Formiranje ZSO kao aneks Briselskog sporazuma - pravna pozadina i posledice

Nakon pregovora održanih u Briselu 25. avgusta 2015. premijer Vučić je čestitao je srpskom narodu formiranje ZSO. Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, otišao je korak dalje tvrdnjom da je izvojevana pobeda od ''5 prema 0''.

Međutim, kada se analiziraju ove euforične i neprikladne izjave, postavlja se pitanje da li se prava srpskog naroda na KiM mogu štititi na osnovu međunarodnog sporazuma? Preciznije, ZSO je formiran na osnovu Briselskog sporazuma, koji je - nema sumnje - međunarodni ugovor. Odgovor na ovo pitanje je potvrdan, pod uslov da se delovi srpskog naroda nalaze u drugoj državi. U suprotnom, ova materija bi se uređivala nacionalnim zakonodavstvom.

Preciznije, Srbija je prvo 2013. godine zaključila osnovni međunarodni sporazum (Briselski) kojim predaje deo svoje teritorije i suverenosti drugoj ugovornoj strani. Zatim je zaključila aneks istog ugovora (ZSO, telekomunikacije, energetika, most na Ibru), kojim se daju određena prava srpskoj manjini, ali u okviru Briselskog sporazuma.

To je pravna suština sporazuma potpisanih 25. avgusta 2015. u Briselu između Vučića i Mustafe.

Da je ova teza tačna, pokazuje tumačenje Briselskog ugovora (prema opšteprihvaćenim kriterijumima koji je definisao još član Komisije UN za međunarodno pravo akademik Milan Bartoš).[1]

1. Briselski sporazum je međunarodni ugovor jer ga tako tumači većina ugovornih strana. Srpske vlasti tvrde da je reč o ugovoru koji potpada pod srpsko zakonodavstvo. Za EU i Kosovo je to međunarodni ugovor i on između njih ima pravnu snagu. Srpsko tumačenje ugovora je interno i ne obavezuje Brisel i Prištinu. U slučaju spora oko podeljenog tumačenja ugovora, prema međunarodnom pravu, nadležan je Međunarodni sud pravde.

Presude u slučajevima BiH protiv Srbije, kada je naša država osuđena jer ''nije sprečila genocid'', SRJ protiv NATO država, kada je MSP odbio nadležnost i savetodavno mišljenje povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, u kojem je MSP utvrdio da Rezolucija 1244 ne garantuje suvernitet Srbije (?!), jasno pokazuju kakvo bi bilo tumačenje Briselskog sporazuma od strane MSP.

2. Prećutno tumačenje takođe pokazuje da je Briselski sporazum međunarodni ugovor. Preciznije, Srbija je dopustila opšte izbore u junu 2014. iako to nije bilo izričito navedeno u Briselskom sporazumu po kosovskim zakonima na teritoriji severa pokrajine. Na osnovu tih izvora, srpski predstavnici su zauzeli mesta u kosovskom parlementu i vladi. Dakle, u parlamentu i vladi koji ne priznaju suvernitet Srbije i smatraju Kosovo samostalnom državom.[2]

3. Ako je volja ili namera ugovornih strana bila različita kod ugovora, onda se tumače pripremni radovi ili pregovori. Priština i Brisel za vreme pregovora nisu nikada krili da je njihova namera bila da dobiju apsolutnu nezavisnost Kosova od Srbije. Postoji nebrojeno izjava koje to potvrđuju od strane prištinskih i briselskih zvaničnika, uključujući i poslednje Mogerinijeve i Tačijeve povodom potpisivanja sporazuma o ZSO ( ''Značajno dostignuće u procesu normalizacije odnosa '' i ''Srbija potpisivanje sporazuma priznala Kosovo kao nezavisnu državu'').

4. Teleološko tumačenje pokazuje kakav je cilj ugovornih strana. Prema međunarodnom pravu, ako nije bio jasan prilikom sastavljanja ugovora, onda se razmatra njegovo dejstvo nakon potpisivanja. U tom kontekstu, nesumnjivo je da je nakon potpisivanja Briselskog sporazuma ojačana kosovska nezavisnost. Ukinuto je srpsko pravosuđe i policija na KiM, kosovski parlament i vlada su prvi put dobili određen legitimitet ulaskom srpskih predstavnika, administrativna granica između Srbije i Kosova je skoro u potpunosti transformisana u državnu. Dakle, cilj ugovora je postao jasan tokom vremena, to je kosovska nezavisnost od Srbije.

