Miki Maus nezavisnost (Srbija – Kosovo – Albanija)

"Miki Maus je za mene bio simbol nezavisnosti. On je bio način da stignem do cilja.“

Volt Dizni

Iz perspektive Zapada, teško je saučestvovati sa Srbima u njihovom gubitku Kosova i Metohije, što se onomad i pokazalo i to jednostranim proglašenjem nezavisnosti te pokrajine od strane samozvanog albanskog „parlamenta“. Razlog je to što su Srbe uporno i nepogrešivo povezivali i okrivljavali za izbijanje međunacionalnih sukoba, posle kojih je došlo do raspada Jugoslavije – konstrukta zapadnih sila – a posebno za zatvaranje i sistematski pokolj bosanskih Muslimana. Na uklanjanja Kosova i Metohije iz takve pokvarene zemlje gleda se upravo kao na kaznu izvršiocima gnusnih zločina, te na nagradu „napaćenom“ narodu koji traga za slobodom.

Međutim, ako ćemo uvažavati činjenice, proglašavanje nezavisnosti Albanaca iz pokrajine znači vrhunac urušavanja zapadnog koncepta demokratije i međunarodnog prava. I to stoga što se taj čin prećutno povezivao sa „ratom protiv terorizma“, i uklanjanjem terorističkih režima talibana u Avganistanu i Sadama Huseina u Iraku, da bi sada taj isti čin bio održavan putem režima koji je upravo terorističkim delovanjem i izvojevao svoje pravo da vlada regionom.

NATO je 1999. godine bombardovao Srbiju čitavih 78 dana, navodno da bi pomogao albanskoj etničkoj većini na Kosovu i Metohiji. Time je prilično uništena infrastruktura Srbije i došlo je do zastoja u njenoj ekonomiji. Upotreba osiromašenog uranijuma u oružju koje je korišćeno u tu svrhu, prouzrokovala je strašne zdravstvene probleme među stanovništvom. Kome je zapravo NATO pomagao? Da nije zapravo pomagao Oslobodilačkoj vojsci Kosova, OVK (UCK, Ushtria Çlirimtare e Kosovës), grupi za koju se govorka kako ima veze sa Osamom Bin Ladenom, i koju je i sam Stejt dipartment SAD proglasio terorističkom formacijom – sve dok predsednik Klinton nije otkrio da ih može iskoristiti kao reklamu za grupu boraca za slobodu, te ih potom izbrisao sa liste terorista 1999. godine? Ili je pak bombardovanje bilo samo ekspedijent „demokratskih“ zemalja da nasilno uklone tiranina Miloševića? Najverovatnije je da to nikad nećemo saznati.

Šta mi sad možemo da uradimo u vezi s režimom koji se sada diči time da je „oslobodio“ Kosovo i Metohiju i želi da vlada njime? Jer mada je srpska vladavina na Kosovu i Metohiji bila gruba i sprečavala izražavanje albanskog nacionalizma, ipak je OVK taj koji je počeo sa napadima na legitimnu vlast u regionu, kao i na civile za koje su smatrali da „sarađuju“ s tom vlašću. Ovde treba primetiti da albanska agresija u regionu ima istorijske korene. Za vreme fašističke okupacije Kosova od strane Albanaca, samo do avgusta 1941. ubijeno je preko 10.000, a proterano između 80.000 i 100.000 Srba, dok je otprilike isti broj Albanaca iz Albanije doveden da se naseli u taj region. Mustafa Kruja, tadašnji kvislinški premijer Albanije, dao je hladnu izjavu koja odzvanja i decenijama kasnije:

„Treba nastojati da se srpsko stanovništovo, i oblasti na kojima oni žive na Kosovu očiste od srpskog stanovništva i sve Srbe koji su tamo vekovima živeli trebalo bi proglasiti kolonijalistima i poslati ih u koncentracione logore u Albaniju. Sve Srbe doseljenike trebalo bi pobiti.“

Mada nema opravdanja za ugnjetavanje nevinih ljudi, srpsku histeriju u vezi s Kosovom bi trebalo posmatrati u kontekstu ovakvih stradanja srpskog naroda i istovremeno njegovu vezanost za ono što je istorijski bila kolevka srednjevekovne srpske države.

