Podela Kosova raspolućuje Srbiju

Predsednik Tadić je uzburkao domaću a privukao i pažnju svetske javnosti pričom o mogućoj podeli Kosova. Ako je to bio cilj uspeo je, a ako nije to bio cilj teško je ustanoviti šta se htelo postići ovim i ovakvim izjavama u momentu kada postoji naša inicijativa u UN. Prvo je u TV intervjuu RTS-u predsednik rekao da „je spreman da razmišlja" i o podeli Kosova i Metohije kao opciji za rešenje statusa pokrajine ukoliko druge opcije ne daju rezultata. Dodao je i da su sve opcije i inicijative legitimne.

Kako su mediji i političari reagovali na ovu izjavu predsednika? Uglavnom su svi to shvatili vrlo ozbiljno i to baš u smislu da je podela nešto o čemu predsednik ozbiljno razmišlja. Svi su se složili da je ovo vrlo značajna poruka i to naročito u smislu promene državne politike oko Kosova. Naslov u prodemokratski nastrojenom Blic-u od prvog oktobra govori dovoljno: "Podela Kosova krajnji cilj Srbije". Sa Blicom, u kome kao lid stoji: "Predsednik Srbije Boris Tadić temu podele Kosova vratio je u javnost na velika vrata" slažu se i drugi mediji, ne samo domaći. Ono što je zanimljivo u tom tekstu u Blicu je stav da ta Tadićeva "izjava praktično otkriva ciljeve vlasti u Srbiji". Doduše, neki prenose i ogradu u vidu stava predsednika da je to krajnja opcija za Srbiju. Čak je i predsednik posle pokušavao da ublažava i "pegla" tu izjavu objašnjenjem da on nije za podelu već je to samo u krajnjoj nuždi.

Još je jedna stvar upala u oči i običnom posmatraču – a to je da ova izjava izgleda kao znak značajnijeg odstupanja od dosadašnje politike vlasti u Beogradu prema Kosovu. Ili su u pravu oni koji govore da je stvar planirana odavno i da je to pravi cilj koji se do sada krio od domaće javnosti jer bi bilo teško pobediti na izborima sa takvom platformom. Tako bi se navodno sa podelom postiglo i da "vuk bude sit i ovce na broju" što u ovom slučaju znači – pobedu politike SAD i EU oko proglašenja nezavisnosti Kosova, zadovoljstvo Albanaca jer bi dobili i priznanje Beograda, i konačno nekakva, barem minimalna kompenzacija za Srbiju u vidu malog parčeta Kosova i Metohije kojim bi se pokušalo mahati pred apatičnom srpskom javnošću. 

Ono što buni i Tadićeve pristalice je trenutak u kome se daje ovakva izjava. Čini se da su mnogi iz predsednikovog tabora što iz političkih što iz marketinških motiva bili nervozni zbog ovakve izjave. Naime, glavni je problem kako objasniti "opciju podele" u momentu kada Srbija pred generalnom skupštinom UN ima inicijativu o kojoj se odlučuje nedelju dana posle izjave. Ovakva priča u ovom momentu slabi našu poziciju i generiše konfuziju u našim redovima, kao i među onima koji bi nas podržali na skupštini UN. Mark Almond za BBC kaže "Ako kažete da ste spremni da razmotrite mogućnost teritorijalne podele, to je barem u izvesnoj meri u suprotnosti sa vašim istovremnim zahtevom od Ujedinjenih nacija i Međunanrodnog suda pravde da ne prihvate nezavisnost Kosova. Drugim rečima, tako u suštini govorite da ste spremni da priznate nezavisnost Kosova, ali samo pod vašim uslovima". Neko od domaćih prodemokratskih analitičara je ovo nazvao "pucanjem u nogu sopstvenoj inicijativi u UN" kao i to da je to verovatno priprema za poraz. Kakav utisak odaje zemlja koja ima više pristupa rešavanju svojih vitalnih problema i koja odaje utisak da ni sama ne zna šta hoće. Žalostan. 

Ne samo da se pričom o podeli slabi naša pozicija oko inicijative u skupštini UN već se stvara jedna dublja strukturalna pometnja. Ovim se narušava dosadašnji, barem i formalni koncenzus po pitanju platforme vlade oko pregovora oko Kosova. Predsednik oko ove važne ideje nije konsultovao državne organe a pre svega vladu i skupštinu, ili barem javnost o tome nije obaveštena. U predizbornoj kampanji niko, pa ni predsednik, nije spominjao podelu – svi su se zaklinjali i zaklanjali iza državnog suvereniteta i integriteta. Najbitnije je to što se pričom o podeli Kosova – Kosovo neće uspeti podeliti – već samo Srbija. Antagonizmi, politički i ideološki, oko ideje podele bi samo još više produbili postojeće podele i raskole. Stoga se postavlja pitanje – ako podela nije na redu kako kaže predsednik, zašto se sada pominje kada je to vrlo nezgodno i za našu spoljnopolitičku poziciju, ali i za unutrašnju stabilnost. Ako je to poslednja opcija predsednika Tadića, zašto se sada, očigledno prerano otkriva? Niko u trgovini ne izlazi odmah sa poslednjom i često najnižom cenom.  