5. Kada postoji više tumačenja jednog ugovora, onda se uzima u obzir ono koje je najefikasnije za primenu tog ugovora. Nema sumnje, efikasnost primene odredbi koje jačaju kosovski suvernitet u poslednje dve godine pokazuje da je cilj Briselskog ugovora bila nezavisnost Kosova. Sa druge strane, tek posle dve i pod godine od potpisivanja Briselskog sporazuma, Srbija je uspela da u dnevni red primene ugovora ubaci Zajednicu srpskih opština (inače, ZSO tek treba u naredna četiri meseca da dobije statut). [3]

6. Kada postoji nedoumica u tumačenju ugovora, onda se oni u međunarodnom pravu tumače uz pomoć povezanih ugovora. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, Kosovo je u oktobru 2014. parafiralo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Pitanje je vremena (očekivalo se to već u junu ove godine) kada će SSP biti i svečano potpisan. Opštepoznato je da EU zaključuje SSP samo sa državama. Dakle, jasno je da povezani ugovor sa Briselskim tretira Kosovo kao državu. (Zato je bila potpuna deplasirana tvrdnja Ustavnog suda Republike Srbije, kada je branio stav da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor jer se Kosovo može upoređivati sa Grenlandom, a Srbija sa Danskom).

7. Čuveni sudija MSP Maks Huber je tvrdio da je tekst ugovora uvek važniji od namere ugovornica. U tekstu Briselskog sporazuma nema nijednog pozivanja na osnov srpskog pravnog suverniteta na KiM, Rezoluciju 1244 SB UN. Možda je namera Beograda prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma zaista bila da očuva suvernitet Srbije na severu KiM. Međutim, toga nema u tekstu Briselskog sporazuma (čak ni čuvene fusnote Borka Stefanovića).

8. Argumentum e contrario pokazuje da kosovski suvernitet isključuje srpski i obrnuto. Ne mogu postojati dva tumačenja Briselskog sporazuma koja se međusobno isključuju. Ne mogu postojati dva ravnopravna suverniteta na istoj teritoriji (na primer nad imovinom operativnog distributivnog sistema EPS kao što to piše u sporazumu od 25.8.2015 prema rečima premijera).[4] To je neodrživo čak i na kraći rok.

Dakle, samo jedno tumačenje je tačno. Ono Brisela i Prištine da je Kosovo prema Briselskom sporazumu nezavisna država, ili srpsko da je Kosovo deo Srbije. Događaji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma ukazuju da je tačnije ono Prištine i Brisela.

9. Argumentum ab absurdo pokazuje da u sukobu dva tumačenja treba odbaciti ono koje vodi ''apsurdnim, besmislenim i nelogičnim rezultatima''.[5] Tačnije, apsurdno je, nelogično i besmisleno tvrditi da je Srbija sačuvala svoj suvernitet na KiM tako što je predala Prištini policiju, pravosuđe, administrativnu granicu i naterala Srbe da učestvuju u parlamentu i vladi Kosova. Sporazumi od 25. avgusta 2015. ne menjaju ove činjenice, posebno ako se ima u vidu da se Srbija obavezala tog dana da Kosovu preda pozivni broj, otvori most na Ibru, a predsednika ZSO podredi Prištini.[6]

10. Naravno, srpske vlasti mogu uvek da iznesu nekoliko jakih argumenata u korist svog tumačenja da je Briselski sporazum deo unutrašnjeg prava Republike Srbije. Briselski sporazum nikada nije ratifikovan kao međunarodni ugovor u Narodnoj skupštini Republike Srbije. (Usvojen je kao Odluka 26. aprila 2013., u Narodnoj skupštini.) [7]

Međutim, u međunarodnom pravu su poznati slučajevi i kada su međunarodni ugovori usvajani deklaracijama. U međunarodnom pravu se to naziva ''prećutna ratifikacija''. (Poznati su i slučaji kada se zbog ucena i pritisaka nadmoćnijeg ugovornog partnera nije bila predviđena ratifikacija. Na primer, tako je Hitler naterao Češku da potpiše ugovor o sopstvenom raspračavanju 1939. godine. Da li je tako bilo u odnosima između EU i Srbije prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma, pitanje je na koje mogu da odgovore samo rukovodioci Republike Srbije koji su učestvovali po sopstvenom priznanju u ''filigranskim'' pregovorima sa EU.)

Vlasti u Beogradu mogu da iznesu argument da Briselski sporazum nije registrovan kao međunarodni ugovor u sekretarijatu UN. Međutim, ima mnogo primera međunarodnih ugovora koji nisu godinama registrovani u sekretarijatu UN.[8]

Konačno, uredbe i podzakonski akti koje vlada donosi na osnovu Briselskog sporazuma takođe predstavljaju jednu vrstu primene međunarodnog ugovora. Tako je postupalo Savezno izvršno veće u SFRJ prilikom primene međunarodnih ugovora koji nisu bili ratifikovani u Skupštini. Zato nema mesta euforiji koja prati potpisivanje sporazuma o ZSO. Preciznije, ZSO se može definisati kao grčeviti pokušaj da se sačuvaju ostaci srpskog suverniteta na KiM, katastrofalno narušeni olakim potpisivanjem Briselskog sporazuma. To što su isti akteri potpisali Briselski sporazum i njegov aneks o ZSO ne menja ovu činjenicu i njihovu odgovornost za nezavidnu pravnu situaciju u kojoj se našao srpski narod na KiM nakon potpisivanja tog ugovora 2013. i njegovog aneksa 2015.