Stoga ne bi trebalo da nas iznenadi turoban put teororističke OVK. Izgleda da su oni nastavili tamo gde su albanski fašisti stali. Postoje veoma rasprostranjeni izveštaji o ratnim zločinima koje je počinila OVK za vreme i nakon sukoba na Kosovu. Ima vrlo rasprostranjenih navoda o tome da su pripadnici OVK počinili ratne zločine protiv Srba i drugih etničkih manjina (na prvom mestu Roma), kao i protiv kosovskih Albanaca koji su optuženi za saradnju sa srpskim vlastima. Prema Izveštaju Hjuman rajts voča za 2002. godinu, „OVK je bio odgovoran za ozbiljna nasilja... uključujući otmice i ubistva Srba i kosovskih Albanaca koje su smatrali saradnicima države.“ Takođe se veruje da je OVK odigrala ključnu ulogu u etničkom čišćenju, otmicama i ubistvima Srba i drugih nacionalnih manjina posle završetka rata. Hjuman rajts voč piše: „Elementi OVK su takođe odgovorni za napade na Srbe, Rome i drugo nealbansko stanovništvo, kao i na kosovske Albance političke rivale nakon završetka sukoba... rasprostranjeno i sistematsko spaljivanje i pljačkanje domova Srba, Roma i drugih manjina kao i uništavanje pravoslavnih crkava i manastira... te šikaniranja i zastrašivanja s namerom da isteraju ljude iz svojih domova i zajednica... elementi OVK su nedvosmisleno odgovorni za veliki broj ovih zločina.“ OVK se, takođe, optužuje za namerno izazivanje snaga Jugoslovenske vojske da napadaju civilne mete, tako što bi, na primer, inscenirala napade iz sela, znajući da će odgovor na njih stvoriti loš publicitet državnih snaga u međunarodnim medijima: “OVK... je bila umešana u vojnu taktiku 1998. i 1999. koja je život civila dovodila u rizik. OVK jedinice su ponekad nameštale zasedu ili su napadale policijske ili vojne punktove iz sela a zatim su se povlačili i meštane izlagali uzvraćenim napadima. Ponekad se to pretvaralo u velike masakre, što je pomagalo OVK da dâ publicitet svom cilju i da internacionalizuje sukob.“

Nakon završetka rata, nekoliko vodećih figura u OVK bile su osuđene za ratne zločene pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, uključujući i zločine protiv čovečnosti (mučenje, ubistvo, kidnapovanje i silovanje). Tadašnji premijer Kosova i Metohije i bivši zapovednik OVK, Ramuš Haradinaj, optužen je 2005. godine sa svoja dva poručnika pod 37 tačaka optužnice za počinjena dela ratnih zločina. Prema tom sudu, on je bio odgovoran za plan da Srbe i druge nacionalne manjine istera sa Kosova vršeći pohode ubistva, silovanja i mučenja.

Uprkos svemu tome, Ramuš Haradinaj je i dalje popularan među kosovskim Albancima.

Predati kontrolu Kosova i Metohije u ruke takvim organizacijama je isto kao vratiti Avganistan u ruke talibana. Nije bilo nikakvih garancija za sigurnost i bezbednost izuzetno male (nakon etničkog čišćenja) i uplašene srpske manjine, niti za zaštitu spomenika koji se nalaze na listi svetske baštine, kao što su srednjevekovna crkva u Gračanici. Umesto toga, pripadnicima vladajućeg režima bilo je dozvoljeno da skrnave te nezamenljive spomenike civilizacije, kao i da u celom regionu izbrišu istoriju srpskog postojanja. Danas Srbi čine manje od 10 % stanovništva. Oni žive u geto uslovima, bez mogućnosti da napuste svoje utvrđeno naselje, a da ne budu izloženi riziku nasilja od strane njihovih albanskih suseda „oslobodioca“. Oni su zatvorenici u svojim domovima i u svojoj zemlji.

Život i priključenija premijera takozvane Demokratske Republike Kosova, Hašima Tačija, takođe tera pristojnog čoveka da nabere obrve u neprijatnom iznenađenju pred zdušnom podrškom koju je Zapad pružio ovom režimu. Osnivač Narodnog pokreta Kosova (Lëvizja Popullore e Kosovës (LPK), markističko-lenjinističke političke partije koje je bila posvećena albanskom nacionalizmu i pokretu za ujedinjenje svih oblasti naseljenih albanskim stanovništvom u jednu državu), Tači je 1993. godine postao član unutrašnjeg kruga OVK. Tači, takođe poznat po svom ratnom nazivu Zmija ("Gjarpëri"), bio je odgovoran za obezbeđivanje finansijskih sredstava, obuku i naoružanje vojske, koju je, pod pokroviteljstvom vlada koje su bile ’simpatizeri’ Kosova, obučavao u Albaniji za slanje na Kosovo.

