Kosovo i Metohija | |||
Granice na Balkanu |
utorak, 02. decembar 2008. | |
(Politika, 01.12.2008) Priče o velikoj ovoj ili onoj balkanskoj nacionalnoj državi utihnule su poslednjih godina dok su u regionu stalno nicale nove mini-republike – ukupno osam na teritoriji bivše Jugoslavije. Trend usitnjavanja pokrenuli su sitni nacionalisti, a potpomogle Sjedinjene Države i one evropske sile koje su zaključile da je zgodno i poželjno da eksploatišu i kontrolišu male feude bolje nego da se suprotstave relativno velikoj i samosvojnoj federalnoj državi kakva je bila Jugoslavija. Spoljne sile dodatno su osnažile novi sistem mini-republika pozivajući ih u svoju kontinentalnu ekonomsku organizaciju, Evropsku uniju, i njihovu novu globalnu bezbednosnu organizaciju, NATO. (U ovom trenutku čini se da obe grupe gube snagu.) Ipak, da li je reč „velika” zauvek nestala iz balkanskog rečnika? Počev od 19. veka i tokom većeg dela 20, balkanske države su se poigravale ambicijama ka „većoj”, čak mnogo većoj teritoriji na štetu suseda. Mnogo je krvi proliveno da se ostvare snovi o velikoj Rumuniji, velikoj Albaniji, velikoj Bugarskoj, velikoj Grčkoj, velikoj Hrvatskoj, velikoj Srbiji – čak i o velikoj Crnoj Gori i velikoj Makedoniji. Neki su uspeli. Bilo bi možda mudro da se ova ideja ne odbaci u potpunosti, iako je u ovom trenutku mala verovatnoća da se neka od zastava zabode izvan trenutno definisanih granica. Setimo se rečenice koju je Vili Brantizgovorio 1989. kada je pao Berlinski zid, a sa njim i četrdesetogodišnja podela Nemačke na Istočnu i Zapadnu: „Sada zajedno raste ono što jedno drugom pripada”. Sedam miliona Albanaca živi u zemljama koje se graniče (Albanija, Kosovo, jug Crne Gore, zapadna Makedonija, sever Grčke i mali džep jugozapadne Srbije oko Preševa). Devet miliona građana srpske nacionalnosti živi u Srbiji i Republici Srpskoj (u susednoj BiH), a rasuti su i po Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. To otvara pitanje – u smislu Brantove rečenice – koje glasi: Da li će u narednim decenijama Albanci, koji sada žive u najmanje pet balkanskih država, i Srbi, koji isto tako žive u pet država, možda osetiti bližu povezanost sa svojim sunarodnicima van postojećih granica i lokalnih dužnosti koje ih sada razdvajaju? Dalje, da li bi pojačane veze delovale kao neka vrsta „meke moći” (da pozajmim izraz DŽozefa Naja iz 2004) sa tendencijom da briše bar neke granice. Na primer, širenje evra na „meki” način pojednostavljuje valutne transakcije preko balkanskih granica. Isto se ne može reći za oca valute evro, Evropsku uniju. Ova zajednica više se pokazala kao sila razdora na Balkanu, i mnogo šire. Rumunija, Bugarska i Slovenija postale su članice. Hrvatska i Makedonija su dobile status kandidata. Ostali su zaglavljeni u predvorju. Sveukupno, to je daleko od onoga što je EU obećala Balkanu kada je najavila da će granice biti beznačajne u budućoj Evropi zato što će ove zemlje „biti zajedno” u raju zajednice. U stvari, EU je, isto kao i njena prethodnica Evropska zajednica, gadno uprskala na Balkanu, koji su starije članice Unije sklone da posmatraju sa slabo prikrivenim prezirom bogatih kućevlasnika prema skitnicama. S obzirom na prosečnost i nedostatak vizije njenih lidera, EU možda nikada neće uspeti da popravi štetu koju je napravila u regionu. (Bezmalo se zaboravlja da je, pre nego što je počela da se raspada, Jugoslavija razmatrana kao mogući kandidat