Kobne posledice kosovskog primera

IVICA DAČIĆ: JEDANAEST TELA JE IZVUČENO IZ RUŠEVINA NADSTREŠNICE ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU, TRI OSOBE SU SPASENE. OVAJ BROJ SIGURNO NEĆE BITI KONAČAN

MIRAN POGAČAR: GRAĐANI SU SLALI UPIT I GOVORILI DA JE „ZGRADA NAPUKLA I DA IMA OŠTEĆENjA“. SNS JE SA KINESKIM IZVOĐAČIMA RADOVA ČETIRI GODINE OVU STANICU REKONSTRUISAO

INFRASTRUKTURE ŽELEZNICE SRBIJE: „NADSTREŠNICA KOJA JE NA ULASKU U STANICU NOVI SAD PALA NIJE BILA PREDMET REKONSTRUKCIJE“

IVICA DAČIĆ: OSAM OSOBA NASTRADALO U NOVOM SADU, IMAMO KONTAKT SA DVOJE LjUDI ISPOD RUŠEVINA. MILOŠ VUČEVIĆ: OVO JE UŽASNA TRAGEDIJA I ZA NOVI SAD I ZA CELU SRBIJU

SERGEJ LAVROV: KO GOD DA POBEDI NA IZBORIMA, RUSIJA NE VIDI NIKAKVE IZGLEDE DA ĆE SE PROMENITI RUSOFOBIČNI KURS SAD

ISTRAŽIVANjE GALUPA: GRAĐANI SRBIJE NAJVEĆI JUGONOSTALGIČARI OD SVIH STANOVNIKA BIVŠE SFRJ, 81 ODSTO SMATRA DA JE RASPAD JUGOSLAVIJE BILA GREŠKA

PROSVETNI RADNICI ORGANIZOVALI ŠTRAJK U ŠKOLAMA U SRBIJI I PROTEST U BEOGRADU ISPRED SKUPŠTINE I VLADE SRBIJE: AKO NAM SE NE ISPUNE ZAHTEVI, OBUSTAVLjAMO RAD NA „NEODREĐENO VREME“

URUŠIO SE DEO ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU. GRADONAČELNIK NOVOG SADA MILAN ĐURIĆ: VIŠE OD 30 OSOBA POVREĐENO

DANAS: ŠTA SU RAZLOZI VUČIĆEVOG IZVLAČENjA TOMISLAVA NIKOLIĆA IZ „NAFTALINA“?

BOBAN STOJANOVIĆ: ŠTA MOŽEMO DA OČEKUJEMO DO 2027.

DONALD TRAMP KOD TAKERA KARLSONA: ZAUSTAVIO SAM IZGRADNjU „SEVERNOG TOKA 2“. BAJDEN UJEDINIO RUSIJU I KINU, MORAĆU DA IH RASTAVIM

IVANKA POPOVIĆ: ODNOS VLASTI PREMA PROSVETARIMA JE LOŠA I NEGATIVNA PORUKA. STVARAMO BUDUĆU POPULACIJU KOJA NIJE SPOSOBNA DA BUDE AKTIVAN GRAĐANIN I KOJOM SE MOŽE LAKO MANIPULISATI, VLADAJUĆOJ STRANCI TO ODGOVARA

petak, 01. novembar 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kobne posledice kosovskog primera

