.jpg)
| Kosovo i Metohija | |||
Kriza na Kavkazu i njen uticaj na međunarodnopravni poredak |
 |
 |
 |
| sreda, 03. septembar 2008. | |
 Kriza na Kavkazu, pokazala je da kosmetski presedan nije ostao slučaj za sebe, kako su to tvrdili zagovornici nezavisnosti južne srpske pokrajine. Sa druge strane, kriza u Gruziji je još više zaoštrila odnose između velikih sila, što će se odraziti i na ukupne međunarodne odnose. Jedno je sigurno, posle dešavanja u Gruziji, multipolarni svet je postao realnost, a realpolitika i geostrategija se na velika vrata vraćaju u međunarodne odnose. U međunarodnopravnom smislu slučajevi Kosova i Gruzije su povezani, jer je samoproklamovanjem nezavisnosti Kosmeta i njenim priznavanjem od strane 40-tak država, učinjen presedan kojim su ozbiljno urušeni međunarodni poredak, sistem UN i međunarodno pravo. Međutim, međunarodne okolnosti i kontekst kavkaske krize su sasvim drugačiji. Gruzijska država je započela jednu nepromišljenu akciju, u nastojanju da silom reši međuetnički konflikt zamrznut 1994. godine pod okriljem UN, otera stanovništvo i zauzme prostor Južne Osetije. To je izazvalo intervenciju ruskih snaga, koje su na osnovu Rezolucije UN imale mandat da zaštite stanovništvo, što su one i učinile, a zatim je usledila odluka Moskve da prizna volju stanovnika gruzijskih autonomnih oblasti Osetije i Abhazije. U strogo međunarodnopravnom smislu i to priznanje je jednim delom manjkavo, kao i ono u vezi Kosmeta, jer Osetiji i Abhaziji ne obezbeđuje puni međunarodnopravni subjektivitet i mesto u UN. Ipak, time se ostavlja prostor za kasnije međusobne odnose velikih sila u kontekstu međunarodnog prava gde će se, kako vreme bude prolazilo, ili tražiti kompromisi, ili će ti presedani poslužiti za neki treći, četvrti ili peti slučaj, što svakako može da izazove velike probleme. Već sada je evidentna nemoć UN, a vremenom može doći do potpune paralize međunarodnog sistema baziranog na Povelji UN, koji je do sada kako-tako funkcionisao. I u vreme hladnog rata bilo je kriznih situacija i pat pozicija u SB oko načina njihovog rešavanja, ali nije pribegavano scenariju koji bi vodio razaranju međunarodnog poretka. Međutim, situacija je sada izuzetno delikatna. Multipolarni svet je postao realnost i pitanje je kako će interesi velikih sila, regionalnih sila i njihovi međusobni odnosi delovati na međunarodnopravni poredak i UN, odnosno, da li će to da dovede do stvaranja nekakavih paralelnih organizacija sa univerzalnim pretenzijama, mimo UN, ili će svetska mirovna organizacija morati da se transformiše, što će, opet, zavisiti od odnosa snaga, uticaja, moći, ekonomije, politike itd. Zaoštreni međusobni odnosi velikih sila mogu da iskomplikuju situaciju, ali će srpski zahtev, iako ne u meri u kojoj se to očekuje, dobiti većinu u Generalnoj skupštini. Nezavisnost Kosmeta priznalo je 40 država, a manje države članice UN, koje su u međunarodno-političkom smislu na marginama, biće verovatno uzdržane. Sa druge strane, pitanje je kakvu će preporuku doneti Međunarodni sud pravde – da li će ona biti nedvosmislena i na temelju međunarodnog prava ili će, u ovoj zaoštrenoj situaciji u UN, biti takva da će ga svaka strana tumačiti na svoj način, što će u međunarodnopravnom i političkom smislu biti nepovoljno za Srbiju. Ipak, ne treba zaboraviti da Srbija ima iza sebe jednu veliku državu koja direktno podržava njen stav po pitanju Kosmeta, a sudeći po izjavama ruskog ambasadora u Beogradu, Moskva neće odstupiti od svoje principijelne politike prema pitanju Kosmeta. Posle