Ko će prvi da trepne?

Kriza na Kosovu predstavlja tek početak

Dok Srbi ove nedelje protestuju u Bosni i drugde, oluja koja se podigla zahvaljujući kosovskom proglašenju nezavisnosti, 17. februara, još je daleko od stišavanja. Ono što nedavni događaji pokazuju pre predstavlja početak duge i otegnute borbe koju Zapad, na kraju, verovatno ne može da dobije. Zašto ne? Zato što ovde nije reč o nekoliko stotina izgrednika koji su palili zastave i ambasadu, kako su mediji, Vlada Sjedinjenih Država i ožalošćeno beogradsko rukovodstvo protekle sedmice hteli da nas ubede.

Prisetimo se da je na predsedničkim izborima u Srbiji, početkom februara, 48 posto Srba izašlo na birališta sa već poljuljanom verom u Evropu. Masovno su glasali za takozvanog ultranacionalistu Tomislava Nikolića, ne iz ljubavi prema njemu ili njegovoj Radikalnoj stranci, već zato što je on, za razliku od njegovog prozapadno orijentisanog protivnika Borisa Tadića kumio da se zaži kontrola nad Kosovom čak i po cenu ulaska Srbije u EU. Njegov tesan gubitak bi je odraz duboke srpske sramote – činjenice da nasilje čiji smo danas svedoci, nije samo posledica Kosova, već da ono reflektuje akumuliranu frustraciju i srpski neuspeh da se, gotovo dve decenije nakon Miloševićevog dolaska na vlast, politički i psihološki okrene od svoje prošlosti i krene dalje.

U tom smislu, kriza koja zahvata Balkan nije samo reakcija na kosovsku nepravdu, već je simptom dubljeg konflikta koji ključa ka površini srpskog društva. „Milošević leži duboko u zemlji“, kazao mi je Dušan Proroković, državni sekretar za Kosovo u vladajućoj Demokratskoj stranci Srbije, pre nekoliko sedmica u Beogradu, „a Srbi i dalje nisu načisto sa svojom prošlošću“. Oni su – kako se pokazalo prilikom nedavnih testova, od tromesečnog protesta usmerenog na svrgavanje Miloševića 1996/97, pa sve do NATO bombardovanja 1999. u trajanju od 78 dana – majstori kada je u pitanju strpljenje i istrajnost. To je i razlog što Amerika i njeni evropski saveznici koji podržavaju Kosovo moraju shvatiti sledeće: Srbija ovde vodi bitku na duge staze. Kako reče jedan monah sa kojim sam putovao po Kosovu: „[Nezavisnost] predstavlja samo prekid. Rat će se nastaviti i Kosovo će ponovo biti naše za 10, 20, 50 godina, kada američka moć bude na izmaku. Kosovo je naš Jerusalim. To je naš identitet. Srbija ne postoji bez Kosova.“

U međuvremenu, za stotinak hiljada Srba koji su izabrali da ostanu skriveni u svojim siromašnim enklavama na Kosovu, na šta ih je sve vreme ohrabrivala Vlada u Beogradu, život je postajao sve teži. Imao sam priliku da putujem sa pravoslavnim sveštenikom Bogomirom i njegovim dvadesetjednogodišnjim sinom do narodne kuhinje koju vode u Prekovcu, selu od dvestotinak ljudi, 30 kilometara jugoistočno od glavnog grada, Prištine. Više od polovine stanovnika napustilo je ovu enklavu i okolinu nakon što su pljuštale NATO bombe, fabrike se zatvorile i mogućnosti za opstanak se svele na minimum. Među onima koji su ostali nalazi se i šačica Srba koje je država zaposlila kao nastavnike, lekare ili u administraciji – kojima Beograd isplaćuje duple plate, ne bi li osigurao njihov ostanak – i masa starijeg, povijenog siromašnog sveta, koja se svakodnevno pojavljuje u opštinskoj zgradi urušenih zidova, noseći prazne šerpice i ambalažu za supu i hleb. „Nemam dom, nemam posao, nemam pare“, rekla je starija žena čekajući u redu za pasulj i kuvane testenine, koja, uprkos ovdašnjim nedaćama, kaže da je njena volja da ostane na Kosovu snažna.