Kosovo i Metohija
Kobne posledice kosovskog primera

Noam Čomski
nedelja, 05. oktobar 2008.
Užasnut zlodelima koja su počinile američke snage prilikom invazije na Filipine i ispraznim frazama o oslobođenju i plemenitim namerama kojima su, po pravilu, propraćeni zločini čiji je počinilac država, Mark Tven je nemoćno dizao ruke objašnjavajući zbog čega nije u stanju da posegne za satirom kao svojim najubojitijim oružjem. Neposredni predmet frustracije bio je čuveni general Funston. “Savršena satira o Funstonu jednostavno nije moguća”, vajkao se Tven, “zato što je sam Funston već zaposeo mesto na vrhu ... (on sam je) sušta satira”. Ta mi se misao često vraća; pohodila me je i sada, u avgustu 2008, u vreme gruzijsko-osetijsko-ruskog rata. DŽordž Buš, Kondoliza Rajs i ostali uglednici svečano su se pozvali na svetinju Ujedinjenih nacija, upozoravajući da bi Rusija mogla da bude prognana iz međunarodnih institucija “zato što je u Gruziji preduzela akcije koje su u neskladu” sa načelima UN. Suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja moraju se odlučno i striktno poštovati, isticali su oni – naravno, kad kažu “sve zemlje” to se odnosi na sve zemlje sem onih koje Sjedinjene Države odluče da napadnu: Irak, Srbiju, možda Iran, a spisak preostalih je isuviše dug i isuviše poznat da bismo ga ovde navodili. Oglasio se i mlađi partner Amerike. Šef britanske diplomatije Dejvid Miliband optužio je Rusiju da je pribegla “diplomatskim metodima iz XIX veka” time što je izvršila invaziju na suverenu državu, što je postupak na koji Britanija danas ne bi ni pomislila. To “jednostavno nije način na koji se u XXI veku mogu uređivati međunarodni odnosi”, dodao je Miliband, ponavljajući time reči “glavnog presuditelja o svemu i svačemu”, koji je kazao da je “invazija na suverenu susednu državu ... neprihvatljiva u XXI veku”. Dakle, Meksiko i Kanada ne moraju da strahuju od novih invazija i aneksija velikog dela teritorije, zato što Sjedinjene Države sada organizuju invaziju samo na zemlje sa kojima se ne graniče, mada to ograničenje ne važi za američke klijente, što je Liban još jednom iskusio 2006. Serž Halimi piše u Mond diplomatiku i biltenu KaunterPanč da “pouka ove priče postaje još poučnija kada shvatimo da je šarmantni amerikanofil Sakašvili odlučio da, za potrebe odbrane nacionalnih granica, vrati neke od 2.000 vojnika koje je prethodno poslao da učestvuju u invaziji na Irak”; tih 2.000 gruzijskih vojnika čine jedan od najvećih kontingenata u Iraku, ako ne računamo dve ratničke države. Ovom horu su se pridružili i istaknuti analitičari. Farid Zakarija pozdravio je pomenuti Bušov komentar da je takvo rusko ponašanje danas neprihvatljivo, za razliku od XIX veka, “kada je takva ruska intervencija predstavljala standardni postupak jedne velike sile”. Prema tome, moramo da razradimo strategiju koja će omogućiti da se Rusija “uskladi sa civilizovanim svetom”, u kome je intervencija nezamisliva. Sigurno je da je bilo i nekih koji su delili nekadašnje Tvenovo očajanje. Jedan takav istaknuti primer pruža Kris Paten, bivši komesar EU za spoljne poslove, predsednik Konzervativne partije Velike Britanije, rektor univerziteta u Oksfordu i član Doma lordova. On je napisao da je zapadna reakcija “takva da zbog nje čak i cinici u neverici vrte glavom” – povodom toga što Evropa nije odlučno i odvažno odgovorila na drskost ruskih lidera koji “poput careva u XIX veku” žele da “oko svojih granica imaju sferu sopstvenog