za članstvo u EZ!) Nezavisno od EU, tokom poslednjih devet godina bez oružanih sukoba, granice na Balkanu su dramatično umekšane. Transmigracije i porozne granice imaju široke razmere – od kamionskog transporta u TIR sistemu do satelitske televizije, mobilne telefonije, tekstualnih poruka, internet-sajtova, uključujući Fejsbuk. Balkanski biznismeni nisu se ustručavali da prošire svoje firme preko državnih granica (praksu su započeli Slovenci u Srbiji). Osim toga, povećano je kretanje ljudi, ali i njihovo nezakonito krijumčarenje (samo u Makedoniju, za prostituciju, 2.000 žena), da ne pominjem šverc droge, oružja i druge robe. U kategoriji mekog rastakanja granica koje razdvajaju Srbe trebalo bi uzeti u obzir sledeće: Telekom Srbije kupio je Telekom Republike Srpske za oko milijardu evra. Ruski gasovod koji bi trebalo da prolazi kroz Srbiju imaće i ogranak za Republiku Srpsku. Planirani su novi autoputevi koji će povezivati dve srpske republike. Miroslav Mišković, srpski preduzetnik, gradi tržni centar u Banjaluci. Bijeljina, na severozapadnoj granici Srbije, postala je drugi najveći grad u RS. U fazi planiranja je nekoliko zajedničkih energetskih projekata na Drini. U ovom trenutku albanski prostor na Balkanu verovatno ne bi mogao da dosegne ovaj nivo srpskih veza. Međutim, ne treba potcenjivati potencijal za gradnju puta na trasi Vija Ignjacija iz rimskog doba, koji bi povezao jadransku luku Drač sa Istanbulom – a da ga možda kasnije prati gasovod. Imajte na umu i novi autoput koji se gradi krivudavim prelazom preko Prokletija od Kosova jugozapadno prema Jadranu i koji kosovskoj industriji i poljoprivredi omogućava brz transport do mora. U međuvremenu, kosmetski Albanci ulažu u Crnu Goru. Masovno kupuju zemljište u južnom delu zemlje, koji su oduvek naseljavali Albanci. Stari poznavalac Balkana mogao bi da nagađa da Republika Srpska, na jednoj strani, i Kosovo, na drugoj, mogu da posluže kao ključne odskočne daske za ujedinjenje ovde Srba, a tamo Albanaca, što je Pijemont bio za Italiju 1859–1861. Da li bi takav razvoj događaja za dve ili više decenija nagovestio nešto što je Dejvid Kanin, analitičar CIA, rekao 1993. da veruje da „idemo ka velikoj Srbiji” i „velikoj Albaniji”? Ili, da li je Martin Slesindžer, specijalista za Balkan, u vašingtonskom centru „Vudro Vilson” konsultovao pravog proroka kada je u oktobru 2008. predvideo „da će se granice na Balkanu menjati, možda ne za šest ili sedam meseci, ali da za šest ili sedam godina”. (U jednoj drastičnijoj oceni Slesindžer je rekao: „Makedonija bi mogla sasvim da nestane kao posledica nezavisnosti Kosova, dok bi ceo region Balkana mogao da uđe u fazu velikih pomeranja granica”. Pošto sam pola veka proveo izveštavajući o onome što se upravo desilo u svetu, nisam voljan da se upustim u meni stranu igru predviđanja šta će se dogoditi za otprilike jednu deceniju, posebno kad je u pitanju Balkan. Međutim, pažljivo sam pročitao izveštaj Asošiejtid presa od 21. februara 2008. iz Tetova, legla albanskog šovinizma, o konceptu velike Albanije: ustanovljeno je da „nema mnogo entuzijazma u tom pogledu”. Ipak, po mojoj računici, najduži period između menjanja granica na Balkanu od otomanskog perioda bio je 37 godina. Za poslednje tri godine desila su se tri slučaja – u vezi sa Crnom Gorom, Kosovom i Makedonijom. Da počnem opet da brojim? Bivši dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” sa Balkana |