Ljudska prava, srpska vlast i "međunarodna zajednica"

Međunarodni dan ljudskih prava obeležen je u celom svetu, a različitim manifestacijama i u Srbiji. Ministar za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković rekao je da je poštovanje ljudskih prava u Srbiji na zadovoljavajućem nivou; neke nevladine organizacije su delile nagrade; bilo je i koktela. Da pomenem da se ministar za Kosovo i Metohiju nije ni oglasio. Niko od srpskih zvaničnika nije pomenuo kršenje ljudskih prava nas – ''južnih'' i ''severnih'' Srba iz južne srpske pokrajine. O kršenju ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji progovorio je jedino kolegijum Doma zdravlja u Gračanici, u čijem se saopštenju, između ostalog, kaže da su ljudska prava u pokrajini mrtvo slovo na papiru.

To saopštenje su svi mediji preneli i tako se sakrili iza tih nekoliko rečenica napisanih u Gračanici. U etar je otišlo da se ljudska prava na Kosovu i Metohiji krše ali televizije nisu dobile to saopštenje ni od Vlade ni od nekog ministra. Ono je došlo od kolegijuma jedne zdravstvene ustanove. Ogradili su se, kako mediji tako i vlast. Da li je time prekršeno pravo kosovsko-metohijskih Srba da se o njihovom životu kaže istina? Izgleda da je zaludno pitati nadležne u ovoj našoj Srbiji. Zaludno! Stara priča – nova tema, još jedna u nizu gde srpska vlada ''preskače'' kosovsko-metohijske Srbe.

Šef misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji Verner Almhofer u svom saopštenju, između ostalog, kaže: ''Postoje desetine hiljada lica, iz svih zajednica, koja se još uvek nisu vratila kućama, nastavljeno je ilegalno zauzimanje i ponavljano pljačkanje njihove imovine. Krađe i vandalizam nad objektima kulturnog i verskog nasleđa se nastavljaju i time doprinose netoleranciji i nerazumevanju između različitih zajednica.'' Da pojasnim: Albanci su se u svoje domove vratili za nekoliko dana, oko 800 hiljada njih. Srbi se ni posle 12 godina nisu vratili u svoje kuće i na svoja imanja, a četiri puta ih je manje. Jedna te ista kuća se pljačka sve dok se i blokovi sa nje ne odnesu, a u 99 odsto ovakvih slučajeva kuća je u vlasništvu Srbina. Prosto moram da navedem još jedan primer: kuća porodice Kovačević iz Prištine nalazi se u blizini crkve Svetog Nikole, u samom centru starog dela grada. Kuća ima 350 kvadratnih metara i uzurpirao ju je Šaip Jašari iz sela Gornje Dubnice u opštini Podujevo. Da bi se iz nje iselio traži 50 hiljada evra. Sve moguće papire koji dokazuju vlasništvo Kovačevići imaju; sve moguće procedure koje su neophodne od 1999. godine na Kosovu i Metohiji su obavljene; i svaka odluka je doneta u korist porodice Kovačević. Ali, oni u svoju kuću ne mogu. Kada bi Kovačevići policiji najavili svoj odlazak do kuće, jer ne smeju bez policijske pratnje u taj deo grada iz bezbednosnih razloga, Jašari nikada nije bio u kući. Policija kaže ''nema nikog'', i tu se sve završava. To se desilo toliko puta da su Kovačevići posumnjali da je Jašari u vezi sa policijom i odlučili, na sopstveni rizik, da istog dana kada ih policija vrati do Čaglavice gde su živeli, sami odu do svoje kuće. Naravno da su Jašarija zatekli u njoj. On se vratio i bio veoma neprijateljski raspoložen.

Ta ista policija je došla da interveniše na poziv komšija, koje su čule svađu Srba i Albanca. Policija je naravno Kovačeviće pitala šta tu traže nenajavljeni? Šaip Jašari je ostao u kući a Kovačevići su pod pratnjom izvedeni iz Prištine. Da li to policija, koja je osnovana u mandatu UNMIK-a i pod čijim nadzorom je radila kada se ovo dešavalo, sarađuje sa uzurpatorom? Ovo je opštepoznat slučaj na Kosovu i Metohiji, ali se ne rešava. Najtužnije od svega je to što je Stamenko Kovačević, vlasnik kuće, umro pre nepunih mesec dana, a tri dana posle njega i njegov 57-godišnji sin Janko. Oni su 12 godina vodili bitku za povratak svoje kuće i nisu uspeli! Gde su njihova prava? Koliko je samo ovakvih slučajeva?! Može li gospodin iz OEBS-a da navede neki obrnuti primer? Može li da navede ime upaljene, opljačkane ili porušene džamije u poslednjih 12 godina? Jer, ti ''verski objekti'', koje on pominje u svom saopštenju, u 99,9 odsto slučajeva su srpske crkve i manastiri. Sve je rekao uvijeno pa ko je razumeo – razumeo je, ali ne možete da dokažete da se radi samo o Srbima. Tako se i on, u ime institucije koju vodi, ogradio. Na hiljade ubijenih Srba, na desetine hiljade proteranih srpskih familija pred očima svetskih mirotvoraca, na stotine zataškanih zločina nad Srbima... Da li je time prekršeno pravo kosovsko-metohijskih Srba da se o njihovom životu kaže istina zaludno je pitati i međunarodnu zajednicu. Zaludno! Poznato je da oni funkcionišu po principu ''jeste, ali i ne mora da znači''. Setite se kako je za nekoliko meseci ta ista organizacija, sa Vilijamom Vokerom na čelu, načinila izveštaj o kršenju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji uoči bombardovanja. Sve je bilo skockano baš onako kako je trebalo da izgleda da bi krenula NATO agresija. To je politika dvostrukih standarda! A šta je s ljudskim pravima?

Da završim rečima Ban Kimuna, čoveka koji je na čelu Ujedinjenih nacija, institucije koja treba da štiti ljudska prava. On kaže, a preneo je RTS , ''ukoliko ne tražimo da ljudska prava budu poštovana i ukoliko ne branimo naše pravo i pravo drugih da ih koriste, onda su ona samo reč na dokumentu starom više decenija''. Srbi sa Kosova i Metohije su već decenijama samo reč na tom ''starom dokumentu“ i, kako stvari trenutno stoje, počev od sopstvene države Srbije pa do svih međunarodnih institucija, biće na tom dokumentu još dugo, tražeći ljudska prava. Kao da je to stvar koju je neko izgubio, pa je na nama da je nađemo. Sve dok teorija sadržana u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima ne počne da se praktično primenjuje na sve podjednako, nama obespravljenim ostaje puno pravo da mislimo da je ono što se trenutno dešava kako na Kosovu i Metohiji tako i u celom svetu, a odnosi se na zaštitu ljudskih prava, gluma. Gluma za Oskara!