uticaja”. Paten s pravom pravi razliku između Rusije i jedine prave globalne velesile, koja je već odavno prešla onu tačku u kojoj je tražila da oko svojih granica ima sferu sopstvenog uticaja, već sada zahteva da čitav svet bude njena sfera uticaja. Inokosna velesila takođe vrlo odlučno nameće drugima svoj zahtev, potpuno u skladu sa Klintonovom doktrinom po kojoj Vašington ima pravo da primeni vojnu silu u odbrani svojih vitalnih interesa kao što je “obezbeđivanje neometanog pristupa ključnim tržištima, energetskim zalihama i strateškim resursima”. Razume se, Klinton ovim nije rekao ništa suštinski novo. Wegova doktrina proističe iz standardnih načela koja su visokopozicionirani planeri formulisali još za vreme Drugog svetskog rata, nudeći perspektivu globalne dominacije. Oni su odredili da u posleratnom svetu Sjedinjene Države imaju za cilj uspostavljanje “svoje neprikosnovene moći”, a da u isto vreme treba da se postaraju da se “ograniči ostvarivanje suvereniteta” država koje bi mogle da se upletu u globalne planove Amerike. Da bi se ti ciljevi ostvarili, “imperativni zahtev predstavlja brzo realizovanje programa potpunog ponovnog naoružavanja”, što je suštinski element “integrisane politike koja se vodi u cilju uspostavljanja vojne i ekonomske premoći Sjedinjenih Država”. Ovi planovi, sačinjeni tokom rata, na različite su načine primenjeni u poratnim godinama. Svi ti ciljevi duboko su ukorenjeni u stabilnim institucionalnim strukturama. Zahvaljujući tome oni opstaju nezavisno od smene stanara Bele kuće, i na njih ni na koji način ne utiče mogućnost “korišćenja dividendi koje nosi mir”, kao što na njih nije uticao ni nestanak glavnog rivala sa svetske scene niti bilo kakva druga marginalna pojava. Nikada se nije dogodilo da doktrinarnim menadžerima ponestane sposobnosti za kreiranje novih izazova, pa ni onda kada je Ronald Regan obuo kaubojske čizme i proglasio nacionalnu uzbunu zbog toga što je nikaragvanska vojska bila na samo dva dana udaljenosti od Harlingena u Teksasu, pa bi mogla da dovede sa sobom čitave horde spremne da “pregaze Sjedinjene Države i otmu nam sve što posedujemo”, kako je svojevremeno Lindon DŽonson lamentirao kada je pozivao na nastavljanje rata u Vijetnamu. Još zloslutnije deluje što oni koji kontrolišu situaciju možda stvarno veruju u to što govore. Da se vratimo sada na napore da se Rusija uzdigne i tim uzdizanjem uvede u civilizovani svet: sedam zemalja koje su članovi-osnivači Grupe 8 industrijalizovanih država saopštilo je da “osuđuje akcije osme članice te grupe”, Rusije, koja još nije shvatila svu snagu angloameričke opredeljenosti za nemešanje. Evropska unija je uradila nešto što retko čini: održala je vanredni sastanak kako bi osudila ruski zločin. Bio je to prvi takav sastanak još od doba invazije na Irak, koju inače nije osudila. Rusija je pozvala na održavanje vanredne sednice Saveta bezbednosti, ali s tim u vezi nije postignuta opšta saglasnost zato što su, prema rečima nekih diplomata u Savetu, Sjedinjene Države, Velika Britanija i neki drugi odbacili formulaciju kojom se od obeju strana tražilo da se “odreknu upotrebe sile”. Ovo su tipične reakcije koje podsećaju na Orvelovo zapažanje o “ravnodušnosti prema realnosti” koju ispoljava “nacionalista”, kada “ne samo da ne osuđuje zlodela koja je počinila njegova strana, već ... ima zapanjujuću sposobnost da za ta zverstva čak i ne čuje”. Niko ozbiljan ne spori osnovne činjenice u vezi sa događajima