozvolila kosovskom operatoru sistema prenosa električne energije (KOSTT) da postane samostalan međunarodni subjekt i član Evropske mreže operatora sistema prenosa el. energije (ENTSO-E), da bismo iz evropske pregovaračke platforme o „poglavlju 35“ saznali da se tu nekako zateklo i „rešavanje problema rukovodstva HE 'Gazivode', koje je postavila srpska strana“.O ovome u izjavama srpskih zvaničnika nije bilo ni reči.

Slično je bilo sa jednako skandaloznim sporazumom o telekomunikacijama. Đurić i drugi činovnici Kancelarije za KiM su nam pre godinu dana naglas vikali kako su se izborili da „Srbi ostanu integrisani u telefonski sistem Srbije“, da bi se sada ispostavilo da je reč ne samo o davanju privremene licence operatera „Telekomu Srbija“, već da kosovske vlasti planiraju da „novoosnovanom srpskom preduzeću“ (jer „Telekom“ iz perspektive Prištine na Kosmetu ne postoji) zinajmljuje njegovu sopstvenu imovinu, koju bi im, razume se, prethodno Srbija prepisala. Kada je ovaj detalj procurio u javnost, Đurić je nazvao zahtev Prištine neprihvatljivim i ponudio premijeru svoju ostavku. Ali zaista, kako je zamišljao da na novoosnovanu kompaniju, registrovanu po „kosovskim zakonima“, prenese imovinu kompanije koja po tim zakonima ne postoji, već pripada „Pošti i telekomu Kosovo“?

Kako se kreira „realnost, sa kojom se treba pomiriti“

Naravno, centralno pitanje koje se ovde postavlja jeste o kakvim „životnim pitanjima“ mi onda razgovaramo u Briselu. Da li je to građanima Kosova onemogućeno da koriste telefon, ili električnu energiju? Nije. Ono što njima treba je međunarodni subjektivitet u oblasti telekomunikacija i prenosa elektroenergije. A taj međunarodni subjektivitet ne samo da implicira međunarodni subjektivitet „kosovske države“, već istovremeno defacto(ili dejure – ne znamo sadržaj sporazuma?) prepisuje kosovskim vlastima srpsku telekomunikacionu i energetsku infrastrukturu koju su uzurpirali. Jer Đurić i Vučić uglavnom i ne dovode u pitanje imovinu koja se nalazi van srpske kontrole, u južnom delu pokrajine, i fiksiraju se na „Gazivode“ i „investicije od poslednjih 15 godina“.Ko onda može kriviti EdituTahiri kada je, uz uvređene reakcije Marka Đurića, izjavila da je „Srbija u oblasti telekomunikacija i energetike priznala nezavisnost Kosova“.

Pri tome, ovo je samo jedan mali deo kompleksnog „briselskog procesa“ u kome se Srbija, korak po korak, skoro neprimetno, odriče jednog po jednog „mikrosegmenta“ svojih nadležnosti na Kosmetu, i predaje ih u ruke albanskih separatista. Treba naglasiti da nije reč o nadležnostima koje su „već izgubljene“, niti o bilo kakvom „mirenju sa stvarnošću“ – već o gubljenju elemenata državnosti i političkog autoriteta koje su se na Kosovu održale deceniju i po, i o „kreiranju stvarnosti“ po meri Brisela i Prištine. Nekome insistiranje na ovim detaljima i finesama može delovati dosadno ili zamorno, ali pažljivo i minuciozno praćenje političkih procesa (ne samo na Kosmetu, nego uopšte) jedini je način da se društvo suprotstavi sveukupnoj okupaciji i uzurpaciji političkog sistema od strane polu kolonija lnepseudo tehnokratske pseudoelite koja je Srbiju uzjahala.

