Dosadašnja pravda UNMIK-a i EULEKS-a

Na zapadu ništa novo, u najkraćem bi mogao da glasi komentar na sve ono što su mediji u Srbiji preneli, a rečeno je na poslednjem zasedanju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kao i mnogo puta do sada jedni su udarali u klin, drugi u ploču, demonstrirajući na taj način svoju snagu. Zaključak je da je rešeno, da ništa nije rešeno. Ali to su Ujedinjene nacije, kod njih uvek sve funkcioniše po principu jeste ali ne mora da znači. Presipanje iz šupljeg u prazno!

Trgovina ljudskim organima je zločin nad zločinima, a ''demokratski'' svet se i dalje trudi da zataška i ospori sve u vezi sa time. Poštujući napore srpske strane da istragu o pomenutom zločinu stavi pod okrilje Saveta bezbednosti, Srbi sa Kosova i Metohije baš nimalo ne veruju da će se tu ikada išta rasvetliti. Veruju da na taj način Srbija od dva zla bira ono manje. Sve ono što je misija UNMIK uradila, i još uvek radi na ovim prostorima, jeste jedna velika brljotina. Tu pre svega mislim na istrage kada su u pitanju zločini nad Srbima. Na terenu sada imate misiju EULEKS koja je već zatvorila istragu o mučkom ubistvu srpske dece na reci Bistrici kod Goraždevca. U tom slučaju misija UNMIK ništa nije želela da uradi, teško mi je da poverujem da nije mogla, ali bar istragu nije zatvorila. Strašna je to ''pravda''! Sa druge strane trgovina ljudskim organima se odvijala dok je UNMIK gradio ''demokratsko kosovsko društvo'', a mi treba da mislimo da se za to nije znalo. To su temelji ove nesrećne nezavisnosti i pravda zapada, kažu kosovskometohijski Srbi.

Pošto se bliži  godišnjica jednog od najvećih zločina nad Srbima, od dolaska međunarodne misije, podsetiću kako UNMIK a sada i Euleks ''sprovode pravdu'' na terenu. Kako se vodi istraga kada se pobiju Srbi i zašto srpski narod u pokrajini ne veruje ni jednima ni drugima. U blizini administrativnog prelaza Merdare 16. februara 2001. godine u vazduh je dignut autobus ''Niš-ekspres'' koji je saobraćao na relaciji Niš-Gračanica. U raznesenom autobusu je bilo više od 50 putnika a zvanični broj nastradalih je 11, od kojih i dvogodišnji dečak, Danilo. U celom konvoju je bilo šest autobusa, a obezbeđivali su ga švedski vojnici iz sastava KFOR-a. To je tada bio jedini način da Srbi iz centralnog dela Kosova i Metohije odu do centralne Srbije. Konvoj je saobraćao dva puta nedeljno i svi su svoje obaveze morali da usklade sa time. To je bila kolona vozila koja, kada čovek sa strane posmatra, izaziva jedino strah. Oklopna borbena vozila, do zuba naoružani vojnici, ali to očigledno nije za sve bilo podjednako zastrašujuće.

U UNMIK-ovom sudu u Kosovskoj Mitrovici 19. oktobra 2007. godine počelo je suđenje Fljorimu Ejupiju za ubistvo 11 i pokušaj ubistva ostalih putnika. Suđenje je nakon 17. februara i jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova  prebačeno u Prištinu, gde je Ejupiju u junu 2008. godine izrečena kazna zatvora od 40 godina, ali je samo godinu dana posle oslobođen... Podsetimo da je Fljorim Ejupi, koji je u vreme napada imao 21 godinu, prvi put uhapšen marta 2001. godine ali je u maju iste godine pobegao iz američke baze Bondstil u blizini Uroševca, da bi u junu 2004. godine bio uhapšen u Tirani pod optužbom za šverc cigareta. Tek se sa utvrđivanjem njegovog identiteta otkrilo o kome se radi i on je prebačen u zatvor Dubravu kod Istoka. Sa zločinom na Merdaru je još 2001. godine Ejupi povezan na osnovu DNK analize opuška cigarete koja je pronađena u neposrednoj blizini mesta sa koga je aktiviran eksploziv. Njegov DNK je pronađen u nemačkoj bazi podataka jer je, za vreme svog boravka tamo, hapšen za sitnu krađu. 

U martu 2001. godine sa njim su uhapšeni i Celji Gaši, Avdij Behljulji i Jusuf Veljiu, ali su oslobođeni jer nije bilo dokaza za pokretanje istrage. Porodice ubijenih kao i svi oni koji su preživeli ovaj stravični događaj još su posle samog suđenja izjavili da je sve odrađeno traljavo i da jedan čovek ne može da isplanira i izvrši takvo terorističko delo bez ičije pomoći. Objašnjavali su da ako se zna da je mesto sa koga je aktiviran eksploziv, ukupno 100 kilograma TNT-a, od mesta zločina udaljeno 500 metara, onda je jasno da je za sve to trebao detaljno pripremljen plan i malo je verovatno da je Ejupi sve to mogao da uradi sam. Njegovo oslobađanje za njih je bio veliki šok a njihove sumnje dokazane. Nema iskrene želje nadležnih da se taj stravični zločin rasvetli a pravi počinioci kazne. Jedanaest godina posle porodice i preživeli putnici se plaše obustavljanja istrage, plaše se da će na sve to nadležni u EULEKS-u jednostavno staviti tačku. Zato su vesti koje se poslednjih meseci mogu čuti, a povezane su sa zločinima na Kosovu i Metohiji, poražavajuće i samo jasno potvrđuju  dugogodišnju sumnju da se o zločinima nad Srbima sve zna, ali i ne govori iz političkih razloga. Prepucavanje u Savetu bezbednosti o sukobu interesa, kada je istraga o trgovini ljudskim organima u pitanju,  jasno ide u prilog njihovim sumnjama da će se ikada neko kazniti za počinjene zločine nad Srbima.           

Da na kraju kažem da je opušak cigarete za koji je na osnovu DNK analize utvrđeno da pripada Fljorimu Ejupiju, a koji je pronađen na mestu odakle je aktiviran eksploziv, odbačen  kao dokaz godinu dana nakon izricanja presude,  jer je zavedeno da je u UN bazu podataka stigao tek četiri dana nakon eksplozije. Samim tim što se ne zna gde je bio četiri dana, odbačen je kao glavni  dokaz i Ejupi je pušten na slobodu. To je ukratko istraga koju su vodili timovi UNMIK-a a nadležni u EULEKS-u o pomenutom slučaju ćute kao zaliveni.  

Jedanaest godina je prošlo a još niko nije osuđen za klasičan teroristički akt. Na terenu su vojni i policijski timovi najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu, tehnologiju da ne spominjem, teritoriju Kosova i Metohije autom možete preći za manje od dva sata, a nisu mrdnuli sa mrtve tačke, nema dokaza. Tako je i u drugim slučajevima gde su žrtve Srbi.