dešavanja u Gruziji, evidentan je veoma čvrst nastup Moskve u međunarodnim odnosima, koji ukazuje da Rusija nema nameru niti potrebu da pravi bilo kakve ustupke. Odnosno, Moskva pokušava da delom kroz međunarodno pravo, a delom kroz realpolitiku, ostvari svoje interese, što uostalom rade i druge velike sile. To je činjenično stanje u međunarodnim odnosima i Srbija će morati da se ponaša realpolitički i da što bilateralnim odnosima, kroz diplomatiju, što putem međunarodnopravnih institucija, pokuša da zaštiti svoj interes onoliko koliko to bude mogla. Kriza na Kavkazu otvara novu epohu u međunarodnim odnosima, koji se, po svemu sudeći, kreću u smeru neke nove multipolarnosti, ali i zaoštravanja međusobnih odnosa velikih sila. Tako je ova kriza samo ogledalo situacije u dosadašnjim odnosima velikih sila, koji su opterećeni pomeranjem raketnog štita, približavanjem NATO granicama Rusije i činjenice da je Moskva ojačala i da pokušava da zaštiti svoje strateške interese, prvenstveno na celini prostora bivšeg SSSR. Kad je reč o kavkaskoj krizi, činjenica je da je akcija ruskih mirovnih snaga pod mandatom UN u Južnoj Osetiji bila iznuđena potezima Tbilisija. Međutim, Moskva je dobro procenila celokupni splet događaja koji su prethodili izbijanju sukoba i zato je brzo i efikasno reagovala i pokazala da je vojno, politički, ali i medijski sposobna i spremna da zaštiti, ne samo stanovništvo, već i svoje strateške interese u toj oblasti. Očigledno da su zapadne sile tek sada postale svesne da se Rusija, iako je proces njenog jačanja bio evidentan, u velikom stilu vratila na međunarodnu scenu. Međunarodni odnosi posle krize na Kavkazu neće ostati isti, a realpolitika i geostrategija vraćaju se na velika vrata. Ovo nije ništa novo u međunarodnim odnosima. Vek ideologije, koji je trajao od kraja Prvog svetskog rata do kraja dvadesetog veka, bio je samo jedna epizoda u realpolitičkim odnosima velikih sila, gde su se one borile za svoje interese i kontrolu prostora, energenata i svih ostalih resursa koji su neophodni za funkcionisanje velikih državnih organizama i ostvarivanje njihovih strateških nauma. Zapravo, mi se na neki način «vraćamo» u jedan period poput onog koji je postojao pre 1914. godine u kojem se države nisu razlikovale ni ideološki, ni po načinu funkcionisanja ekonomije, tj. privrede. Jednostavno, reč je o tome da postoje različiti interesi, projekcije i strategije u odnosu na određeni prostor, gde svaka od strana pokušava da ostvari svoj interes. Ne zaboravimo da su u Prvi svetski rat ušle države među kojima nije bilo ideoloških, ali ni ekonomskih razlika u funkcionisanju njihovih privreda. Neke od njih su, poput carske Rusije i Nemačke, veoma dobro ekonomski sarađivale. Čak je i epoha hladnog rata imala iste te dimenzije – realpolitičke, energetske, geostrateške, ali su one bile pod maskom ideologije. Prema tome, nije reč o nekom novom hladnom ratu, već o velikom povratku geopolitike i geostrategije. Uplovljavanje američkih i NATO ratnih brodova u Crno More predstavlja pokušaj demonstracije sopstvene moći u blizini konfliktnog područija, ne bi li se na političkom i diplomatskom polju potom postigli neki uspesi. Geopolitički posmatrano, Crno More je potpuno zatvoren prostor. Rusija, s obalne strane kontroliše više od trećine tog prostora. Tu se nalaze brojne baze i aerodromi i bilo bi veoma riskantno ukoliko bi neko, ko sa flotom uđe u toj prostor, otišao predaleko. Ruski transport energenata jednim delom ide preko Crnog mora, ruski gas ide ispod njega direktno u Tursku