Neko će možda naglasiti da nijedan od gore pomenutih ustupaka Prištini Srbija još nije ispunila. Bez sumnje, beogradski činovnici su se glasno busali u grudi time što Kosovo neće dobiti „ni međunarodni pozivni broj, ni članstvo u ENTSO-E dok se ne formira ZSO“. U njihovom igrokazu pretnji, provokacija i uvreda sa Prištinom lako se stekne utisak ozbiljnog konflikta i spora, ali činjenice govore nešto sasvim drugo – da Beograd ne samo da ni za šta ne bi smeo da dozvoli dodelu Prištini međunarodnog broja, niti osamostaljenje njihovog električnog sistema (bar dok se pitanje imovine definitivno ne razreši), već ustanovljenje nekakve ZSO – kakva god bila njena ovlašćenja – pod egidom Prištine, i pod okriljem „kosovskog ustava“ ne može i ne sme da opravda protivustavno i nezakonito ukidanje lokalnih vlasti kosovskim Srbima, još manje ukidanje njihovih sudskih, a kako je krenulo, i obrazovnih i zdravstvenih organa.

Beogradski političari iz godine u godinu rado pričaju o „crvenim linijama“ i „nacionalnim interesima“, ali činjenice ostaju da njihove crvene linije ne postoje, a da nema tog nacionalnog interesa koji se, poput onog vola iz narodne izreke, neće priklati zbog kile mesa na „bezalternativnom putu u EU“. A ono što je svakako najtragičnije jeste što našim političarima lekciju o tome kako se brane „nacionalni interesi“ mogu da očitaju upravo kosovski Albanci, koji svoj „ustav“, „zakone“, „teritoriju“ i „suverenitet“ brane sa neuporedivo više žestine i političkog žara od (drugih) građana Srbije. A to je utoliko više apsurdno utoliko što Kosovo kao međunarodno protektorat i defactookupirana teritorija i nema nikakav suverenitet, dok Srbija, čiji Ustav i zakoni imaju neuporedivo veću težinu, te temelje sopstvenog društva zanemaruje, odbacuje, a ponekad čak i prezrivo ismeva.

Demarkacija granice Kosova i Crne Gore i uloga Srba u kosovskom parlamentu

Pogledajmo samo cirkus koji su, u nedostatku bolje reči, za poslednjih godinu dana organizovali Albanci u svom parlamentu, kako bi se blokirala dva potpuno banalna i simbolična sporazuma, kao što su onaj o ZSO, i o demarkaciji granice sa Crnom Gorom. Kada je Sporazum o ZSO (onaj isti iz srpske „pobede 5:0“) trebalo da bude ratifikovan u kosovskoj skupštini, opozicija je organizovala do tada najmasovnije demonstracije u „novijoj istoriji“ Kosova, a opozicioni poslanici su u više navrata zasedanje parlamenta prekidali suzavcem u sali za zasedanja. Daleko od toga da takvu vrstu ponašanja treba odobravati, ali jedan argument kosovskih radikala trebalo bi uzeti u obzir. „Ako vlasti u Prištini prekrše ustav Kosova“, govorili su oni u više navrata, onda oni „podrivaju kompletan zakonski poredak“ u „kosovskoj državi“, pa samim tim „otpor svim sredstvima“ postaje politički legitiman. A ako pogledamo ogromnu podršku građana (i jednog dela poslanika vlasti) ovim protestima, on iz albanske perspektive i jeste dobio legitimitet.

Epilog cele priče bilo je izjašnjavanje „Ustavnog suda Kosova“ o Sporazumu o ZSO, čije je zaključak insistirao da se „određeni elementi sporazuma prilagode ustavu“. Iako je svaka strana ovu odluku tumačila kako je htela, ona je proceduru formiranja ZSO definitivno stavila na stranu, i Priština sada insistira na tome da ovaj proces (na koji su se oni konkretno obavezali već dva puta) treba ponovo da postane tema pregovora. A kada je „Samoopredeljenju“ i ostalima pošlo za rukom da blokiraju ZSO (koji su srpski političari proglasili za „gotovu stvar“ još pre tri godine(da bi nam sada predsednik Odbora za KiM Narodne Skupštine Milovan Drecun poručio da „ne možemo prognozirati“ kada će ZSO zaživeti, ali „sigurno hoće“, ako samo „međunarodna zajednica tu stvar pogura“), oni su se sa jednakim žarom i elanom obrušili na Sporazum o demarkaciji, ne dozvoljavajući da se Crnoj Gori prepiše nekih „tričavih 5 hiljada hektara“, iako od njih to otvoreno i direktno zahtevaju i Brisel, i Vašington, i strani ambasadori.