na Kavkazu. Južnu Osetiju, uz znatno važnije područje Abhazije, Staljin je dekretom pripojio rodnoj Gruziji. Zapadni vođi odlučno upozoravaju da se Staljinove direktive moraju poštovati, uprkos snažnom protivljenju Osetinaca i Abhaza. Te pokrajine su uživale relativnu autonomiju sve do raspada Sovjetskog Saveza. Godine 1990. ultranacionalistički nastrojeni gruzijski predsednik Zvijad Gamsahurdija ukinuo je autonomne oblasti i izvršio invaziju na Južnu Osetiju. U žestokom ratnom sukobu koji je usledio hiljadu ljudi je izgubilo život a desetine hiljada postalo izbeglice, dok je glavni grad Južne Osetije, Chinvali “sravnjen sa zemljom i potpuno ispražnjen” (tako je pisao Wujork tajms). Otada su brojčano male ruske snage nadgledale nestabilno primirje, koje je drastično prekinuto 7. avgusta 2008, kada je predsednik Gruzije Sakašvili naredio vojnicima da izvrše invaziju. Wujork tajms izveštava, pozivajući se na “iskaze velikog broja svedoka” da je gruzijska vojska smesta “počela da zasipa minobacačkom i artiljerijskom vatrom stambene četvrti u Chinvaliju, kao i tamošnju bazu ruskih mirovnjaka”. Predvidljivi ruski odgovor doveo je do toga da su gruzijske snage izbačene iz Južne Osetije i da je Rusija potom zauzela delove Gruzije, da bi se na kraju delimično povukla u neposrednu blizinu Južne Osetije. Bilo je mnogo žrtava i mnogo zločina. Već po običaju, najteže su stradali nedužni. Rusija je prvo saopštila da je u gruzijskom granatiranju poginulo deset ruskih mirovnjaka. Zapad se na to nije osvrnuo. I to je uobičajeno. Tako, na primer, nije bilo nikakve reakcije kada je časopis Eviejšen vik izvestio da je 1982. u izraelskom vazdušnom napadu na Liban u vreme invazije koju su Sjedinjene Države podržavale i u kojoj je život izgubilo od 15 do 20 hiljada ljudi i 200 Rusa; za tu invaziju, inače, nije bilo nikakvog verodostojnog izgovora, jedini joj je motiv bilo nastojanje da se ojača izraelska kontrola na okupiranoj Zapadnoj obali. Među Osetincima koji su pobegli na sever, kako piše londonski Fajnenšel tajms, “preovlađuje mišljenje da je prozapadni gruzijski vođ, Mihail Sakašvili, pokušao da zbriše njihovu secesionističku enklavu”. Osetinske paravojne snage, pod nadzorom Rusije, tada su brutalno oterale Gruzijce, ne ograničavajući se pri tom samo na teritoriju Osetije. “Gruzija je saopštila da je njen napad bio neophodan da bi se zaustavio ruski napad koji je već bio u toku”, izvestio je Wujork tajms, ali je nekoliko nedelja kasnije napisao da “nema nikakvih nezavisnih dokaza, sem insistiranja Gruzije na istinitosti njene verzije događaja, koji bi potkrepili tvrdnju da su ruske snage napale pre no što je Gruzija otvorila baražnu vatru”. U Rusiji su, kako izveštava Vol strit džornal, “parlamentarci, zvaničnici i lokalni analitičari prihvatili teoriju po kojoj je Bušova administracija ohrabrila Gruziju, svoga saveznika, da započne rat kako bi se izazvala međunarodna kriza koja bi bacila dodatno pozitivno svetlo na iskustvo senatora DŽona Mekejna, republikanskog predsedničkog kandidata, u stvarima nacionalne bezbednosti”. Nasuprot tome, francuski autor Bernar-Anri Levi je u časopisu Wu Ripablik napisao da “niko ne može ignorisati činjenicu da je predsednik Sakašvili odlučio da stupi i akciju tek kada više nikakvog drugog izbora nije imao i kada je rat već započeo. Uprkos gomilanju činjenica koje bi morale biti zapanjujuće očigledne za svakog skrupuloznog, dobronamernog posmatrača, mnogi mediji su, kao pod