koja je, kao članica NATO i američki saveznik, u tom smislu vitalno zainteresovana za održanje dobrih odnosa sa Rusijom. S druge strane, ruski gasovodi koji idu kroz Srednju Aziju i obilaze Kaspijsko more i dolaze do Groznog u Čečeniji idu rutom prema severozapadu do Novorosijska i odatle se dalje transportuju na različite strane – na sever Rusije, a zatim srednjoevropskim tokovima ka zemljama EU. Planiran je i projekat Južnog toka koji se tiče Balkana i Srbije neposredno. U tom smislu, prisustvo ratnih brodova zapadne Alijanse nije pokušaj da se spreči transport ruske nafte i gasa, već je to pokušaj da se demonstrira vlastita moć ne bi li se na diplomatskom i političkom polju postigli uspesi vezani za same pregovore i odnose između Rusije i Gruzije. Međutim, kad je reč o samim geostrateškim odnosima vezanim za eneregete, oni imaju dugu i komplikovanu predistoriju, koja traje od 90-tih godina prošlog veka, od raspada bivšeg SSSR, a svet ih je postao svestan tek nakon izbijanja konflikta na Kavkazu. Ako bi posmatrali logiku kavkaskog sukoba kao i drugih građanskih ratova u bivšim sovjetskim republikama, videćemo da su oni, bez obzira što su bili motivisani pre svega etničkim sporenjima, bili i inspirisani geoenergetskim interesima velikih sila. To se najbolje vidi na primeru sukoba u Čečeniji, koji su inspirisani sa strane upravo da bi se sprečio transport nafte i gasa iz Srednje Azije, pre svega iz Kazahstana, u Rusiju i dalje u zapadnu Evropu, tako što bi Moskva izgubila kontrolu nad glavnim čvorištem i rafinerijom nafte u Groznom, preko koje ti energenti i stižu dalje u dubinu njene teritorije. Zato je ruska intervencija u dva navrata u Čečeniji bila toliko žestoka. I ostali konflikti, kao onaj u Nagornom Karabahu, Azerbejdžanu, kao i sukobi u Gruziji imaju iza sebe istu geopolitičku i geoenergetsku logiku. |
Od istog autora
- Kriza sveta, kriza laži - izlazak
- Mobi Laden
- Srpski evroutopizam
- Mediji, identitet i prikazivanje društvene stvarnosti
- Ostrvo dana sutrašnjeg
- Dva grada
- Nesveti teror
- Duhovne osnove svetske ekonomske krize
- Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske
- „Rim“ – kraj republike
- Novi predsednik SAD: nada u Obamu ili obmanu?
- Turneja po unapred zadatim koordinatama
- I Cobela za Nobela
- Kraj sveta kakvog smo znali
- Barak Obama – globalna politička barbika od čokolade
Ostali članci u rubrici
- Nepokretno kulturno nasleđe Srba na KiM - žrtva loših namera i štetnog delovanja
- Lučindan na KiM, u Jagnjenici i u Zubinom Potoku, 2011. i 2024. godine. Šta je bilo i šta neće biti...
- Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću - ROSU policija na severu KiM je tvoja politička tekovina, isto kao i prihvatanje Ahtisarijevog i Francusko-nemačkog plana
- U udžbenicima će pisati da Srbija u svojoj istoriji nije imala većeg izdajnika od Aleksandra Vučića
- Ostajući bez posla i bez podrške svoje države, Srbi u sve većem broju napuštaju Kosovo i Metohiju
- Zašto zvanični Beograd i Eparhija raško-prizrenska ćute nad još jednom Kurtijevom samovoljom i otimačinom banje u Banjskoj?
- Izuzev Vučićevih jadikovki i Petkovićevih jalovih saopštenja, Beograd ne čini ništa da spreči egzodus Srba sa KiM
- Fragmenti nove politike prema Kosovu i Metohiji (2) - obnova opština sa privremeno okupiranih teritorija
- Svetom arhijerejskom saboru SPC - Za vlast smo „izdajnici“, „Kurtijevi plaćenici“, a za crkvu ne postojimo
- Fragmenti nove politike prema Kosovu i Metohiji - Vučić nije Srbija
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