Ono što je naročito perverzno oko ove priče sa razgraničenjem „Kosova“ i Crne Gore jeste što niko od srpskih zvaničnika nije našao za shodno ni da protestuje oko toga što susedna država menja srpsku državnu granicu bez ikakvih konsultacija se Beogradom, a kamo li da se zabrine oko toga da li Crna Gora dobija „veće parče“ teritorije nego što joj pripada. Oni koji su otpisali 15% teritorije Srbije kao „realnost koja se ne može promeniti“ svakako neće trošiti snagu oko „tričavih“ 5 hiljada hektara. I tako Srbija dolazi u apsurdnu situaciju da njenu državnu granicu sa Crnom Gorom brane Visar Imeri, Aljbin Kurti i njihovo „Samoopredeljenje“, dok vlada u Beogradu sleže ramenima kao da je se to pitanje ne tiče.

Pri tome je pogotovo prljava uloga koju tu igraju tzv. „predstavnici kosovskih Srba“ u kosovskoj skupštini i vladi, koji takođe ne vide nikakav problem oko toga da paradržavna struktura kojoj su položili zakletvu (dakako, uz blagoslov i podsticanje Beograda) potpisuje „međudržavne sporazume“ i menja granicu Srbije. Kada su ulazili u kosovski parlament i koaliciju sa Tačijem i Mustafom, oni su se ljutili na kritičare i opet zaklinjali da su oni tu da se bave „životnim pitanjima“ kosovskih Srba – da bi ispalo da su ta „životna pitanja“ ukidanje srpskih sudova i opština, demarkacija s Crnom Gorom i, kako izgleda, formiranje „Oružanih snaga Kosova“.

Adnauseam– šta znači kada izvršna vlast sistematski krši sopstveni Ustav

Mnogima ova rasprava može delovati kao dosadno ponavljanje jednih te istih argumenata i „praznih priča“ o Ustavu, suverenitetu i teritorijalnom integritetu, nacionalnoj časti i „najskupljoj srpskoj reči“, koje su se već toliko puta čule, i koje svi već znaju napamet. Rodoljubivo i državotvorno orijentisani građani u Srbiji i inače se stalno optužuju da su „dosadili više sa tim Kosovom“, i da se „ne bave ničim drugim“. Problem je, međutim, u veoma perfidnoj političkoj platformi trenutnih vlasti, koja se zasniva na nacionalističkoj i populističkoj retorici iz devedesetih, apsolutnoj blokadi informacija koje prelaze „administrativnu granicu“ južne pokrajine, apsolutnoj snishodljivosti i popustljivosti pred Briselom i Vašingtonom na Kosovu, i, što je najvažnije – apsolutnom ignorisanju argumenata koji se iznose protiv te politike.

Na optužbe za kriminalno političko nasilje, rušenje ustavnog i zakonskog poretka, žrtvovanje srpskog naroda na Kosovu albanskim separatistima korišćenjem antidemokratskih i bezmalo tiranskih metoda, najzad – i na veoma ozbiljne optužbe za veleizdaju, vlasti odgovaraju ignorisanjem, kao i bahatim, infantilnim i neargumentovanim tiradama (tipa „e baš nije“, „e baš ste vi izdajnici“), ili organizovanjem otužnih parada podrške „politici jedinstva Aleksandra Vučića“ na kojima je obavezno učešće svih zaposlenih u državnom sektoru na Kosmetu. I šta može da se učini u toj situaciji, osim da se ponavlja, da se ponavlja uporno, neumorno i do iznemoglosti, da je u pitanju kriminal, da je u pitanju političko samoubistvo Srbije, da je u pitanju sistematsko uništavanje dvovekovne tradicije moderne srpske države?