konac, prigrlili tezu po kojoj su zapravo Gruzijci bili podstrekači, neodgovorni provokatori rata”. Ruska propagandna mašinerija je napravila grešku i predočila dokaze, koji su se lako mogli pobiti. Propagandisti na Zapadu postupili su mudrije i zadržali su se na autoritativnim saopštenjima, kao što je Levijeva osuda vodećih zapadnih medija zbog toga što su, navodno, ignorisali “činjenice koje bi morale biti zapanjujuće očigledne za svakog skrupuloznog, dobronamernog posmatrača”. Pri tom je za svakog tog “dobronamernog posmatrača” lojalnost državi dovoljan uslov koji ga kvalifikuje da ustanovi Istinu – koja čak može da bude i istinita, mogli bi da zaključe ozbiljni analitičari. Rusi gube “propagandni rat”, izvestio je Bi-Bi-Si, dok su Vašington i saveznici uspeli da “predstave ruske akcije kao agresiju i da umanje značaj gruzijskog napada na Južnu Osetiju 7. avgusta, napada koji je poslužio kao okidač za ruske operacije”, iako “dokazi iz Južne Osetije u vezi sa napadom ukazuju da je taj (gruzijski) napad bio obiman i razoran”. Rusija “još nije naučila kako da igra medijsku igru”, primećuje Bi-Bi-Si. Sasvim prirodno. Propaganda, po pravilu, postaje utoliko sofisticiranija ukoliko zemlje postaju slobodnije, a država gubi sposobnost da stanovništvo kontroliše silom. Neuspeh Rusije da predoči pouzdane dokaze delimično je nadoknadio Fajnenšel tajms kada je otkrio da je Pentagon obezbedio borbenu obuku komandosima specijalnih gruzijskih snaga neposredno pre gruzijskog napada 7. avgusta; to otkriće je “moglo da pruži dodatnu potvrdu prošlomesečnim optužbama predsednika ruske vlade Vladimira Putina koji je tvrdio da su Sjedinjene Države ‘orkestrirale’ rat u gruzijskoj enklavi”. Obuku su delimično sproveli bivši pripadnici američkih specijalnih snaga koje su angažovali privatni izvođači vojnih radova, uključujući tu i MPRI, organizaciju koju je, podseća list, “Pentagon angažovao 1995. godine da obuči Hrvatsku vojsku pre no što je ova izvršila invaziju na etnički srpski region Krajine, što je dovelo do raseljavanja 200.000 izbeglica i što je predstavljalo jedan od najgorih incidenata etničkog čišćenja u balkanskim ratovima”. Izgon iz Krajine koji su podržale Sjedinjene Države (opšta je procena da je tom prilikom prognano oko 250.000 ljudi, od kojih su mnogi ubijeni) po svoj je prilici bio najgori slučaj etničkog čišćenja u Evropi od Drugog svetskog rata. Sudbina tog izgona u zvaničnoj istoriografiji umnogome podseća na sudbinu fotografija Lava Trockog u staljinističkoj Rusiji, iz jednostavnog i sasvim dovoljnog razloga: nije saglasna sa traženim imidžom američke plemenitosti u suočavanju sa srpskim zlom. Ukupan broj poginulih u kavkaskom ratu u avgustu 2008. predmet je različitih procena. Mesec dana posle, Fajnenšel tajms je, citirajući ruske izveštaje, objavio da su “u napadu poginula barem 133 civila, kao i 59 ruskih mirovnjaka”, dok je u potonjoj ruskoj masovnoj invaziji i vazdušnom bombardovanju Gruzije, takođe prema Fajnenšel tajmsu, poginulo 215 Gruzijaca, uključujući tu 146 vojnika i 69 civila. Verovatno će uslediti i nova otkrića. U okosnici svega leže dva ključna pitanja. Jedno je pitanje kontrole nad cevovodima koji predstavljaju vezu sa Azerbejdžanom i centralnom Azijom. Klinton je odabrao Gruziju kao koridor želeći da zaobiđe Rusiju i Iran, i u tom cilju je Gruzija masovno militarizovana. Iz tih razloga, Gruzija predstavlja “našu krupnu stratešku prednost”, primećuje Zbignjev Bžežinski. Primetno