Kao i volja Ane Gospove, čiji sam zabačeni dom – koji je podigla srpska Vlada na omanjem brdu u dolini sa raštrkanim, urušenim, napuštenim srpskim kućama – posetio sa Lazarom, koji joj je nosio namirnice. Ana, majka devetoro dece, izašla je pred kuću da nas dočeka sa najstarijim sinom. Sa svojih trideset osam godina, crnomanjasta, sa povećim trbuhom, i bez polovine zuba u glavi, i dalje je unekoliko privlačna. Posteljina se sušila na konopcu i kokoške su kljucale i čeprkale po dvorištu dok nam je Ana pokazivala pola tuceta košnica koje su donosile kakav-takav prihod pre nego što su pčele uginule. Plata njenog supruga od 130 evra mesečno, koji radi u obližnjem rudniku zlata, plus 75 evra od srpske Vlade, hrani 11 usta. „Od rata naovamo stvarno nam je užasno“, kazala je, „ali nikada nismo razmišljali da odemo“.

I to je upravo to – nije ni Beograd.

Srbija će se zbog svoje odluke možda suočiti sa daljom međunarodnom izolacijom, ali nipošto nije ni blizu „zatvaranja radnje“ na Kosovu. Pogledajmo samo nestalnu, severnu oblast oko Kosovske Mitrovice, dobrano naseljenu Srbima, gde su se poslednjih dana odvijali najvatreniji protesti, i gde bi Srbija narednih sedmica i meseci, jednostavno mogla da odgrize parče pokrajine i proglasi privremeno primirje posredstvom podele.

Gotovo dve sedmice nakon što se Kosovo proglasilo državom, Srbija je uglavnom vukla dobre poteze. Nakon što je gorela ambasada Sjedinjenih Država, uplela se u igru mačke i miša, govoreći kako će goniti i kazniti one koji su za to odgovorni, a zapravo ne čineći nikakav ozbiljan napor da se to i desi. Nastavlja da upošljava Rusiju da govori u njeno ime, priređujući dobrodošlicu više nego izvesnom budućem predsedniku te zemlje, Dmitriju Medvedevu, prošlog ponedeljka u Beogradu, gde je on potpisao mega posao sa naftovodom, koji je, takoreći, „natrljao nos“ Nabuko projektu Zapada, i ponovio stav kako Rusija pruža punu podršku srpskom suverenitetu nad Kosovom. Ukratko, stvari se razvijaju u pravcu klasičnog odmeravanja snaga između Srbije i Zapada, i konačna sudbina Kosova mogla bi se svesti na to ko će prvi da trepne.

„Zapad je napravio fundamentalno pogrešnu kalkulaciju“, rekao mi je srpski profesor i politički analitičar Leon Kojen na veče proglašenja nezavisnosti, sedeći na ugodnom balkonu jedne od brojnih beogradskih kafana na Dorćolu. „Hteli su da izbegnu onu vrstu zamrznutog konflikta [koji postoji] u Južnoj Osetiji, Nagorno Karabahu, Transnistriji, na Kipru. Ono što nisu shvatili, jeste da će stvaranje nezavisnog Kosova nasuprot Savetu bezbednosti UN stvoriti daleko teži zamrznuti konflikt od ovoga što već imamo. Zatrovaće kompletnu politiku u čitavom regionu u doglednoj budućnosti i dovesti u sumnju čitavu takozvanu evropsku budućnost, koja će se, manje ili više, pretvoriti u dim.“

Ništa od toga ne briše činjenicu da samim Srbima predstoji solidan put pre nego što pročiste decenijsko iskustvo nasilne vladavine, korupcije i prevara u vlastitom sistemu. Ono što nam govori 48 posto glasova za Nikolića početkom februara, jeste da pozamašni deo Srba i dalje bira neprihvatanje odgovornosti za zločine svoje države počinjene devedesetih godina i da se ne izvinjava za takvu prošlost; to takođe ukazuje na neuspeh vlada nakon Miloševića (uz možda izuzetak Zorana Đinđića, koji je za svoje napore nagrađen metkom) u iskorenjivanju raširene korupcije, zatim reformi pravnog sistema i stimulisanju potonule ekonomije.

Svakako da na iscrpljenom Balkanu niko ne želi povratak u ratno stanje – barem ne još. Ali po koju cenu, upitao sam pravoslavnog monaha na Kosovu, po koju cenu bi bilo vredno da Srbija opet preuzme državninu nad Kosovom? Da li bi bilo vredno po cenu gubitka još 10.000 života i još jedne decenije ogorčene mržnje između Srba i Kosovara? „Da, vredno je toga“, odgovorio je. „Ma koliko bilo onih koji moraju da poginu za Kosovo. Pratimo stazu Svetog Lazara koji je branio svoj narod [u porazu 1389. od otomanske imperije]. Tako je bog rekao.“

Majkl Levitin je slobodni novinar. Živi u Berlinu. Pisao je za Newsweek, The Financial Times, Los Angeles Times i druga izdanja.

http:// www.counterpunch.org/levitin 02282008. html