Ne budimo, stoga, lenji, i ponavljajmo ponovo. Kada je trenutni politički ešalon došao na vlast 2012. godine, Srbi na Kosmetu imali su svoje opštine, svoje sudove, svoje škole i bolnice, imali su platni promet i slobodan saobraćaj sa centralnom Srbijom, radili su (bar na severu Kosmeta) u okvirima srpskog carinskog i poreskog sistema, koristili su srpska dokumenta, prelazili su administrativnu liniju bez kontrole, normalno su trgovali, prevozili robu itd. Od 2012. godine naovamo, sprovodeći, između ostalog, i protivustavne sporazume koje je potpisala prethodna vlast, Srbima na Kosovu uvedena je („integrisana“) granica sa „Srbijom“, ugurani su u kosovski carinski i poreski sistem, naterani da prihvate kosovska dokumenta i registarske tablice (doduše „staroga obrasca“), ukinute su im opštine (i zamenjene „Privremenim organima uprave“, koji su nezakoniti i protivustavni i po kosovskom, i po srpskom zakonu, ali su zato slepo lojalni Vođi i njegovim satrapima iz Beograda), naterani su da se registruju u učestvuju u kosovskim lokalnim i parlamentarnim izborima (dok im je ukinuto ustavom zagarantovano pravo na lokalnu vlast u okviru Srbije), ukinuta im je Civilna zaštita (i ugurana u „Kosovsku policiju“ – ko je bio podoban), ukinuti su im sudovi (i povrh toga još „integrisani sa albanskim sudovima, kako ni u okvirima prištinske administracije ne bi bili „srpski“), ukinute su im strukture pokrajinske autonomije i zamenjene „legalizovanim Tačijevim Srbima“ koji sprovode politiku Prištine.

A to su samo najkrupniji prekršaji. Da ne pominjemo da su sve to vreme bili žrtva sve većih i sve brojnijih incidenata sa fizičkim nasiljem, pretnjama, uništavanjem i konfiskovanjem imovine i sl. Ignorisanje ovih činjenica neće ih učiniti ništa manje realnim, i ništa manje strašnim. I njihovo uporno naglašavanje i ponavljanje je neophodno, dok se ovi podaci ne probiju do naše obeshrabrene, apatične i anestezirane javnosti kroz dimnu zavesu propagande i medijske lakirovke. Dok ne bude prekasno. Jer kada u ozbiljnim državama (državama koje to jesu) neki političar prekrši Ustav, dovoljno je ukazati na tu činjenicu da se taj prekršaj odmah otkloni. Ukoliko političar to svesno odbija da učini, posledice su po pravilu strašne – bilo po političara, bilo po državu. Ali da država opstane, a da na vlasti ostanu političari koji potkopavaju i ignorišu njen Ustav, to ne biva.

Fantomi iz Savamale su ispekli zanat na Kosmetu

Baš kao što se, u skladu sa izrekom, ne može biti „malo trudan“, tako se ni Ustav ne može „malo kršiti“. Udar na osnovni pravni akt je udar na celokupan državni poredak, a njegovo negiranje jeste negiranje i ukidanje celokupnog društvenog i političkog sistema. A odatle je jedan korak do suzavca u Skupštini, ili do tiranije onih koji su dovoljno moćni da „svoju političku volju učine zakonom“. U Srbiji se ovaj proces društvene i političke degradacije i dekompozicije odvija na naše oči. „Riba od glave smrdi“, a bezakonje, tiranija i političko nasilje u Srbiji smrde – od Kosova. Naši političari su u jednom trenutku samovoljno i bez ikakve zakonske i političke osnove odlučili da više od stotinu hiljada kosovskih Srba „ispišu iz knjige srpskih građana“ i učine ih građanima „Republike Kosovo“. To znači da su nekim našim sugrađanima jednostavno ukinuta njihova Ustavom garantovana građanska prava. Država, uzurpirana od strane nepoštenih i zlonamernih političara, preko noći je odlučila da „oni za nju ne postoje“.