Ono što je interesantno je da niko javno, dakako svako iz svojih razloga, nije za podelu. Gotovo niko od domaćih i stranih političara nije podržao tu ideju. Zapad, predvođen Amerikom i Albanci su protiv podele jer veruju da celo Kosovo treba da bude pod njihovom kontrolom. Čak se ni na domaćoj političkoj sceni u kojoj uvek ima onih koji su spremni da brane stav aktuelnog predsednika, ma ko on bio, nije našao niko ozbiljan ko bi podržao ideju podele. Pa i Čeda Jovanović je sa vrlo sličnom argumentacijom Velje Ilića ("nije realno") odbacio ovu ideju. Vladika Artemije se pokazao kao državotvorniji od većine političara i sve opomenuo da je ta ideja, osim što je izuzetno štetna po nacionalne interese, i protivustavna. Dakle, ako bi predsednik pokušao da tu opciju sprovede u delo on bi morao i da pokrene proces promene ustava. 

Što se same podele tiče ona bi Srbiji donela jako malo, dok bi sam početak ovih pregovora (čak i ako bi bili tajni) jako oslabio našu poziciju. Možemo samo misliti kako ovakve izjave deluju na spremnost Moskve da i dalje insistira na suverenitetu i integritetu Srbije. Kada bi i došlo do podele, što je mala šansa, mi bi smo tu dobili - skoro ništa. Najverovatnije ne bi dobili ni severenu Kosovsku Mitrovicu, a kamoli neki veći procenat teritorije Kosova i Metohije. Za malo parče Kosova bi izgubili šansu da ga ikada više povratimo pod suverenitet naše zemlje. No ne samo to – već bi time priznali nezavisno Kosovo i dali albanskom nacionalizmu krila za novu teritorijalnu ekspanziju. Vara se svako ko misli da bi nova albanska država bila zadovoljna postojećim. Srbi na severu bi i pored podele bili ugroženi, a albanska manjina u trima opštinama "juga Srbije" bi tražila priključenje Kosovu kao što su na svom "referendumu" iz 1992 i odlučili. Njihovi političari su govorili i posle Petog oktobra da bi u slučaju nezavisnosti Kosova i podele istog oni odmah tražili da se priključe mladoj albanskoj državi. Takav primer podele teritorije bi bio generator kriza i novih zahteva za podelama i pomeranjima granica u regionu (Makedonija, Crna gora…) a moguće i u svetu. 

Iako se nekom najdobronamernijem može činiti da je podela Kosova (pa makar dobili i značajniji procenat pokrajine) nešto što bi sada, u trenutku nacionalnog poraza i teške društvene krize, trebalo prihvatiti po logici "bolje išta nego ništa", trebalo bi sve ovo sagledati i sa jednog dubljeg identitetskog aspekta. Kosovo je postalo deo srpskog identiteta i ono nije samo 15 posto teritorije. Stoga dobrovoljno odstupanje od Kosova zapravo dovodi do stanja opasne ugroženosti samog nacionalnog identiteta, a to je, priznaćemo,samoubilačka operacija. Iako se nekom možda podela Kosova čini ka racionalan izbor, ona bi bila izuzetno težak udar na samo nacionalno biće koje bi se od toga teško oporavilo. Jedno je kada nam ga na silu oduzmu (što u ratu što u miru) a nešto sasvim drugo kada mi zarad jednog parčeta teritorije na severu Kosova ili recimo zbog otpisa dela dugova dobrovoljno pristajemo na to nasilje i nepravdu. To bi dugoročno tako negativno delovalo na nacionalno samopouzdanje da bi to imalo posledice u svim sferama društvenog života. Razorni efekat bi delovao na različitim nivoima počevši od generisanja novih i peodubljavanja postojećih političkih podela koje su prokletstvo srpske politike. Borba za Kosovo je borba za opstanak jednog naroda koji će biti živ (kao i pojedinac) dok se bori za ono do čega mu je stalo. Odustajanje od te borbe, bez obzira na realne šanse, bi definitivno bio početak kraja istorije, ali ne one "globalne fukujamine" već naše srpske.