Tači je takođe osnovao zloglasnu “Dreničku grupu”, organizaciju kriminalnog podzemlja za koju se procenjuje da je kontrolisala između 10% i 15% svih kriminalnih aktivnosti na Kosovu (krijumčarenje oružja, ukradenih automobila, goriva, cigareta i prostituciju). Grupa se oslanjala na svoje tesne veze sa albanskom, češkom i skopljanskom mafijom; jedan od najznačajnih faktora za ove veze bilo je venčanje Tačijeve sestre za Sejdija Bajruša, jednog od vođa najveće albanske mafije. Jedna od prvih vojnih aktivnosti ove grupe na Kosovu bio je napad na železnički prelaz u Glogovcu u centralnom Kosovu, 25. maja 1993, kada je banda u kojoj se nalazio Tači sa još nekolicinom, ubila četiri srpska policajca, a trojica su zadobili teške povrede. Dana 17. juna 1996. godine, Tači i još nekoliko pripadnika OVK otvorilo je vatru na automobil srpske policije u Sipolju u severnom delu Kosova, na putu Mitrovica-Peć. Kasnije iste te godine jedna druga jedinica pod Tačijevom komandom bacila je bombe na srpske vojne barake u Vučitrnu, u centralnom Kosovu. S pravom, u julu 1997, Opštinski sud u Prištini osudio je u odsustvu Tačija na 10 godina zatvora za krivična dela terorizma.

Sada taj osuđeni terorista, sa prećutnim dopuštenjem Zapada, vlada pokrajinom koju je na silu i uz upotrebu nasilja otrgnuo iz matične zemlje. Da li je to manifestacija novog oblika vladavine Zapadne demokratije? Kako to da se ne razlikuje od onih marginalnih grupa u svetu koje takođe teže da silom nametnu šerijatski zakon u državi?

Objavljivanje „nezavisnosti“ Kosova već je pozdravljeno od strane drugih režima koji su se odvojili od svojih zemalja putem upotrebe nasilja i terora. Može se primetiti da su Južna Osetija i Abhazija u kojima je građanski rat prouzrokovao smrt i progon na stotine Gruzina, takođe naglasile njihovu nameru da jednostrano proglase nezavisnost. Kao što tadašnji ruski predsednik Putin vešto primećuje, veoma je ironično intervenisati u stvaranju nezavisnog Kosova, dok se, s druge strane, ne dozvoljava postojanje jednog nepriznatog nelegalnog režima na severu Kipra. Ali ne zaboravimo, taj režim je uspeo da zauzme ostrvo i da se ustoliči koristeći NATO naouružanje, i nema šanse da Zapad interveniše u cilju ispravljanja te jedinstvene nepravde u decenijama koje su sledile.

Nažalost, zahvaljujući neodgovornosti NATO-a, i u narednim decenijama će biti rata i priča o ratu.

Odgovarajuće rešenje za pitanje Kosova nije ohrabrivanje separatizma i iredentizma što bi izazvalo jedan domino efekat bez presedana (kao što je viđeno u Južnoj Osetiji). Ako je Kosovo danas nezavisno, zašto onda to sutra ne bi mogao da bude i Severni Kipar? Zaista, zašto Amerika, čiji je kongres već glasao za autonomiju Severnog Kipra, ne bi odabrala koji će separatistički režim podržati?

Umesto svega toga, trebalo bi sprovesti proces etničkog pomirenja i mira, kojim bi svim članovima društva bili garantovani bezbednost i participacija, daleko do histeričnog nacionalizma.

Lideri „slobodnog sveta“ su izvršili previše pogrešnih primena prava kako bi nas naterali da verujemo u mit o moralnoj superiornosti zapadnih vlada, ili u njihovo uverenje o vlastitoj odgovornosti da i nadalje pomažu ugroženim i ugnjetavanim u svetu. Ako nelegalno samoproglašenje nezavisnosti Kosova može da pruži ikakvu lekciju zapadnom svetu, onda je to ovaj odlomak iz razmišljanja mormonskog vođe Bingama Junga: “Istinska nezavisnost i sloboda mogu da postoje samo ako radiš ono što je dobro“.

Australijsko-makedonsko savetodavno veće, Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

(Izvor: http://www.americanchronicle.com/articles/view/89059)