Beograđani koji se okupljaju na protestima oko rušenja u Savamali moraju da shvate, da je autoritet koji su sebi prigrabile vlasti da suspenduju zakon kako im se prohte, i da jednostavno ignorišu prava i imovinu srpskih građana, ustanovljen na Kosmetu. Nepoznati „fantomi“ iz Savamale pre nekoliko godina su nesmetano prelazili „administrativnu granicu“ KiM, i dole tukli, pretili i vukli za uši svakoga ko se Ustava i zakona Srbije držao „kao pijan plota“. Oni su, „u želji da učine dobru stvar za Srbiju“, počinili neke „nesumnjivo kriminalne radnje“ kako bi kosovskim Srbima obezbedili „bolju i sigurniju budućnost“ (i „Knez Mihailovu u Kosovskoj Mitrovici“). Zvuči poznato?

Svi građani Srbije moraju da shvate da oni u Srbiji imaju identična prava kao i kosovski Srbi (i ostali lojalni građani pokrajine). I da se država i vlast o njihovoj dobrobiti brinu isto onoliko, koliko i o kosovskim Srbima. To znači da svako od nas sutra može biti žrtvovan na oltaru „bezalternativnog puta u EU“, ili „najvećeg ekonomskog razvoja u Evropi“, ili „radikalne promene srpskog mentaliteta“ – ili nečega toliko banalnog kao što je jedan privatni građevinski projekat kao što je „Beograd na vodi“. Radnici, lekari i učitelji već osećaju na svojim leđima kako to izgleda. A nisu još ništa videli. Neka samo pogledaju kosovske Srbe, i znaće tačno šta ih čeka za „dve do tri godine“.

U međuvremenu, patriotski psi laju, a napredni karavan puzajućeg priznanja Kosova prolazi. Ne tiče ih se ni Ustav, ni zakon, ni demokratska procedura. A i zašto bi se plašili Ustava i zakona, kada se grohotom smeju na Kletvu Lazarovu? Ali zato mi treba da se plašimo. Jer prokletstvo u obliku potpune degradacije države i društva, koje su naši preci brižljivo i mukotrpno gradili dvesta godina, neće sustići naše političare, već sve nas. Ne može otići Kosovo, a da ne ode Srbija. Nije u pitanju nikakva prazna retorika, nikakvo poetsko zaklinjanje u „svetu srpsku zemlju“ i „najskuplju srpsku reč“. Reč je o najobičnijem pravnom faktu. Srbija se kruni i razara, počev od Kosova. A kada se „operacija završi“, ni od Srbije, ni od Kosova neće ostati mnogo više nego od drugih kolonizovanih teritorija širom sveta. Kao što je već rečeno – taj proces se odvija na naše oči. I zatvaranje očiju neće učiniti da se on zaustavi.

Učiniće strpljiva, glasna i kategorična kritika, koja neće napamet ponavljati „svi su oni izdajnici“, već koja će se hvatati svakog pojedinačnog poteza, svakog dokumenta, svake pravne i političke instance, kako bi se ovaj destruktivni trend u srpskoj politici zakočio, zaustavio i preokrenuo. To je dug, strpljiv i mukotrpan posao. I ako mislite da Srbi nisu sposobni na tako nešto – pogledajte samo koliko dugo, strpljivo i mukotrpno neki od njih rade na uništenju srpske države i razgradi njenog ustavnog, pravnog i društvenog sistema. Nemojte da nam za opomenu služe ekstremisti iz Prištine, niti da se sramotimo kada vidimo kako oni svoj NATO-protektorat brane hrabrije i beskompromisnije, nego mi svoju (još uvek bar nominalno) slobodnu i suverenu Srbiju. Građani Srbije već petnaest godina nemaju nikakvih dilema oko toga šta su njihovi nacionalni i državni interesi. Kako je onda moguće da političari sve to vreme vode politiku koja je tim nacionalnim i državnim interesima suprotna?