je da analitičari postaju manje suzdržani u objašnjavanju stvarnih američkih motiva u regionu, u meri u kojoj postaje sve teže odbaciti iračke zahteve za povlačenje okupacione vojske. Tako su urednici Vašington posta prekoreli Baraka Obamu što na Avganistan gleda kao na “centralni front” za Sjedinjene Države, podsećajući ga da Irak “leži u geopolitičkom centru Bliskog istoka i u njemu se nalaze neke od najvećih svetskih rezervi nafte”, dok “strateški značaj (Avganistana) bledi u poređenju sa strateškim značajem Iraka”. Ovo je dobrodošlo, makar i zakasnelo, priznanje realne potke američke invazije. Drugo pitanje se odnosi na širenje NATO na istok, što je DŽordž Kenan 1997. opisao kao “najkobniju grešku američke politike u celokupnoj posthladnoratovskoj eri, (za koju se) može očekivati da raspiri nacionalističke, antizapadnjačke i militarističke tendencije u ruskom javnom mnjenju; da negativno utiče na razvoj demokratije u Rusiji; da ponovo uspostavi atmosferu hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada”. Dok se Sovjetski Savez rušio, Mihail Gorbačov je učinio ustupak koji, u svetlosti novije istorije i strateške realnosti deluje zapanjujuće: pristao je da dopusti ujedinjenoj Nemačkoj da se priključi neprijateljskom vojnom savezu. Ovaj “zapanjujući ustupak” pozdravili su svi zapadni mediji, NATO, kao i predsednik Buš koji je rekao da je to dokaz “državničke sposobnosti ... u najboljem interesu svih zemalja Evrope, uključujući tu i SSSR”. Gorbačov je pristao na taj zapanjujući ustupak na osnovu “jemstava da NATO neće širiti nadležnost na Istok ‘ni za pedalj’ kako je precizno kazao (državni sekretar) DŽim Bejker”. Ovo podsećanje DŽeka Matloka, vodećeg stručnjaka za Sovjetski Savez u diplomatskoj službi i američkog ambasadora u Rusiji ključnih godina 1987-1991. potvrdio je i Stroub Talbot, najviši zvaničnik Klintonove administracije zadužen za Istočnu Evropu. Na osnovu celokupnog uvida u diplomatske spise, Talbot izveštava da je “državni sekretar Bejker zaista kazao tadašnjem sovjetskom ministru spoljnih poslova Eduardu Ševardnadzeu, u kontekstu oklevanja Sovjetskog Saveza da dozvoli da ujedinjena Nemačka postane deo NATO, kako se NATO neće širiti na Istok”. Klinton je brzo prekršio obećanje, kao što je odbacio i Gorbačovljeve napore da se hladni rat okonča saradnjom među partnerima. NATO je takođe odbacio ruski predlog da se od Arktika do Crnog mora uspostavi bezatomska zona, jer bi taj predlog “bio u koliziji sa planovima za proširenje NATO”, primećuje analitičar strateških pitanja i nekadašnji planer u NATO Majkl Makgvajer. Odbacujući te mogućnosti, Sjedinjene Države su zauzele trijumfalističku poziciju koja je ugrozila rusku bezbednost i istovremeno odigrale ključnu ulogu u guranju Rusije u ozbiljan ekonomski i društveni kolaps, što je dovelo do smrti miliona ljudi. Proces je drastično eskalirao daljim Bušovim širenjem NATO, razvrgavanjem ključnih sporazuma o razoružanju i agresivnim militarizmom. Matlok piše da je Rusija možda mogla da toleriše uključivanje bivših ruskih satelita u NATO da “NATO nije bombardovao Srbiju i nastavio da se širi. Međutim, kad se sve svede, postavljanje antibalističkih projektila u Poljskoj i nastojanje da se Gruzija i Ukrajina učlane u NATO predstavljalo je potpuni prelazak crvene linije. Insistiranje na priznanju nezavisnosti Kosova je neka vrsta kapi koja je prelila čašu. Putin je naučio da se na ustupke koji se čine Sjedinjenim Državama ne uzvraća ravnom merom, već se ti ustupci koriste da bi se unapredila američka dominacija u svetu. Čim je imao dovoljno snage da se tome usprotivi, on je to i učinio”, u Gruziji. Zvaničnici Klintonove administracije tvrde da proširenje NATO nije bilo vojna pretnja, kao i da ono, u suštini, nije ništa više no bezazleni korak kojim je nekadašnjim ruskim satelitima omogućeno da se učlane u Evropsku uniju (to tvrdi Stroub Talbot). Teza teško da ikome može delovati uverljivo. Austrija, Švedska i Finska članice su EU, ali ne i NATO. Da je Varšavski pakt preživeo i počeo u svoje redove da uključuje latinoameričke zemlje – da i ne govorimo o Kanadi i Meksiku – Sjedinjene Države ne bi bilo lako ubediti da Varšavski pakt nije ništa drugo do kvekerski sastanak. Nema potrebe da preispitujemo dosijea američkog nasilja preduzetog kako bi se sprečile uglavnom imaginarne veze sa Moskvom “našeg malog ovdašnjeg regiona”, iliti zapadne hemisfere, da citiramo reči koje je izgovorio tadašnji ministar vojni Henri Stimson kada je objašnjavao da posle Drugog svetskog rata moraju biti demontirani svi regionalni sistemi, sem našeg, koji treba da bude proširen. Da bi dodatno podvukao zaključak, Vašington, usred sadašnje krize na Kavkazu, iznosi zabrinutost da bi Rusija ponovo mogla da uspostavi vojnu i obaveštajnu saradnju sa Kubom na nivou koji ni iz daleka ne podseća na američko-gruzijske odnose, i svakako nije ni blizu da postane ozbiljna bezbednosna opasnost. Kod nas se i protivraketni štit predstavlja kao benigno oružje, iako vodeći američki strateški analitičari objašnjavaju zbog čega ruski planeri na te sisteme i lokacije moraju gledati kao na osnovu potencijalne pretnje ruskoj sposobnosti odvraćanja, budući da je to, u suštini, oružje namenjeno prvom udaru. Ruska invazija na Gruziju iskorišćena je kao izgovor da se zaključi sporazum o postavljanju tih sistema u Poljskoj, čime se “osnažuje argument koji Moskva neprestano iznosi, a Vašington ga odbacuje: da je prava meta tog sistema zapravo Rusija”, primetio je komentator agencije Ej-Pi Dezmond Batler. Metlok nije jedini koji Kosovo smatra važnim činiocem. “Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije bilo je opravdano načelom po kome maltretirana manjina ima pravo na otcepljenje – a to je načelo Buš uspostavio za Kosovo”, komentariše Boston gloub u uvodniku. Tu međutim postoje suštinske razlike. Stroub Talbot priznaje da se ovim “u izvesnoj meri vraća za ono što su SAD i NATO učinili na Kosovu pre devet godina”, ali insistira da je ta “analogija potpuno i suštinski lažna”. Niko nije u boljem položaju da zna zbog čega je to suštinski lažna analogija, a sam Talbot je lucidno objasnio razloge u uvodniku knjige o natovskom bombardovanju Srbije koju je napisao njegov saradnik DŽon Noris. Po Talbotovoj oceni, oni koji “žele da znaju kako su događaji izgledali i kako smo ih u to vreme doživljavali mi koji smo u sve bili umešani” treba da potraže verodostojan izveštaj upravo u Norisovoj knjizi. Noris zaključuje da se “rat koji je NATO vodio ponajbolje može opisati otporom Jugoslavije širim tendencijama političke i ekonomske reforme – a ne patnjama kosovskih Albanaca”. To da motiv za natovsko bombardovanje verovatno nije bila “patnja kosovskih Albanaca” već je jasno iz bogate zapadne dokumentacije gde se jasno vidi da su zlodela, u ogromnoj većini, predstavljala predviđenu posledicu, a ne uzrok bombardovanja. Međutim, čak i pre no što je dokumentacija objavljena, moralo je biti očigledno svima, sem onim najlojalnijima, da za Sjedinjene Države i Veliku Britaniju, koje su u isto vreme pružale odlučnu podršku zlodelima znatno gorima od onih koja su se događala na Kosovu, sa predistorijom mnogo strašnijom od bilo čega što se ikad dogodilo na Balkanu, zabrinutost zbog humanitarnih pitanja teško da je mogla da bude pravi motiv. To su, međutim, puke činjenice, i kao takve ni za trenutak nisu važne Orvelovim “nacionalistima” – a oni u ovom slučaju čine većinu zapadne intelektualne zajednice koja je ogromno mnogo uložila u to da što više uveća tobožnje sopstvene zasluge i istovremeno zaobiđe istinu dok je govorila o “plemenitoj fazi” američke spoljne politike i njenom “svetačkom sjaju” u trenutku kada se milenijum bližio kraju; bombardovanje Srbije trebalo je da bude završni dragulj u kruni. Ipak, bez obzira na sve, zanimljivo je kada sa najvišeg mesta čujemo da je pravi razlog za bombardovanje to što je Srbija bila poslednji usamljeni bedem u Evropi koji je stajao na putu političkih i ekonomskih programa Klintonove administracije i njenih saveznika, iako će proći još mnogo vremena pre no što se dozvoli da tako neprijatne istine budu kanonizovane u istoriografiji. Razume se, ima i drugih razlika između Kosova i ovih područja u Gruziji koja traže nezavisnost ili savez sa Rusijom. Tako, na primer, nema saznanja da je Rusija tamo otvorila neku veliku vojnu bazu i dala joj ime po junaku invazije na Avganistan, što bi bilo uporedivo sa logorom Bondstil na Kosovu, koji je dobio ime po junaku iz Vijetnamskog rata i koji je, po svoj prilici, deo velikog sistema američkih baza čiji su osnovni cilj bliskoistočni regioni koji proizvode naftu. Postoji tu i mnoštvo drugih razlika. Sada se mnogo govori o “novom hladnom ratu” koji je podstaknut brutalnim ponašanjem Rusije u Gruziji. Čovek ne može ostati ravnodušan prema znacima konfrontacije, između ostalog ni prema novim američkim mornaričkim kontingentima u Crnom moru – takvo ponašanje suprotne strane teško da bi bilo tolerisano na Karibima. Napori da se NATO proširi na Ukrajinu o kojima se sada intenzivno razmišlja, mogli bi postati krajnje opasni. Uprkos tome, čini se malo verovatnim da će izbiti novi hladni rat. Da bismo mogli realno da procenimo izglede, trebalo bi jasno da sagledamo stari hladni rat. Ako ostavimo po strani zapaljivu retoriku, videćemo da je u praksi hladni rat bio prećutni sporazum u kome je svaki takmac uglavnom imao punu slobodu da posegne za nasiljem i subverzijom zarad kontrole sopstvenog domena: za Rusiju to su bili njeni istočnoevropski susedi; za inokosnu globalnu velesilu, to je bio najveći deo sveta. Qudsko društvo ne treba da istrpi – a možda ne može ni da preživi – vaskrsenje bilo čega sličnog. Razumnu alternativu predstavlja Gorbačovljeva vizija koju je Klinton odbacio a Buš dodatno podrio. Trezven savet na tom tragu nedavno je dao i bivši ministar inostranih poslova Izraela i istoričar Šlomo Ben-Ami, napisavši u bejrutskom Dejli staru: “Rusija mora težiti istinskom strateškom partnerstvu sa Sjedinjenim Državama, a Sjedinjene Države moraju da shvate da Rusija, kada je isključena i prezrena, može postati jedan od ključnih globalnih kavgadžija. Rusiji koju od kraja hladnog rata Sjedinjene Države ignorišu i ponižavaju potrebna je integracija u novi globalni poredak koji poštuje njene interese kao sile koja se vratila na scenu, a ne antizapadnjačka strategija niti konfrontacija.” (NIN)